Drago

Tema je koji predsednik zaslužuje orden, a svela se na to da li je Sloba dobar ili loš. Petnaest strana o Slobi, a nigde novih predloga. Imajući u vidu da se oko dobrog konja diže prašina, ispade da on najviše zaslužuje orden. ?

To ces da izvines, moj Hose je pobednik 

Braća Hrišćani se na 10+ strana ostrašćeno raspravljaju oko toga koji je političar bolji i zaslužuje orden. Gledam vas i sebe što čitam. Bolje da ste uzeli Psaltir da čitate za spas naroda i države, nego što se vređate. ? Nekako mi nije cela rasprava u duhu Hrišćanstva... 

Braća Hrišćani se na 10+ strana ostrašćeno raspravljaju oko toga koji je političar bolji i zaslužuje orden. Gledam vas i sebe što čitam. Bolje da ste uzeli Psaltir da čitate za spas naroda i države, nego što se vređate. ? Nekako mi nije cela rasprava u duhu Hrišćanstva... 

Из владања. :-) Дошла нека учитеља на замену, изашла на пар минута из учионице, вратила се и ухватила мене и другара како јуримо около. Одма` 1 к`о врата. Дођем кући и први пут се искрено помолим Богу зато што би ме кева убила од батина. :-( . После пар дана врати се моја учитељица, види кеца, пита нас шта смо радили, ми јој кажемо, она нам преправи 1 на 5. Мислим да смо били једини којима је била уписана петица у тој рубрици. Мојој срећи није било краја. Хвала Богу! Сад невезано за то, ретко кад се молим као тад... 

Није ни чаробни напитак који брише све грехове и аутоматски нас чини бољим људима. Није то очекивање награде, него: "остави дар свој пред олтаром и иди најпре те се помири с братом својим" . Гледај то овако, замисли да те неко зове на ручак да те части јер си му прави пријатељ, а ти си дан пре тога мувао његову девојку, пре тога га олајавао код неких познаника и украо му неке паре кад је неопрезно оставио новчаник на столу. Е сад, можеш да будеш ђубре и лицемер до краја и да мирне душе одеш на ручак и наставиш по старом, или да кажеш, ипак нисам заслужио да одем на тај ручак, потрудићу се да стварно будем пријатељ какав треба да будем и отићи ћу на ручак следећи пут.

Поштен си зато што то тако треба,  не зато што се исплати.

Из владања. :-) Дошла нека учитеља на замену, изашла на пар минута из учионице, вратила се и ухватила мене и другара како јуримо около. Одма` 1 к`о врата. Дођем кући и први пут се искрено помолим Богу зато што би ме кева убила од батина. :-( . После пар дана врати се моја учитељица, види кеца, пита нас шта смо радили, ми јој кажемо, она нам преправи 1 на 5. Мислим да смо били једини којима је била уписана петица у тој рубрици. Мојој срећи није било краја. Хвала Богу! Сад невезано за то, ретко кад се молим као тад... 

1.Тим. 6, 8
У ове тмурне, новембарске, дане затекнем себе често у некаквом незадовољству и тегобним мислима. Некад су ми јутра освањивала ведра и радосна, пуна знатижеље и радосног ишчекивања, а сад ми се често чини да се уморнији дижем него што сам претходне ноћи на починак пошао. Ништа ми се не да и мало шта ми од руке иде.
Срећем и друге и са њима мање више иста искуства дијелим. Сви смо нешто незадовољни; свима нам нешто фали и смета. Велимо да нам ништа слатко није као некада; цвијеће нам не мирише а ни воће онај укус нема. Па говоримо: „Шта је то, те су нам пређашњи дани бољи од ових“? (Проп. 7, 10) На све се жалимо, растанемо се да би сваки по старом наставио и у кругу се вртио.
И, наједном, деси се да ме нечија истинска несрећа поведе у неку од овдашњих болница, гдје се страшне људске драме одвијају, па се онда пренем и прекорим себе за своју малодушност и незахвалност. Послије тога, и за извјесно вријеме, око себе све ствари друкчијим видим и свака ми се у свом новом свјетлу прикаже.
Тако бих свакоме оном, ко себи мира ни спокојства не може наћи, савјетовао да чим осјети да су му се животне енергије срозале, и да му се живот онемилио, пође до једне од тих болница, да се тамо сретне с неким ко се за свој голи живот грчевито бори, па кад у вреву градску поново зарони, да хвали Бога што му свако добро даје и здравље дарива.
Кад о свему мало размислим, и кад сам спреман да то признам, увиђам да су ствари онакве какве су вазда биле, само што се ми неумитно мијењамо. Срећа и несрећа унутра је у нама, само је питање чему се ми више приклањамо. Видим да је наш проблем што ми тешко постижемо равнотежу а још теже одређујемо правилну мјеру стварима. Неки ми се жале па кажу, да није ствар у нашем избору јер смо, веле, стављени у машину која нас немилосрдно меље, као онај јадни коњ, у Ракићевој пјесми, који је упрегнут да до у бесконачност полугу долапа вуче и заједно с њом до у бескрај у кругу се врти и окреће. На сличан начин, већина од нас упрегнута је у исцрпљујуће и самоубиствено аргатовање; људи по мраку журе на посао, с мраком и умором, исцијеђени, грабе нервозно својим кућама. Поставили су себи своје животне циљеве: ово да постигну, оно да купе, треће да стекну, четврто да отплате, и тако редом. Надају се послије љепшем животу и смирењу. Међутим, сваки нови дан нове захтијеве поставља и потребе налаже. Тако томе краја нема и конац се не види.
Зато нам је нужно да сачувамо мало своје личне слободе и да одредимо праву мјеру и значај стварима. Чини ми се да сваки онај ко са Мамоном у савез неће и своју душу не залаже, може остати свој и радост живота осјећати. Неопходно је да сваки застане и кроз душу своју пребере шта му је важно а шта важније, без чега може а без чега, заиста, не може. Златна средина, како мудри народ савјетује. Сачувај ме, Боже, од превелике оскудице, да се не поколебам, али ме не дај ни у богатство, да се не осилим и душу погубим. Као што се Премудри Соломон моли Богу овим ријечима: „Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни богатства не дај ми; храни ме хљебом по оброку мом. Да не бих, наједавши се, одрекао се тебе и рекао: Ко је Господ, или, осиромашивши, да не бих крао и узалуд узимао име Бога својега“. (ПрС, 30, 8-9)
„Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром; боље је јело од зеља гдје је љубав него од вола угојена гдје је мржња“; (ПрС, 15, 16-17) Бољи је залогај хљеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом“ (Приче, 17, 1), вели нам Премудри Соломон. Свако од нас ће да каже како то он и сам зна, и да је то тако очигледно, па ће онда и даље да продужи по старом. Но чујмо шта нам свети апостол Павле вели: „Побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да ништа не можемо ни однијети. А кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је коријен свих зала среброљубље којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе“. (1. Тим. 6, 6-10) Кад нас савјетује, апостол Павле полази од себе, јер је он научио да буде задовољан с оним што има. „Знам и понизити се, знам и изобиловати – вели; у свему и свачему навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудјевати. Све могу у Христу који ми моћ даје“. (Флп. 4, 11-13)
Иза наше узнемирености и забринутости стоји, уствари, наша маловјерност и јалов људски покушај да све проблеме ријешимо својом слабачком снагом и умијећем. Апостол Павле упућује наше мисли на Бога кад нам вели: „Не будите среброљубиви, будите задовољни с оним што имате, јер је он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако можемо смјело говорити: Господ је мој помоћник, и нећу се бојати“. (Јевр. 13, 5-6) Јер толико пута Господ нас опомиње да се не бринемо душом својом шта ћемо јести или шта ћемо пити ни за тијела своја у што ћемо се обући јер зна Он да нама треба све ово. Бог нас упућује да погледамо на птице небеске које не сију и не жању нити сабирају у житнице своје па их Отац небески храни. Или, да погледамо кринове у пољу како расту, не труде се нити преду а ни Соломон, у свој слави својој не обуче се као један од њих. „Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камо ли вас, маловјерни. Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“. (Мт. 6, 25-33)
Нека би нам Господ Бог наш помогао да се смиримо и уравнотежимо и бисер његовог благослова у себи пронађемо, да
бисмо мирни и задовољни проводили земаљске дане своје и Царство Његово у себи осјећали.
 
Василије ПpoтaТомић

Svaki svetac ima prošlost, svaki grešnik ima budućnost.
Samo se budala ne menja, Vučić je pokazao da nije budala.
To što je evoluirao kroz političku karijeru je više nego dobro, kako savetovaše oni monasi onoj gospdji, nemoj ići kod onog starca , on je kao mlad zadobio blagodat pa nema nekog iskustva u borbi duhovnoj, mislim da Vučić ima iskustva na pretek.
OPet s druge strane, kakav narod takva vlast, dobar narod daje dobru vlast, a kakva nam je vlast u poslednjih 100 god dovoljno govori o svemu.
Mi moramo da radimo s onim što imamo, u suprotnom treba kolektivno da se odselimo na mars i naselimo Kineze na ovo malko teritorije što nam je ostalo.
Smatram da većina koja javno negativno  kritikuje Vučića glasa za njega
Trenutno ne vidim boljeg političara od Vučića na našem prostoru, vreme će pokazati da li sam u pravu.

Vredi pročitati...
 

 
Obožavam prošlost, posebno od kada sve više zaboravljam. Razumem i ljude koji sada hvale Titovo doba – ne sećaju se oni više kako je to stvarno izgledalo. Ružne stvari više ne bole, a one lepe nekako – sijaju. Zato je prošlost lepa kad se gleda odavde, lepa i meni, i onima koji žale za Titom, ili bilo čim drugim, svejedno.

***

Sada i odavde, čini mi se da je sve moglo da bude mnogo jednostavnije i lepše. To je Borhes mnogo lepo napisao, pa da podelim s vama: "Kada bih svoj život mogao ponovo da preživim, pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka. Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više. Bio bih gluplji nego što bejah, zaista. Vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao... Bio bih manji čistunac... Jer sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana..."

***

Opredelila sam se za ekonomiju rukovodeći se (i ne znajući) principom minimizacije oportunitetnog troška. Da prevedem na srpski: jedno kajanje ti ne gine, jednu bitnu stvar moraš da propustiš! Zamisli, razmišljala sam, upišem biohemiju – koju baš volim – pa posle mnogo decenija ubistvenog rada ne postanem neka nova, recimo, Marija Kiri – a šta sam sve propustila od života! Ne isplati se, zaključila sam, i potpuno rezignirano upisala ekonomiju, htela da budem stujardesa (a u stvari, da budem pilot)... i sve tako. Na kraju sam postala – ekonomista. Ali čovek zavoli sve što radi, pa sam i ja konačno zavolela ekonomiju, nadam se da se to i primećuje.

***

U moje doba politička ekonomija je bila takva da niko od nas nije ni shvatao šta je to u stvari – politička ekonomija. To jeste borba interesnih grupa, ali ne samo radnika (koji su cveće) i kapitalista (koji su gmazovi). Marks je bio pametniji od svojih naslednika, to se danas tako jasno vidi. A politička ekonomija, u stvari, jeste neka vrsta socijalne psiho(pato)logije – koja objašnjava kako ljudi reaguju na podsticaje i zašto nekada na njih uopšte ne reaguju. Recimo, ko bi verovao Aleksandru Vučiću da želi bilo šta da menja ako svoju neuku partijsku drugaricu stavlja za guvernera Narodne banke? Nedavno je bila u Švajcarskoj konferencija Evropskog časopisa za političku ekonomiju, čovek bi se iznenadio koliko tema pokriva politička ekonomija: od uticaja religije na formiranje penzionih sistema do istraživanja zašto je Švajcarska ostala neutralna. Ili zašto ljudi u različitim zemljama vole (ili ne vole) strane investitore... Sve se svodi na to kako će ljudi reagovati na neki podsticaj, kako će se onda udruživati i na šta će ta država na kraju da liči. Zanimljivo, zar ne?

***

U vreme studija nismo ni znali šta je liberalizam. Knjige više nisu bile zabranjene, ali se dobro znalo o čemu se ne razgovara, šta nije pametno spominjati, koje ti teme zatvaraju sva vrata... Još se sećam svog odbijenog predloga za diplomski rad, u kome sam htela da ocenim koliko para treba davati kragujevačkoj „Zastavi” da bi njeni radnici redovno dobijali plate, ali da zauzvrat – prestanu sa proizvodnjom. Pa da svi kupujemo automobile koji su 35 do 40 odsto jeftiniji, a da Zastava ipak opstane. Računica je pokazala da je bio dovoljan samo dolar po stanovniku (mesečno), pa da se vozimo kao sav normalan svet, a da ne taknemo u srce svih radničkih prava, dakle, u plate radnika „Zastave”.

Pogađate da mi je nekolicina profesora kojima sam se obratila, veoma pedagoški, onako očinski rekla da je to veoma složena materija i da bi bilo bolje da tu temu ostavim za magistarske ili čak za doktorske studije. Šta god da su tačno rekli, poruka je bila „ovo neće proći”, a, da budem iskrena, sumnjam da bi i danas kod nas ovakva tema prošla. Nije bilo (a ni danas nije) zgodno pričati o radničkim pravima i davati ovakve subverzivne predloge. Neka su i akademski – neprijateljski su. Zato volim političku ekonomiju.

***

Ko god priziva Titovo doba, neka se spremi da opet savije kičmu – više nego što to ljudsko dostojanstvo dozvoljava. Da se seti da će opet biti Golog otoka, i ubistava, hapšenja političkih protivnika, ili nepravednih otkaza. Da se seti da se o nekim stvarima opet ne sme govoriti, da se neke stvari se ne smeju uraditi, ili, još gore – da se seti šta mora da se uradi – da bi dobio stan, zadržao posao ... Je li sada bolje, pitaće mnogi. Pa nije, upravo zbog tog samoupravljanja, koje je i dan-danas živo i zdravo! Pola Srbije danas, kao ni onda – ne radi ništa, a radnici primaju platu i štrajkuju! Besmisao je sada očigledan (za razliku od onih vremena), ali nam to, nekako, ne smeta – smeta nam samo to što smo osiromašili.

***

I hajde jednom da otvorimo tu tajnu lepog života u socijalizmu. Jugoslovenski socijalizam je finansirao Zapad, vodeći Hladni rat protiv SSSR-a, a mi smo se tu lepo snašli, trošili kredite na vikendice, letovanja, a vi dodajte na šta sve još. I sve je bilo lepo – dok krediti nisu došli na naplatu. To je tajna svih tajni. Kada bi opet postojao neko ko bi plaćao sve naše propuste i još nam davao poveći džeparac, opet bi nam bilo lepo, ništa ne bismo radili, kao što ni sada ne radimo, samo bi standard bio veći. Ali – ne biva. Mi Zapadu više nismo potrebni.

***

Nisam sigurna da bi kult ličnosti u Srbiji toliko bio jak da imamo jake – sudove. Ili jake i nezavisne medije. Da ne kažem, kada bismo imali parlament, a ne gomilu poslušnika koji ponavljaju reči svog omiljenog vođe... Kada toga nema, ljudi biraju alternativnu zaštitu. Da budu u blizini vođe, da kane nešto i u njihovo čanče – više para, više pravde...

Đinđić nije bio takav, uglavnom se pozivao na zdrav razum, a ne na velike teme – Srbija, sloboda, istorija... Ali nije izgradio nezavisno sudstvo. Ni parlament. Ni medije. U tom sklopu okolnosti, jasno je zašto ga ljudi nisu voleli. Staru sigurnost im je oduzeo – novu nije napravio. Da li bi se to desilo da je ostao živ, to sad više niko ne zna. Čini mi se da ipak ne bi, nije ovde bilo reformske energije. U Poljskoj, Mađarskoj... ljudi su mrzeli Ruse i gradili novi sistem da bi od njih pobegli, i to zauvek – a ovde to nije bio slučaj. Niko ovde ni dan-danas ne vidi potrebu da ukida samoupravljanje, niti da reformiše bilo šta. Da nam je samo jedan novi Tito... pa da se rodimo.

***

Ne, privreda u bivšoj Jugoslaviji nije bila uspešnija od ove sadašnje. Tu privredu su držali zapadni krediti i istočno tržište, gde smo prodavali sve što drugovi iz dva centralna komiteta dogovore. Nikakve konkurencije tu nije bilo, svi su poslovali zaštićeni – kao beli medvedi, i proizvodili su šta god su hteli. A ti drugovi iz centralnih komiteta, eee, oni nikad nisu nosili Kluzova odela, niti su za sebe kupovali frižidere Obod iz Cetinja. Svi su oni vozili mercedese i nosili švajcarske satove – a narodu su pričali kako je socijalizam najbolji od svih sistema. Od kad nema drugova – nema ni tržišta za naše proizvode, kula od karata se urušila. Bespovratno. Ta priča o uspesima naše samoupravne privrede... to je kao kad dete kaže: Koliko sam nekad bio dobar slikar... Svi su mi se divili, davali mi veliki džeparac, Vukovu diplomu mi tata izradio, a vidi sad! Ja – isti, crteži – isti, a svi mi se smeju. Eeee, da je tata živ, videli bi oni...

***

Da me neko danas pita da li treba da uđemo u EU, moj definitivni odgovor bio bi – ne! One lepe ideje slobodnog protoka robe, ljudi, ideja... odavno su potopljene u briselskoj birokratiji, koja jedino poznaje agende, memorandume, non-pejpere i druge izmišljotine. Ali mislim da je odlično da ostanemo u procesu pridruživanja, dakle, u blizini te EU, koja nas tera da reformišemo to naše nesposobno i korumpirano sudstvo, da zatvaramo firme koje već decenijama ništa ne rade – kad to već sami nikako da uradimo. A od Rusa, Arapa i Kineza nemamo ništa da naučimo. Verovatno to Srbe toliko i privlači – ne menjati ništa, a obogatiti se. Ne biva, nažalost.

***

Zaista je sramno držati ministra policije koji je uhvaćen u intelektualnoj krađi. Ali je sramnije to što ministar prosvete javno podržava reči premijera – da ništa gluplje nije video u životu od onih dokaza da je Stefanović plagirao doktorat. Kaže ministar Verbić, moram da priznam da ni ja ništa gluplje nisam video. I koju poruku nam time šalju, obojica, i svi ostali što stoje nemi pored njih dok premijer nešto saopštava? Budi poslušan, bićeš ministar. Diiivno!

***

Velika reforma je potrebna u obrazovanju. Razvlastiti roditelje, to je možda najvažnije. Ovlastiti nastavnike. Pre toga ih – opismeniti. Kako? Pa nije ni teško, ako neko to zaista hoće da uradi. Najpre, kako već rekoh, početi sa nezavisnim sudstvom. Pa onda uvesti konkurse. Pa zabraniti partijsko zapošljavanje. Onda će stvari same od sebe početi da se menjaju – to je politička ekonomija.

***

Građani Srbije zaslužuju vlast kakvu su birali. Izlazimo na izbore, znajući da se oni posle igraju našim glasovima i biraju koga oni hoće, prave koalicije koje im padaju na pamet... Ako to znamo, a izlazimo na izbore, jesu li nam Amerikanci krivi što nam je julovac ministar za rad, ili za šta već? Dok se ne napravi većinski izborni sistem, gde ljudi glasaju za osobu a ne za partiju – ništa od demokratije u Srbiji. Srbi vole da idu linijom manjeg otpora, i ko im je posle kriv?

***

Ovde će sve biti isto još hiljadu godina. Smenjivaće se političari, koji neće menjati ni sebe, a kamoli da menjaju režim. Ako opet budemo bili potrebni nekom Zapadu, pa nas stanu polivati kantama dolara ili rublji, biće nam bolje – dok ne zatraže da vratimo pare.

A za to vreme će mladi i dalje odlaziti na Zapad, u potrazi za onim što bi i ovde mogli da nađu, samo kad bi jednom napravili sistem u kome mogu da radim, da zaradim – i da odbranim svoja prava na sudu, čak i ako nisam član vladajuće stranke. A upravo to je osnova liberalizma, koji ovde niko ne voli. Ne isplati se
 
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/i_sve_je_bilo_lepo__dok_krediti_nisu_dosli_na_naplatu.26.html?news_id=288881

Razumem gde cilja i u pravu je za dosta stvari, ali mislim da je tekst blago promašio temu. Ne jure te sponzoruse Bila Gejtsa (čitaj: uspešne ljude sa parama), nego po pravilu krimose i siledžije. One su simbol onog najgoreg u našem društu i tu je najmanji problem što vole pare.

Помаже Бог !
 
Иначе не учествујем ни на каквим форумима, али случајно нашавши линк на овај текст господина Зорана на другом месту, прочитао сам га у целости, као и већину коментара на овом форуму. Нисам могао а да се не региструјем на овом форуму и дам одговор на овај текст и многе коментаре.
 
Они људи који мастурбацију исповедају на исповести као један од првих грехова, како примећује господин Зоран, чине то покренути Духом Светим који им је пробудио савест. Учење да је мастурбација (онанија, рукоблуд, малакија) грех, јесте учење Цркве. Где то пише ?
 
Идемо редом:
 
1) Свето Писмо, апостол Павле у 1. Коринћанима, глава 6, стих 9: Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници ни идолопоклоници, ни прељубници ни рукоблудници ни мужеложници.... неће наследити Царство Божије. Овај превод "рукоблудници" је тачан, ако је негде грешка у преводу онда је то у нецрквеним преводима, јер Црква је та која тумачи Свето Писмо. И у грчкој верзији стоји реч "μαλακια" која се користи и у κанонима код еп. Никодима Милаша а и код вл. Николаја о чему види доле. 
И још каже Господ, Матеј 5. глава, 28. стих: "А ја вам кажем да свако који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме". Они који мастурбирају а кажу да не замишљају жене док то раде - служе за подсмех демонима, јер је први напад демона управо преко слике.
 
2) Канони: 10, 11 и 12 канон Св. Јована Посника говори о казнама за грех мастурбирања код мирјана и свештеника "Ко онанише или мастурбира, подвргава се епитимија од 40 дана....". Наш познати каноничар еп. Никодим Милаш у својим тумачењима користи грчку реч "малакија".
 
2) св. владика Николај, књига Теодул поглавље о Крштењу набраја грехе света: "брачно неверство, лукавство и блуд... неприродна употреба свога тела, содомија и малакија..."
 
3) св. Игњатије Брјанчанинов - Аскетски Огледи, поглавље о "Осам главних страсти" за блуд каже: "Противприродни греси блуда: онанисање, хомосексуалност, содомија и њима слични."
 
4) св. Никодим Агиорит - приручник "О Исповести": под смртним гресима наводи сексуалне неморалности "прељуба, содомија, блуд, инцест, педофилија, мастурбација..." 
 
5) св. Кирило Александријски - Реч о исходу душе и Страшном Суду: "Они који не плачи за пад у грех блуда... горко не плачу за мрски грех малакију, рукоблудије, не могу искрено да се кају у души за учињене грехе, неће се поправити у будућности." 
 
6) Архимандрит Лазар Абашидзе - Књига "О Исповести", поглавље о греху: "Противприродне полне везе: педерастија, лезбејство, содомија, малакија (онанисање, мастурбација)... иако је од блудних грехова грех мастурбације наизглед "најбезазленији", он се најтеже лечи...."
   
 
Све ово што сам навео може се наћи на интернету на српском језику, осим можда Св. Никодима, ја сам лично прочитао на енглеском.
 
Дакле види се један континуитет: Свето Писмо - Канони - Свети Оци - модерни духовници нашег времена. Учење да је рукоблуд грех, је учење Цркве. Ко има уши да чује нека чује, а ко има уши за чешање тај ће сигуран сам да се јави опет и да чеше и тражи да га чешу.
 
Још Црква учи да се прво савлада Нови Завет и то Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки па тек онда по Јовану, па тек онда посланице... а то кад се научи онда да се чита Стари Завет који се тумачи кроз Нови Завет. У велику замку упадају они који се баве тумачењем Старог Завета не научивши ни основе Новог Завета. Још горе од тога је тумачење по свом умовању, које је умовање пале људске природе. Једино за шта можемо да се ухватимо је учење Цркве - Св. Писмо и Свето Предање које су изложили Свети Оци. Ако нешто имамо да ми "мислимо", боље да не говоримо о томе. Онан је крив и за просипање семена и за противљење вољи Божијој.
 
Надам се искрено да ће неком помоћи ово што сам написао и призивам име Господа нашег Исуса Христа да излечи наше ране нанете демоном блуда - молитвама Св. Марије Египћанке, Св. Мојсија Мурина, Св. Мојсија Угрина, Св. мученице Томаиде и свих победитеља блуда - Амин!

О недостатку самопоуздања Ја себе сматрам најгорим од свих. Да ли је то добар хришћански став? 
 
            „Ја сам потпуно безвредан. Мени ништа не полази за руком. Није ни чудо што ме нико не воли.” Неретко се срећу људи који овако размишљају. Психолози их називају људима са ниским самопоштовањем. Међутим, ако се мало боље размисли, могло би се рећи да управо тако ми који смо хришћани и треба да мислимо о себи? Зар није у томе разлика између самозадовољног фарисеја и незадовољног собом митра-цариника? Није ли то одраз смирења?
 
Смирење као изговор
 
По сведочењу свештеника, међу парохијанима се заиста веома често и редовно срећу људи са ниском оценом сопствене вредности и ниским самопоуздањем. Такве особе увек сумњају у себе, воле да траже благослов и за најбезначајнији корак и веома, веома су заокупљени својим несавршенством. Када се од тах људи затражи помоћ, прва њихова реакција је — страх. Једном приликом је један свештеник замолио једну парохијанку која уме да чита црквенословенски:
-          „Помози за певницом, преузми ти да читаш мало данас!”
-           „Не, шта Вам је! Ја ужасно лоше, страшно лоше читам! Нећу моћи! Ја се , оче, не усуђујем!”
 
Дакле, иако такво понашање изгледа као смирење, има ли оно суштински има било какве везе са духовним животом?
Према мишљењу доктора психологије, професора Виктора Слободчикова, такво омаловажавање себе често представља – не смирење, већ болесно психолошко стање:
Оно се изражава у одбијању предузимања неке активности — из страха да се не испадне неспособним, да се не изгледа глупо у очима других, да се не испадне неспретним, малоумним, неискусним. Таква особа чини све како би избегла ситуације где постоји вероватноћа да доживи неуспех.
Да би се заштитила од тако страшних ствари, из страха особа са себе скида одговорност: “Ја сам слаб, нисам стручан, нећу ја то успети”. Међутим, све је то само пред људима. Када га нико не види — када дође кући и затвори врата – тада нема више ни трага том ниском самопоуздању!
У чему се, дакле, право смирење разликује од ниског самопоуздања?
Према запажању протојереја Бориса Левшенка, свештеника московског храма Светога Николаја у Кузњецкој Слободи и шефа катедре догматског богословља Православног Свето-Тихоновског хуманитарног универзитета, ради се о томе да је:
„Човек са ниским вредновањем себе превише оптерећен мислима о себи, стално је преокупиран самим собом. За разлику од тога, смирени човек је једноставно заузет чињењем неког дела. Смирени човек прихвата своје несавршенство са надом на Божију помоћ, а особа са ниским самопоуздањем ту своју несавршеност проживљава на патолошки начин, размишља о томе како није у стању да испуни било каква очекивања других, а често и завиди онима који ће то урадити боље од њега. Човек који има смирење он, унутар себе, душом стоји пред Богом, а човек са ниским самопоуздањем — душом стоји пред људима”.
Најчешће, доживљај своје безвредности крије нешто управо супротно од тог уверења: мора бити онако како ја хоћу. А уколико не испадне тако – и само тако, значи да ја нисам ни за шта.
Протојереј Борис Левшенко наставља:
„Са чиме се најчешће сусрећемо?
—    “Како бих желео да будем чувени научник, али у мојој глави нешто није како треба”.
—    “Како бих желео да наступим на Олимпијади! Та, куд ћу ја тамо!…”;
—    Или ми дај све — или ћу у супротном све одбити и због тога ћу само патити”.
 
А по Виктору Слободчикову:
„Са духовне тачке гледишта, то је управо представља гордост, само окренуту наопако:
- `Ја сам такав човек да, то – нешто, морам да имам али га немам`.
Такође и мисао:
- `Па, одједном ће сви приметити да ја и нисам баш нешто нарочито паметан`,
је несумњиво од гордости”.
Такви људи неретко имају нездрав однос не само према себи, већ и према другима. По Екатерини Бурмистровој, дечјем и породичном психологу: „Смирена особа је склона да опрашта другима, није агресивна, док за особу са ниским самовредновањем важи да, уколико сретне некога ко је по њеном мишљењу још гори од ње, тада се то претвара у изливе агресивности. И тада нестаје то лажно смирење: “Аха, види њу! Дошла је у цркву у панталонама! Ни свећу није упалила !!!”
Човек наизглед смирен, и истински смирени човек, потпуно другачије ће реаговати при сусрету са злом.
По Виктору Слободчикову: „Ако је шеф  битанга и хуља, ако обмањује и вређа потчињене, истински смирени човек ће се заложити за друге, док човек са ниским самовредновањем никада неће ући у сукоб. Истина, ако он иде у цркву свој страх ће сакрити наводном смиреношћу: `Не судите – да вам се не суди`. Али, зар је то смирење – да пролазимо мимо зла?”

Negde sam procitao kako covek godinama moze biti "telesni hriscanin" (to sam shvatio kao cinjenicu da mu je vera na nivou uverenja i povremene sumnje). Pitanje je: Kako napredovati?
Sent from my iPhone using Tapatalk

Na pocetku,moram da kazem da si me odusevio ovakvom iskrenoscu,tj.uvek me odusevi kada ljudi pred sobom I pred drugima mogu da izraze ono sto stvarno misle,osecaju ili u sta veruju,kada koriste sopstvenu glavu I srce,I sa takvom iskrenosu pred sobom I pred Bogom,a to je I odgovorno postupanje,mogu ti reci samo da si na dobrom putu.Takodje sam bila puna sumnji,kao sto pisah I u postojanje samog Boga,ali I u razna ucenja nase vere,pomenuo si vaskresnje Hristovo,jako mi je bilo tesko da prihvatim.I onda sam resila da vise ne verujem slepo,da nesto treba da se promeni,I cak sam imala malo distance od crkve(to mozda I nije bilo dobro,trebalo je da imam poverenje u one koje cenim u veri).Nakon te male distance sam upoznala mog duhovnika,pred kojim sam mogla da ispovedim iskreno sve,I rekla sam da ako cu da verujem tako indoktrinirano,onda sam mogla pripasti bilo kojoj sekti.I onda mi je otac rekao da je sjajno sto nisam pristala na takvu veru,koju sam ranije imala,ne kazem bilo je u njoj zrno istinske vere,ali nerazvijeno.Naime,sve u nasoj veri jeste pojmljiivo,ali covek ide korak po korak,I poima umom,a ne razumom.To si u pravu,kada kazes za racionalne argumente,…njih nema I zato je I besmislen razgovor sa ateistom,jer ateista na tom nivou diskutuje,I ateisti je nemoguce objasniti da duhovnim delom svoga bica(verom,srcem,umom-mislenim vidom..) mi sozercavamo Boga,kao I Bozije tajne,dogadjaje,poput Vaskrsa,kog si pomenuo da ga je vladika Porfirije pomenuo.Kada covek shvati da mu je vera mala,ili nejasna,onda treba da moli Boga da probudi njegov duh,da dodje u kontakt sa tim delom sebe.U budnosti naseg duha,uma,srca osvetljenih Bozijom blagodacu I svetloscu,mi vidimo to sto nam je Bog otkrio.Zato vladika Porfirije  kaze,jednostavno mi je jasno,jer on zbilja vidi,ali ne moze da dokaze dokazima psiho-fizickih saznajnih cula,sto bi ateista ocekivao,ali I uopste savremeni covek,kome je duh poprilicno umrtvljen,cak vise I ne veruje u njegovo postojanje(duhovne dimenzije coveka).I ne pristaje na takvu argumentaciju,niti besedu.Moguce je imati takvu veru,I to je nesto najlepse na svetu.Meni su ostale jos neka ucenja nase vere,koja nisam sagledala,kao sto je vaznesenje,tema koju sam postavila,ima jos nekih,ali obzirom da mi se sve otkrivalo malo po malo,pretpostavka je da cu I te jos nejasne stvari iz vere  pojasniti,Bozijom pomoci.Sto rece jedna moja prijateljica,koliko je samo jeretickih razmisljanja u crkvi,a da toga ljudi nisu ni svesni.Sto se tice predstava o Bogu,dobro je sto ih dovodis u sumnju,ne moras ni istog momenta da ih srusis,opusteno,Istina te u svakom slucaju ceka,jer je izvan svih nasih predstava.Covek I postaje istinski pravoslavan tek kad dobro sagleda da je pravoslavlje istinita vera,a ne zato sto se tu slucajno nasao,pa zeli sve tome da podredi,to bi bilo sektaski.Puno srece na tvom putu,I samo budi tako iskren Bogotrazitelj,I sve ce na svoje doci.I od srca ti to zelim

Negde sam procitao kako covek godinama moze biti "telesni hriscanin" (to sam shvatio kao cinjenicu da mu je vera na nivou uverenja i povremene sumnje). Pitanje je: Kako napredovati?
Sent from my iPhone using Tapatalk

Negde sam procitao kako covek godinama moze biti "telesni hriscanin" (to sam shvatio kao cinjenicu da mu je vera na nivou uverenja i povremene sumnje). Pitanje je: Kako napredovati?
Sent from my iPhone using Tapatalk

A srodna duša da je lepa, sa završenim faksom, uspešna, da ga žene žele a on da voli samo nju

У манастиру Острог настављен је циклус предавања за омладину сабрану у Острпшкој Светињи. У понедјељак 12. августа предавање "О борби са страстима" одржао је монах Арсеније (Јовановић).
 
 
Mонах Арсеније (Јовановић): "О борби са страстима"

:policeman:

Не бој се, јер са Ја с тобом; не плаши се, јер сам Ја Бог твој !

Зато Вам кажем: не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути !

Не брините се ни за што, него у свему молитвом и молењем казујте жеље ваше !

Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати.

Preusmeravanje poziva placa osoba koja vrsi preusmeravanje.

”Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима”, поручио нам је Господ Исус пре више од 2.000 година кроз своју чувену Беседу на гори (Матеј, 5, 12). Након тога нам и апостол Павле преноси Божију поруку; ”Радујте се свагда у Господу и опет велим: радујте се.” (Филипљани 4, 4), објашњавајући нам да је суштина Христове науке РАДОСТ због спасења од грехова, смрти и пакла.
Но, много пута смо, ми хришћани, насупрот Божијој Заповести о радости и не забрињавању, испуњени мраком, јер га често сами уносимо у себе, из незнања, слушајући негативне мисли цинизма, неверовања, осуђивања и критике.
У Причама Соломоновим (4, 23) пише; ”Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот”. Овде смо добили поуку да нам чување ума буде приоритет, тј контролисање мисли. Јер ако се ваш ум затрује негативним, циничним мислима критике свега и свакога, цео живот ће вам бити затрован.
 Наш духовни непријатељ (ђаво) ради против нас на начин што у нас усађује негативне мисли, са циљем да инфицира наше целокупно унутрашње биће.  
Држите се ваше нове дијете, новог менталног поста.  Ако будете чували свој ум, не дозвољавајући токсичним мислима да заузму место и ако се будете испуњавали позитивним, оснажујућим, благословеним мислима, сасвим сигурно знам да ћете узрастати све више и више, јер ће Господ излити своје благослове на вас, а ви ћете живети живот победника.
Ако желите да напредујете у животу, морате имати виши начин размишљања. Морате се очистити од старог мишљења да бисте направили место за нов начин размишљања.
 
http://svetatrojica.wordpress.com/?app-download=nokia


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!