о.Горан

Замислите у пракси спекулативност и хипотетичност ове измишљотине коју овај шарлатан износи не трепнувши овде. Нпр. замислите биће између гмизавца и птица, гмизавци имају крљушти, птице перје, гмизавци ноге, птице крила и ноге, птице имају кљун, другачији систем дисања, лак скелетни систем итд. Да не говорим о разним врстама птица, нпр. имате колибрија, а имате и кондора, све су то различите врсте које су требале да наводно "еволуирају" једна од друге. Па ко то може да поверује сем овог лажова и преваранта Авокада и оног што није баш много бистарж и његове духовне деце овде који мисле ако су они преварени да и остали треба да буду преварени. Ево опет о томе, пошто неки треба очигледно стално да обнављају градиво јер се праве необавештени за много тога што је овде постављано: Ипак, безнадежни сценарији еволуциониста осуђени на пропаст овде још нису завршени. Још увек остаје проблем како учинити да ова бића полете! Будући да еволуционисти верују да птице мора да су некако еволуирале, они тврде да су оне настале трансформисањем од гмизаваца. Међутим, ниједан од механизама специфичних за птице, који имају једну потпуно другачију грађу од животиња које бораве на копну, не може бити објашњен постепеном еволуцијом. Као прво, крила, која су особина карактеристична за птице, један су велики ћорсокак за еволуционисте. Један еволуциониста, Енгин Корур, признаје немогућност еволуције крила: “Заједничка карактеристика очију и крила је да она могу функционисати једино ако су потпуно развијена. Другим речима, једно полуразвијено око не може видети; једна птица са напола формираним крилима не може летети. Како су ови органи настали, остаје једна од мистерија природе која треба бити расветљена.” Питање “како је савршена грађа крила настала као резултат узастопних насумичних мутација” остаје потпуно неодговорено. Нема начина да се објасни како су се предњи удови гмизавца могли променити у савршено функционална крила, као резултат деструкције у гмизавачким генима (мутација). Штавише, само поседовање крила није довољно једном организму са копна да полети. Организми који живе на копну лишени су многих механизама у телесној грађи које птице користе за летење. На пример, кости птица су много лакше него кости животиња које живе на копну. Њихова плућа функционишу на другачији начин. Они имају другачији мишићни и коштани систем и веома специјализован кардио-васкуларни систем. Ове карактеристике су предуслови за летење, који су потребни, у најмању руку, толико колико и крила. Ови механизми морали су постојати сви заједно и у исто време; они нису могли бити формирани постепено - “акумулирањем”. Ево зашто је теорија која тврди да су копнени организми еволуирали у организме који лете потпуно погрешна.

И ово засад Неандерталаци: Једна робусна људска раса Неандерталци су људска бића која су се изненада појавила пре наводно 100 хиљада година у Европи и нестала - или била асимилована помешавши се са другим расама - тихо, а ипак брзо, пре наводно 35 хиљада година. Од савременог човека разликују се једино по томе што је њихов скелет крупнији, а запремина лобање мало већа. Неандерталци су људска раса и ову чињеницу данас признаје готово свако. Еволуционисти су се веома трудили у покушају да их представе као “примитивну врсту”; ипак, сви налази показују да они нису били другачији од неког “крупнијег” човека који данас иде улицом. Један познати ауторитет у овом подручју, Ерик Тринкаус, палеоантрополог са Универзитета Нови Мексико, пише: “Детаљно упоређење остатака скелета Неандерталца са скелетима савремених људи показало је да не постоји ништа у анатомији Неандерталца што би убедљиво указивало на локомоторне, манипулативне, интелектуалне или језичке способности које би биле инфериорније од оних код савремених људи.” Многи савремени истраживачи дефинишу неандерталског човека као подврсту савременог човека и зову га “Хомо сапиенс неандерталенсис”. Налази сведоче да су Неандерталци сахрањивали своје мртве, правили музичке инструменте и имали културне повезаности са Хомо сапиенсом живећи током истог временског периода. Да кажемо то прецизно, Неандерталци су “робусна” људска раса која је, једноставно, временом ишчезла. Хомо сапиенс арцхаиц, Хомо хеилдербергенсис и Кромањонски човек Архаични Хомо сапиенс је по имагинарној еволуционој шеми последњи корак пре савременог човека. У ствари, еволуционисти немају много тога да кажу о овим људима, будући да постоје веома мале разлике између њих и савремених људи. Неки истраживачи су чак изјавили да представници ове расе и данас још увек живе, и указали на Абориџине у Аустралији као пример. Као Хомо сапиенс врста, Абориџини такође имају истурену кост испод обрве, према унутра нагнуту доњу вилицу и мало мању запремину лобање. Штавише, значајна открића су наговестила да су такви људи, све донедавно, живели у Мађарској и у неким селима у Италији. Група која је у еволуционистичкој литератури окарактерисана као Хомо хеилдербергенсис је, у ствари, иста као Хомо сапиенс арцхаиц. Разлог зашто су два различита термина употребљена да дефинишу исту људску расу јесу одређене концептуалне разлике међу еволуционистима. Сви фосили укључени у групу Хомо хеилдербергенсис упућују на то да су људи који су били анатомски веома слични модерним Европљанима, живели наводно пре 500 хиљада и чак пре 740 хиљада година, прво у Енглеској, а онда у Шпанији. Процењено је да је Кромањонски човек живео пре наводно 30.000 година. Он је имао лобању у облику куполе и широко чело. Његова лобања од 1.600 цм3 је изнад просека лобање савременог човека. Она има дебеле избочине обрва и коштану избочину одпозади, што је карактеристика како Неандерталског човека тако и Хомо еректуса. Иако је Кромањонски човек сматран европском расом, грађа и запремина његове лобање веома много су налик на грађу и запремину лобања код неких раса које данас живе у Африци и тропским пределима. Ослањајући се на ову сличност, процењено је да је Кромањонски човек био архаична афричка раса. Неки други палеоантрополошки налази показали су да су се кромањонска и неандерталска раса измешале једна са другом и поставили темеље за данашње расе. Штавише, данас је прихваћено да представници кромањонске расе још увек живе у различитим регионима афричког континента и неким регионима Француске (Салуте и Дордоње). Људи који имају сличне карактеристике примећени су да живе у Пољској и Мађарској. Врсте које су живеле у исто време кад и њихови преци. Оно што смо до сада истражили формира јасну слику: сценарио “еволуције човека” је потпуно измишљен. Да би такво породично стабло постојало, требала се одиграти постепена еволуција од мајмуна до човека и требао би бити пронађен фосилни запис овог процеса. Међутим, постоји огроман јаз између мајмуна и људи. Грађа скелета, запремине лобања и критеријуми као што су усправан ход или повијеност оштро према напред, издвајају људе од мајмуна. После истраживања, која су извршена 1994, на каналима за равнотежу у унутрашњем уху, Аустралопитекус и Хомо хабилис класификовани као мајмуни, док је Хомо еректус класификован као човек. Још један значајан налаз, који доказује да не може бити породичног стабла међу овим различитим врстама, јесте чињеница да су врсте, које су представљене као преци једни другима, у ствари, живеле у исто време. Ако се, као што еволуционисти тврде, Аустралопитекус преобразио у Хомо хабилиса, и ако се он онда преобразио у Хомо еректуса, периоди у којима су живели требали би обавезно следити један други. Међутим, не постоји такав хронолошки ред. Према проценама еволуциониста, Аустралопитекуси су живели од пре 4 милиона година па све до пре милион година. На другој страни, сматра се да су организми класификовани као Хомо хабилис живели до пре 1,7 - 1,9 милиона година. Тврди се да је Хомо рудолфенсис, за кога је речено да је “напреднији” него Хомо хабилис, стар 2,5 - 2,8 милиона година! Да тако кажемо, Хомо рудолфенсис је близу милион година старији него Хомо хабилис, за кога се претпостављало да је његов “предак”. На другој страни, старост Хомо еректуса датира до 1,6 - 1,8 милиона година уназад, што значи да су се примерци Хомо еректуса појавили на Земљи у истом временском оквиру као и његов такозвани предак, то јест Хомо хабилис. Алан Вокер потврђује ову чињеницу изјављујући да “постоји доказ из источне Африке за 'касно' преживљавање једног броја индивидуа малог Аустралопитекуса, које би биле савременици прво са Х. хабилисом, а онда са Х. еректусом”. Луис Лики је нашао фосиле Аустралопитекуса, Хомо хабилиса и Хомо еректуса готово једне поред других у области Олдуваи Џорџ. Сасвим је сигурно да не постоји такво породично стабло. Један палеонтолог са Харвард Универзитета, Стефан Џеј Гулд, мада је и сам еволуциониста, објашњава овај ћорсокак еволуције: “Шта бива са нашом еволуционом лествицом ако постоје три коегзистирајуће лозе (А. африканус, робусни Аустралопитекуси и Хомо хабилис), од којих јасно ниједна није настала од друге. Штавише, ниједна од њих три не показује било какав еволуциони тренд за време свог боравка на Земљи.” Када пређемо са Хомо еректуса на Хомо сапиенса, поново видимо да не постоји некакво породично стабло о коме би се могло говорити. Еволуционисти нуде доказ који показује да су Хомо еректус и архаични Хомо сапиенс наставили да живе до 27.000 година и чак до 10.000 година пре наше ере. У мочвари Коу (Коњ) у Аустралији нађена је једна 13.000 година стара лобања Хомо еректуса. На острву Јава нађена је лобања Хомо еректуса која је била стара 27.000 година.80 (Све наведене старости су према еволуционистичком рачунању времена, а у стварности су погрешне.)

Затим... Хомо еректус и после њега: Права људска бића Према нестварној - измишљеној шеми еволуциониста, унутрашња еволуција врсте Хомо одвијала се следећим редоследом: прво Хомо ерецтус, онда Хомо сапиенс арцхаиц и Неандерталски човек, онда Кромањонски човек и, на крају, савремени човек. Међутим, све ове групе у стварности само су оригиналне људске расе. Разлика између њих није већа од разлике између једног Ескима и једног црнца, или између једног Пигмеја и једног Европљанина. Хајде да прво испитамо Хомо еректуса, за којег се тврди да је најпримитивнија људска врста. Као што реч “ерект” (што значи усправан) и указује, “Хомо еректус” значи “човек који хода усправно”. Еволуционисти су морали одвојити ове људе од претходних додајући квалитет “усправности”, зато што сви доступни фосили Хомо еректуса указују на усправан ход у таквој мери која није уочена код било ког примерка Аустралопитекуса или Хомо хабилиса. Не постоји разлика између скелета савременог човека и Хомо еректуса. Главни разлози за еволуционисте у дефинисању Хомо еректуса као “примитивног човека” су запремина његове лобање (900-1100 цм3), која је мања него код просечног савременог човека, и његове дебеле избочине обрва. Међутим, данас у свету постоје многи народи који имају исту запремину лобање као Хомо еректус (на пример Пигмеји) и постоје неке друге расе које имају избочене обрве (на пример, аустралијски Абориџини). Опште је прихваћена чињеница да разлике у запремини лобање не значе обавезно разлике у интелигенцији или способностима. Интелигенција пре зависи од унутрашње организације мозга, него од његове запремине. Фосили који су учинили Хомо еректуса познатим свету су фосили Пекиншког и Јаванског човека нађени у Азији. Међутим, временом се схватило да ова два фосила нису била поуздана. Пекиншки човек састојао се од неких делова који су израђени од гипса, а чији оригинали су изгубљени, а Јавански човек је “састављен” од фрагмената лобање и од карличне кости која је нађена више метара далеко од лобање, без икаквих показатеља да су обе припадале истом бићу. Због овога су фосили Хомо еректуса нађени у Африци добили тако велику важност. (Такође би требало приметити да су неки од фосила, за које је речено да су Хомо еректус, били од стране неких еволуциониста укључени у једну другу групу - звану “Хомо ергастер”. О овоме између њих постоји неслагање. Ми ћемо третирати све ове фосиле под класификацијом Хомо еректуса.) Најпознатији од свих примерака Хомо еректуса нађених у Африци је фосил “Narikotome homo erectus” или “Туркана дечак”, који је нађен близу језера Туркана у Кенији. Потврђено је да је то фосил 12 година старог дечака, који би био 1,83 м висок у свом адолесцентном добу. Усправна грађа скелета овог фосила није другачија од оне код савременог човека. Што се тога тиче, амерички палеоантрополог Алан Вокер рекао је да он сумња да би “један просечни патолог могао рећи која је разлика између скелета овог фосила и оног код савременог човека”. Што се тиче лобање, Вокер је рекао да “она веома много личи оној код Неандерталца”. Као што ћемо видети у следећем поглављу, Неандерталци су савремена људска раса. Због тога је Хомо еректус такође савремена људска раса. Чак и еволуциониста Ричард Лики изјављује да разлике између Хомо еректуса и савременог човека нису ништа више до варијанта расе: “Неко би такође могао видети разлике у облику лобање, у степену истурености лица, робусности обрва и тако даље. Ове разлике вероватно нису ништа израженије него што ми то видимо данас, између различитих географских раса савременог човека. Таква биолошка варијација настаје када су попу-лације географски одвојене једна од друге током једног значајног периода времена.” Професор Вилијем Логлин, са Универзитета Конектикат, обавио је обимна анатомска испитивања на Инуитима и народу који живи на Алеутским острвима, и приметио да су ови људи необично слични Хомо еректусу. Закључак на који је Логлин дошао био је да су све ове посебне расе биле у ствари различите врсте Хомо сапиенса (савременог човека): “Када размотримо широке разлике које постоје између удаљених група као што су Ескими и Бушмани, за које је познато да се налазе унутар једне једине врсте - Хомо сапиенс, изгледа оправдано закључити да Синантхропус (један примерак Хомо еректуса - АЛЦ) припада овој истој разноликој врсти.” На другој страни, постоји велики јаз између Хомо еректуса, једне људске расе, и мајмуна који су претходили Хомо еректусу у сценарију “еволуције човека” (Аустралопитекус, Хомо хабилис, Хомо рудолфенис). Ово значи да су се први људи појавили у фосилном запису изненада и без икакве еволуционе историје. Не може бити јаснијег показатеља да су они били створени. Ипак, признавање ове чињенице је потпуно противно догматској филозофији и идеологији еволуциониста. Због тога, они покушавају да прикажу Хомо еректуса, једну чисто људску расу, као напола мајмунско биће. У њиховим реконструкцијама Хомо еректуса они упорно цртају мајмунолике карактеристике. На другој страни, са сличним графичким методама, они праве и приказују као људе мајмуне као што су Аустралопитекус или Хомо хабилис. Тиме они настоје да “приближе” мајмуне и људска бића, и попуне празнину између ове две одвојене живе групе.

Па каже... Хомо рудолфенсис: Погрешно састављено лице Термин Хомо рудолфенсис је име дато неколицини фосилних фрагмената ископаних 1972. Група која је била представљена са овим фосилом такође је била означена као Хомо рудолфенсис зато што су ови фосилни фрагменти били нађени у близини Рудолфове реке у Кенији. Већина палеоантрополога прихватају да ови фосили не припадају посебној врсти, него да је биће названо Хомо рудолфенсис било у ствари Хомо хабилис. Ричард Лики, који је ископао фосиле, представио је лобању, коју је назвао “КНМ-ЕР 1470” и рекао да је стара 2,8 милиона година, као највеће откриће у историји антропологије и имао је далекосежни ефект. Према Ликију, ово биће које је имало малу запремину лобање као Аустралопитекус, а ипак лице човека, било је недостајућа карика између Аустралопитекуса и човека. Ипак, након кратког времена је схваћено да је човеколико лице које је имала КНМ-ЕР 1470 лобања, која се стално појављивала на насловним страницама научних магазина, било резултат погрешног спајања фрагмената лобање - што је могло бити и намерно. Професор Тим Бромиџ, аутор многих студија о анатомији људског лица, нагласио је ову чињеницу коју је открио уз помоћ компјутерске симулације 1992: “Када је она (КНМ-ЕР 1470) први пут реконструисана, лице је постављено на лобању у готово вертикалном положају, умногоме налик равним лицима код савремених људи. Али недавне студије анатомских односа показују да у стварности ово лице мора бити истурено знатно према напред, креирајући тако мајмунолики изглед, више налик на лице Аустралопитекуса.” Еволуциони палеоантрополог Кронин у вези са овим изјављује следеће: “...Његово релативно робусно грађено лице, спљоштен носно-алвеоларни кливус (који подсећа на пљосната лица аустралопитекуса), ниска максимална лобањска ширина (на слепоочним костима), јака очњачка избочина и велики кутњаци (на шта указују заостали коренови), све су то релативно примитивне црте које повезују овај примерак са члановима рода А. африцанус.” Лоринг Брејс са Универзитета Мичиген дошао је до истог закључка као резултат анализа које је направио на вилици и зубним структурама лобање 1470 и рекао је: “Величина вилице и оног дела који садржи кутњаке показала је да ЕР-1470 има потпуно исто лице и зубе као код Аустралопитекуса.” Професор Алан Вокер, палеоантрополог са Џон Хопкинс Универзитета, који је као и Лики извео многа истраживања на лобањи КНМ-ЕР 1470, брани став да ово биће не би требало бити класификовано као “хомо”, то јест као људска врста (Хомо хабилис или Хомо рудолфенсис), него обрнуто, мора бити укључено под врсту Аустралопитекус. Укратко, класификације као Хомо хабилис или Хомо рудолфенсис, које су представљене као прелазне карике између Аустралопитекуса и Хомо еректуса, потпуно су имагинарне. Као што је потврђено од стране многих истраживача данас, ова бића су чланови серије Аустралопитекуса. Све њихове анатомске карактеристике откривају да је сваки од њих мајмунска врста. Након ових бића, од којих је свако мајмунска врста, долазе “хомо” фосили, или фосили људских бића.

Даље.... Хомо хабилис: Мајмун који је представљен као човек Велика сличност између скелетних и лобањских структура Аустралопитекуса и шимпанзи, и побијање тврдње да су ова бића ходала усправно, узроковало је велику тешкоћу за еволуционистичке палеоантропологе. Разлог је тај што према имагинарној шеми еволуције Хомо еректус долази после Аустралопитекуса. Као што префикс “Хомо” (што значи “човек”) и указује, Хомо еректус је људска врста и његов скелет је усправан. Његова запремина лобање је два пута већа него код Аустралопитекуса. Директан прелаз од Аустралопитекуса, мајмуна налик шимпанзи, ка Хомо еректусу, који има скелет исти као код савременог човека, не долази у обзир чак и према еволуционистичкој теорији. Због тога су потребне “карике”, то јест “прелазне форме”. Концепт Хомо хабилис је произашао из ове неопходности. Концепт Хомо хабилис је предложен 60-их од стране чланова породице Лики (сви у породици су “ловци на фосиле”). По њима, ова нова врста, коју су они класификовали као Хомо хабилис, имала је релативно велики лобањски капацитет, способност да хода усправно и да користи камен и дрвене алатке. Због тога би то наводно могао бити предак човека. Нови фосили исте врсте, ископани у касним 80-им, потпуно су променили ово гледиште. Неки истраживачи, као Бернард Вуд и Лоринг Брас, који су се ослањали на ове новопронађене фосиле, изјавили су да би Хомо хабилис, што значи “човек способан за коришћење алатки”, требао бити класификован као Аустралопитекус хабилис, што значи “јужноафрички мајмун способан за коришћење алатки”, зато што Хомо хабилис има много заједничких карактеристика са мајмунима по имену Аустралопитекус. Он има дуге руке,кратке ноге и мајмунолику грађу скелета управо као Аустралопитекус. Његови прсти, и на рукама и на ногама, били су погодни за пењање. Структура његове доње вилице била је веома слична оној код данашњих мајмуна. Његова запремина лобање (500 цм3) била је најбољи показатељ чињенице да је он био мајмун. Укратко, Хомо хабилис, који је од стране неких еволуциониста представљен као различита врста, био је, у ствари, једна мајмунска врста управо као и сви други Аустралопитекуси. Истраживање изведено у годинама које су следиле доиста је показало да Хомо хабилис није био различит од Аустралопитекуса. Фосил у виду скелета и лобање ОХ 62 пронађен од стране Тима Вајта, показао је да је ова врста имала малу запремину лобање, и дуге руке и кратке ноге, што им је омогућавало да се пењу по дрвећу управо као данашњи мајмуни. Детаљне анализе спроведене од стране америчког антрополога Холи Смит 1994. показале су да Хомо хабилис није био “хомо”, другим ријечима “човек”, него “мајмун”. О анализама које је она направила на зубима Аустралопитекуса, Хомо хабилиса, Хомо еректуса и Хомо неандерталенсиса, Смит је изјавила следеће: “Ограничавајући анализе фосила на примерке који задовољавају ове критеријуме, обрасци развоја зуба Аустралопитекуса и Хомо хабилиса остају класификовани са афричким мајмунима. Они од Хомо еректуса и Неандерталаца су класификовани са људима.” У току исте године, Фред Спур, Бернард Вуд и Франс Зоневелд, сви специјалисти у анатомији, дошли су на исти закључак служећи се потпуно другачијом методом. Овај метод је базиран на упоредној анализи полукружних канала у унутрашњем уху људи и мајмуна (канали који осигуравају одржавање равнотеже). Ови канали код људи, који ходају усправно, знатно се разликују од истих канала код мајмуна који ходају савијени надоле. Канали унутрашњег уха свих Аустралопитекуса и штавише, Хомо хабилис примерака, анализирани од стране Спура, Вуда и Зоневелда били су исти као код савремених мајмуна. Канали унутрашњег уха код Хомо еректуса били су исти као код савременог човека. Ови налази донели су два важна резултата: 1. Фосили који су означени као Хомо хабилис у ствари не припадају групи “хомо”, то јест људи, него класи Аустралопитекуса, то јест мајмуна. 2. И Хомо хабилис и Аустралопитекуси су били бића која су имала повијен ход, и због тога су имали мајмунски скелет. Они, ни у ком погледу, нису имали никакву везу са људима

А сад мало о лажном сценарију настанка човека, мада до тог мајмуноликог прапретка има да се иде ихаха... Треба доћи до њега. И у том делу тек има ваздан којекаквих смешних спекулација, фантазија, измишљотина и свега онога што ову хипотезу чини највећом преваром свим времена. Сценарио еволуције човека У претходним поглављима видели смо да у природи нема механизама који би навели организме да еволуирају, и видели смо да су живе врсте настале, не као резултат еволуционог процеса, него да се појављују сасвим изненада у њиховој садашњој савршеној форми. То јест, оне су створене вака посебно. Због тога је очигледно да је и “еволуција човека”, исто тако, само прича која се никада није десила. Шта онда еволуционисти предлажу као основу за своју причу? Њихова основа је постојање мноштва фосила на којима су еволуционисти у стању да изграде и развију имагинарне интерпретације. Кроз целу историју живело је више од 6.000 мајмунских врста, а већина њих су изумрле. Данас, само 120 мајмунских врста живи на Земљи. Ових, отприлике, 6.000 мајмунских врста, од којих су већина изумрле врсте, представљају богат извор за еволуционисте. Еволуционисти су написали сценарио еволуције човека поређавши у низ неке лобање које су им одговарале, од најмање до највеће, и убацивши лобање неких изумрлих људских раса међу њих. Према овом сценарију, људи и савремени мајмуни имају заједничке претке. Ова бића еволуирала су временом и нека од њих су постала мајмуни данашњице, док је друга група, која је следила другу грану еволуције, постала данашњи човек. Међутим, сви палеонтолошки, анатомски и биолошки налази показали су да је ова тврдња еволуције једнако лажна и ништавна као и све друге. Ниједан чврст или стваран доказ није пружен да докаже да постоји сродство између човека и мајмуна, изузев фалсификата, извртања и заводећих цртежа и коментара. Фосилни запис нам показује да су кроз целу историју људи били људи, а мајмуни - мајмуни. Неки од фосила за које еволуционисти тврде да су преци човека, у ствари припадају људским расама које су живеле све донедавно, до пре, отприлике, 2.000 година, и онда нестале. Штавише, многе данашње људске заједнице имају исти физички изглед и карактеристике као ове изумрле људске расе, за које еволуционисти тврде да су преци људи. Све ово су јасни докази да човек није прошао кроз еволуциони процес у било којем периоду историје. Што је најважније, постоје бројне анатомске разлике између мајмуна и човека, а ниједна од њих није такве врсте да би могла настати кроз еволуциони процес. “Двоноштво” је једна од њих. Као што ћемо касније детаљно описати, двоноштво је карактеристично једино за човека и оно је једна од најважнијих особина која човека издваја од животиња. Имагинарно породично стабло човека Дарвинистичка теорија тврди да је савремени човек еволуирао од неке врсте мајмуноликих бића. Тврди се да су за време овог наводног еволуционог процеса, за који се претпоставља да је почео пре 4-5 милиона година, постојале неке “прелазне форме” између савременог човека и његових предака. Према овом потпуно имагинарном сценарију, постојале су 4 основне категорије: 1. Аустралопитекус 2. Хомо хабилис 3. Хомо еректус 4. Хомо сапиенс Именом “Аустралопитхецус”, што значи “јужни мајмун”, еволуционисти називају такозване прве заједничке претке људи и мајмуна. Аустралопитекус, ништа друго до стара мајмунска врста која је изумрла, има своје различите типове. Неки од њих су јаке грађе, а други су мали и витке грађе. Еволуционисти класификују наредни стадијум људске еволуције као “хомо”, то јест “човек”. Према тврдњи еволуциониста, организми у Хомо серији су развијенији него Аустралопитекус и не разликују се много од савременог човека. За савременог човека, то јест Хомо сапиенса, речено је да је формиран на последњем стадијуму еволуције ове врсте. Фосили као “Јавански човек”, “Пекиншки човек” и “Луси”, који се, с време на на време, појављују у медијима и који се могу наћи у еволуционистичким публикацијама и уџбеницима, укључени су у једну од четири врсте које су горе наведене. За ове врсте такође се претпоставља да би се требале гранати у подврсте. Неки кандидати за прелазне форме из прошлости, као Рамапитецус, морали су бити искључени из имагинарног стабла еволуције човека након што је схваћено да су они били обични мајмуни. Скицирајући овако ланац повезаности: “Аустралопитекус > Хомо хабилис > Хомо еректус > Хомо сапиенс”, еволуционисти указују да је свака од ових врста предак оне која следи иза ње. Међутим, скорашњи проналасци палеоантрополога открили су да су Аустралопитекус, Хомо хабилис и Хомо еректус постојали на различитим деловима света у исто време. Штавише, један одређени сегмент људи, класификован као Хомо еректус, живео је све до веома скоро. Неандерталац (Хомо сапиенс неандартхаленсис) и Хомо сапиенс (савремени човек) коегзистирали су у истом региону. Ова ситуација очигледно показује ништавност тврдње да су они били преци један другоме. У суштини, сви налази и научна истраживања открила су да фосилни запис не сугерише еволуциони процес, како су то еволуционисти предложили. Фосили за које су еволуционисти тврдили да потичу од предака човека, у ствари припадају или различитим људским расама или врстама мајмуна. Онда, који фосили су људски, а који мајмунски? Да ли је икада било могуће било којег од њих сматрати прелазном формом? У намери да добијемо одговоре, хајде да поближе погледамо сваку од ових категорија. Аустралопитекус: Једна мајмунска врста Аустралопитекус, што значи “јужни мајмун”, прва је категорија. Претпоставља се да су се ова бића прво појавила у Африци пре 4 милиона година и да су живели до пре 1 милион година. Постоје више класа међу Аустралопитекусима. Еволуционисти претпостављају да је најстарија врста Аустралопитекуса А. Афаренсис. После тога долази А. Африцанус, који има виткије кости, и онда А. Робустус, који има релативно веће кости. Што се тиче А. Боисеи, неки истраживачи га прихватају као различиту врсту, а неки као подврсту А. Робустуса. Све врсте Аустралопитекуса су изумрли мајмуни који подсећају на мајмуне данашњице. Запремине њихових лобања су исте или мање него код данашњих шимпанзи. Постоје истурени делови на њиховим рукама и стопалима које су они користили да би се пели по дрвећу, баш као код данашњих шимпанзи, а њихова стопала имају способности хватања, што је служило да се држе за гране. Они су ниски (максимум 130 цм), и управо као код данашњих шимпанзи, мужјак Аустралопитекус је већи од женке. Многе карактеристике, као детаљи на њиховим лобањама, близина очију, оштар зуб кутњак, грађа доње вилице, дуге руке и кратке ноге су докази који показују да ова бића нису била другачија од данашњих мајмуна. Еволуционисти тврде да су Аустралопитекуси, иако имају анатомију мајмуна, ходали усправно као људи, а не као мајмуни. Ова тврдња о “усправном ходу” је у ствари гледиште које су деценијама имали палеоантрополози као Ричард Лики и Доналд Јохансон. Међутим, многи научници су извели веома много истраживања на скелетним структурама Аустралопитекуса и доказали ништавност ове тврдње. Опширна истраживања која су урађена на различитим примерцима Аустралопитекуса од стране два светски позната анатома из Енглеске и САД, по имену, Лорд Закерман и професор Чарлс Окснард, показала су да ова бића нису била двоножна и да су имали исти механизам кретања као данашњи мајмуни. Проучавајући кости ових фосила у периоду од 15 година, са средствима обезбеђеним од стране британске владе, Лорд Закерман и његов тим од 5 специјалиста дошли су до закључка да су Аустралопитекуси били само једна обична врста мајмуна и да дефинитивно нису били двоножни, мада је Закерман и сам био еволуциониста. Исто тако, Чарлс Окснард, још један еволуциониста познат због својих истраживања о овој теми, такође је потврдио да је скелетна структура Аустралопитекуса налик оној код савремених орангутана. Коначно, 1994, један тим са Универзитета Ливерпулу Енглеској предузео је обимно истраживање да би дошао до коначног закључка. После обављеног истраживања закључили су да су “Аустралопитекуси четвороношци”. Укратко, Аустралопитекуси немају везу са људима и они су само изумрла мајмунска врста. Подвала еволуције

Još uvek pokušavate da "razobličite" arheopteriksa... iako je u međuvremenu nađeno mnogo drugih za taj prelaz, pa čak i perje na dinosaurusima... ali vam nikako ne uspeva... Па нисмо ти ми пачја школа тј. ови што немају појма с темом него чекају да их ти "просветлиш" тј. да им изнесеш следећу дозу заблуда. К`о дрога човече . Археоптерикс је класичан пример фалсификата и преваре, класика кад сте ви у питању.

Знам ја да си ти мислиоц типа "два минута Гугла", то не мораш да наглашаваш. Шта овај линк доказује, сем што каже "није то мајке ми"? Наравно, ништа с ништа као што сам и претпоставио. А кад си већ поставио овај линк, тамо пише да је Пелег( или Фалек) живео 339 година по Септуагинти, односно 239 по масоретима. Обе су цифре веће од 200. Дакле, да ли је дотични живео више од 200 година, да или не? Ово питање важи и за све претпотопне праоце. Кад сам већ поменуо Вегенера ево једног лепог текста о њему, да нешто научиш: Модни трендови у науци Скоро свако може бити научник; скоро нико не може бити добар научник. Ларисон Кадмор, биолог Парадигме Мој професор физичке геологије причао је о запањујућем, “слагалици” сличном, типу слагања између источне и западне обале Атлантског океана. Причао је да је деценијама раније човек по имену Вегенер изнео претпоставку да су се, некад давно, Европа и Африка налазиле до Северне и Јужне Америке, и да међу њима није било Атланског океана. Отада се тај велики супеконтинент расцепио на мање континенте, стварајући тако између њих Атлантски океан. Професор је споменуо и да на ту идеју, мада је била занимљива, нико више не обраћа много пажње. Он није знао да ће шест година касније геолошка заједница сасвим променити свој став и од потпуног одбијања прећи на скоро потпуно прихватање Вегенерове идеје. Та нова идеја да су се континенти селили била је револуционарна и утицала на многа геолошка тумачења, укљућујући и представе о томе како су се формирали светски континенти, планине и океани. Уџбеници су се опет морали написати испочетка. Живети током тог великог помака у мишљењу било је и узбудљиво и отрежњавајуће. Било је узбудљиво, јер је изнесено тако много нових тумачења, и јер се испоставило да је Вегенер, тако оштро критикован, нарочито од стране америчких геолога, напослетку ипак био у праву. Нажалост, он је умро много пре него што су његове идеје прихваћене. Тај помак у мишљењу био је и отрежњујућ јер је неке од нас оставио да се питамо колико ће сада исмеваних идеја ускоро постати прихваћене догме. Промена у веровању да су се континенти селили била је драматична и озбиљна. У дебати је често било исмевања и сатире. Пре прихватања нове теорије, нисте могли бити део геолошке заједнице ако сте веровали да су се континенти селили. После тога, веровати да нису клизили површином Земље чинило вас је геолошким аутсајдером. Изгледа да су доминирали социолошки фактори. Збуњивало је то како су тако велике групе научника могле да буду тако сигурне да се континенти нису померали, а затим, врло ускоро после тога, да буду тако сигурни да јесу. То сугерише да научници теже да делују као уједињене групе верне једне другима или некој идеји, уместо као независни истраживачи. Не раде то само научници; видимо ту тенденцију и у другим подручјима, каква су национализам, политика и религија. То може имати дубоке импликације по наше тумачење науке. Да ли је наука постојани напредак ка истини, како многи научници теже да верују, или она зависи од милости групног понашања научника док прелазе са једне идеје на другу? Присуствовао сам конференцији Међународне асоцијације седиментолога на којој су приређене свакакве техничке репрезентације о томе како идентификовати и тумачити структуре и разне промене које се временом дешавају у геолошким седиментима. Међутим, оно што је вероватно била најважнија презентација конференције није се бавило начином на који се седименти понашају, већ о томе како се понашају сами седиментолози (они који проучавају седименте). Под називом Модни трендови и модели у седиментологији: једна лична перспектива председник асоцијаце говорио је о научницима истичући како они теже да се крећу од једног модерног тумачења ка другом. Осврћући се на прошла тумачења о седиментима показао је како неколико година доминира једна идеја, затим је неколико година у центру пажње друга, коју онда смењује трећа итд. Он је и идентификовао оно што помаже да нека идеја постане модерна. Нарочито важни за стицање признања су: благовременост, једноставност и публицитет. Задовољство је видети да неки водећи научници препознају чињеницу да и други фактори, поред некад наводно непристрасног трагања за истином, могу покретати научни процес. Популарна прихваћеност једне идеје може одражавати понашање, уместо заснованост на убедљивим доказима. Године 1962. је Томас Кун објавио књигу коју неки учењаци сматрају најутицајнијом анализом понашања научника. Названа Структура научних револуција она оспорава “беспрекорну перцепцију” науке као постојаног напредовања ка истини. Уместо тога, Кун је изнео претпоставку да науком влада више друштвено понашање научника него чињенице науке. Како би се и очекивало, та књига је критикована из разних перспектива, и неки научници нису били баш импресионирани. Више филозофа, укључујући и мађарског филозофа науке Имреа Лакатоша, притекли су науци у помоћ предлажући мање радикалан сценарио, по којем се научне идеје заиста мењају, али више на основу рационалне корекције него друштвеног понашања. Кун је претпоставио да нормално научници врше своја истраживања и доносе своје закључке под утицајем широких концепата које он зове парадигме. Парадигме се дефинишу као концепти “који на извесно време дају моделске проблеме и решења.” Било да су парадигме истините или лажне, научници их прихватају, бар за неко време, као истините. Примери би били еволуција, или идеја да се континенти крећу. Раније широко прихваћена идеја да се континенти не крећу такође би била парадигма. Пошто се парадигме прихватају као истините, објашењења која се не уклапају у парадигму сматрају се лажним или се супротни подаци тумаче као аномални. Поједници који предлажу идеје изван парадигме такође су неприхватљиви. Такав затворен став тежи да ограничи иновацију и помаже да се живот парадигме што више продужи. Подешавање података под прихваћеном парадигмом Кун зове нормалном науком. Понекад се јавља промена у парадигми, и то се зове научна револуција. Промена из веровања да се континенти не крећу у веровање да се крећу била је научна револуција. Кун је окарактерисао научну револуцију као “искуство преобраћења,” што је израз који га није учинио омиљеним у научној заједници, која сматра објективност и разум својим ознакама. Трансформација из једне парадигме у другу је обично тешка, и може представљати помак према или грешци или истини. Кунова гледишта су вероватно екстремна и теже да минимизирају достигнућа науке. Али у једну руку, на основу онога што учимо из историје науке, његов концепт парадигме је перцептивна анали за понашања научника. Некад се парадигма може вратити одбаченој парадигми. Пример који је раније споменут је идеја да живот може настати спонтано сасвим сам од себе. Та идеја је била дуго општеприхваћена, а затим одбачена због рада Луја Пастера, а сад је опет прихваћена као део натуралистичког еволуционог сценарија. Исто се може рећи и за улогу великих катастрофа у Земљиној историји (кататрофизам). Та идеја била је прохваћена, одбачена, па опет прихваћена. Свака процена науке треба да узме у обзир утицај доминирајућих парадигми на закључке до којих она долази. Ариел Рот, Наука открива Бога

Поменута је Пангеа коју је осмислио још Алфред Вегенер. Какви су то тектонски поремећаји довели да се копна раздвоје? Иначе, у Светом Писму пише у Постању 10, 25 да се "раздели земља" за време Еверовог сина Фалека.

Е да... Ко сме и сме ли уопште неко да одговори од оних који ће се препознати-да ли је Аврам живео 175, Исак 180, а Јаков 147 година. Дакле, сме ли? Да или не, без муљања. Баш да видимо. Ако нико не сме идем поименце. Иначе ови бројеви имају нумеричку конотацију јер су производи мањих простих бројева што свакако није случајно.

У време заснивача ове хипотезе није било уопште прелазних форми, чак ни ових натегнутих које промовише овај књишки мољац Авокадо, то је била једна од главних замерки ондашњих научника који се нису слагали са истом. А било их је од самог старта, упркос ужасно агресивној кампањи коју су предводили онај хохштаплер Хаксли( за научни рад који се тиче фактографије свака част), Хекел( то је онај што се извињавао због фалсификата, једног од многих у историји ове приче) и Спенсер( тежак продавац магле, али опојан стил уз продате стотине хиљада књига, чак и Дарвин га је сматрао лакејем). Касније су они пабирчили нешто грдни да би прикривали бруку јер како да има прелазних форми кад таквих бића наравно није ни било. Многе су креационисти брзо разобличили као поменути археоптерикс. Е сад, ако наводно има мноштво фосила прелазних форми како Авокадо линкује зашто су онда прво Голдшмит, а затим и један од најзначајнијих еволуционих научника свих времена Стивен Џеј Гулд форсирали "испрекидану равнотежу" која је настала управо из потребе да се еволуција закрпи јер недостају прелазне форме! Па по Дарвиновој спекулацији би требало да се налазе на сваком кораку међу фосилима, кога бре ви лажете! Толико има неопходних транзиција да је то просто стуб ове хипотезе. Самим тим била би сасвим непотребна и "испрекидана равнотежа", зар не, проста логика. А у Стивена Џеј Гулда се следбеници гуруа Авокада разумеју као Даница у Мадагаскар. Да није овде пре поменут, сви сем самог гуруа би на питање "Ко је Стивен Џеј Гулд" одговорили највероватније "неки репер". О целој овој ствари сам већ постављао леп текст који су дотични наравно по обичају "превидели", па ћу да га поставим поново да нешто паметно науче. Испрекидана равнотежа И поред привржености еволуционом концепту све већи број нео-дарвиниста је почео да изражава своје незадовољство са постојећим објашњењем еволуционог процеса. Слично као у политичком животу, научна теорија је доминирана од једне индивидуе која временом прикупи довољно присталица који наметну своје идеје већини. Средином 20-ог века јављају се разне теорије у покушају да се објасни постанак живота на земљи. Једна је била да је живот зачет доласком живих организама из васионе, предложена од астронома Фреда Хојла, друга идеја је била предложена од Франсиса Крика да је живот донешен од ванземаљске цивилизације. Једна радикална идеја која је ухватила корена је била предложена од Ричарда Голдшмита, професора генетике са Калифорнијског универзитета Беркли. Због недостатка фосилне евиденције Голдшмит је уместо постепене мутације предложио нагли скок мутације (можда се из гуштеровог јајета излегла птица). Та хипотеза је добила дескриптивно име „нада у чудовиште". Добар део лојалних нео-дарвиниста је одбио ту јерес из три разлога. Прво, није било никакве евиденције да се тако нешто десило у прошлости, и друго, то је превише личило на Божје стваралаштво. Трећи разлог је био, ако би вољни присталица еволуције могао да дозволи да се „нада у чудовиште" оствари, тј. да се из гуштеровог јајета излеже сисар, да фантазија није могла да се заврши на томе из једноставног разлога што би то новорођено чудовиште захтевало еволуциону мутацију или дупликат са којим би могао да се пари да би се линија еволуције продужила. Поред тога, мутације које унесу велику дисторзију организму су смртоносне. Генетичар Севал Рајт пише у Промсна карактеристика, специјалност и више врсте" („Еволуција 36", ! 1982. год. стр. 440): „Ја сам забележио преко 100.000 новорођених заморчића, и видео сам стотине различитих чудовишта, али сва та чудовишта су била без „НАДЕ". Она су сва угинула одмах по рођењу или раније". Добар део еволуциониста је оштро осудио Голдшмитову идеју али његова идеја је добила нов живот појавом двојице еволуциониста, Нилс Елдриџа и Стивена Гулда 1972. који су модификовали Голдшмитову „нада у чудовиште" унапредивши је именом „испрекидана равнотежа". Гулд се није слагао са Голдшмитовим „од гуштера до птице" концептом, али је сматрао да ће Голдшмит бити евентуално прихваћен од дарвиниста и нео-дарвиниста. Године 1980. харвардски професор Гулд издаје чланак у научон журналу где каже за себе да је као студент 1960-их година био преварен дарвинистичком синтезом и да га је гола евиденција натерала, иако нерадо, да дође до закључка да је Дарвинова синтеза мртва, и поред тога што се још увек званично налази у уџбеницима. Гулдова рехабилитација Голдшмитове теорије „нада у чудовиште", се састојала у мањим генетским алтернацијама, где се мутација дешава у ебрионолошкој фази, с тим да се даље промене дешавају за време узраста. Гулд је предложио да се створи „нова генерална теорија" еволуције, али у суштини он је предлагао хибрид између дарвинизма и голдшмитизма. У једи од напада на нео-дарвинизам, Гулд каже: „Фундаменталан разлог зашто палеонтолози не хају за постепеност је зато што фосилни запис не показује постепене промене. Сваки палеонтолог је то знао од времена Кивијера. Ако хоћеш да заобиђеш око тог проблема онда мораш да се позовеш на фосилну имперфекцију. Сви палеонтолози знају да се већина врста не мења. To је узнемиријуће ако си трениран да верујеш да еволуција треба да буде постепена. Фактично то те практично искључује од студирања процеса због којих си отишао школу да учиш. Поново, због тога што не видиш, то доноси огорчење". Напади и контранапади између нео-дарвиниста и присталица хипотезе испрекидане равнотеже се настављају и данас. Једино слагање којег се већина еволуциониста нерадо прихвата је да мале промене од генерације до генерације у одвојеним врстама не доносе акумулацију за велике промене тј. нове врсте. Вероватно да ће испрекидана равнотежа да постане званичан став већине еволуциониста у будућности, али у међувремену потребно је поменути да су дарвинизам, нео-дарвинизам и испрекидана равнотежа углавном прихваћени од англосаксонских еволуциониста. To не зиачп н други еволуционисти имају неке друге своје теорије или да прихватају Божје стваралаштво - него да имају став кад кажу да је боље казати да не знају како је живот постао, него да прихвате лошу недоказану теорију, Једна од најеминентнијих биолога у свету, професорка Ендри Тетри са Француске академије наука, назива нео-дарвинизам „синтетичка еуфорија" (пита се: „Зар је могуће веровати да комплексни органи - изнад свега, људски мозак, је могао да се створи мутацијама?" Интересантно је да и поред тог питања Тетри сматра себе еволуционистом. To показује колико је човеку потребно да одбије Божје стваралаштво, чак и кад здрав разум указује да случајност и безумно мешање материје не може да створи комплексност. Др Пјер Гаваудан, шеф ботаничког одељења на Француском универзитету Poitiers каже за англосаксонске биологе да су будаласти што су бескритично прогутали Дарвинову теорију, коју он назива „безазлена романтика", и онда цитира француског писца који је рекао: „Они су подигли будалаштину на ниво генија". Професор билогије са Масачусетс универзитета Лин Маргулис, без увијања каже да молекуларна биологија није демонстрирала формирање ни једне једине врсте која долази путем мутације, и каже да је нео-дарвинизам „безначајна религиозна секта 20-ог века која се углибила у англосаксонско религиозно убеђење". Један од најистанкутијих француских зоолога Пјер - Пол Грас, директоp Лабораторије „Еволуција живих бића" - Париски универзитет, пише у својој књизи „Еволуција живих организама" (1977. год. стр. 8): „Данас, наша дужност је да уништимо мит еволуције... неки људи захваљујући њиховој секташкој привржености, намерно одбијају да признају неадекватност и лажност њиховог веровања".

Рама, Харадинај, Пацоли и остали имитирају заставу великог српског православног јунака Ђурђа Кастриота тј. Скендербега, а самим тим и Немањића јер су биле веома сличне и са потпуно истом конотацијом. Могли су да употпуне угођај и да оду у Хиландар да виде гробове оца и брата онога чију заставу промовишу. Дакле, ови на слици му дођу великоСрби .

Наравно, јер нису ни постојале ... Мислим прелазне форме

Не шали се на жалост, а ови што не познају тему му све верују. Баш тако, комплетан фалсификат, нема везе с прелазном формом, и ја сам постављао текст о томе својевремено него господа једноставно прескоче и наставе да галаме.

Да, и ја би' волео да нема. Али на жалост итекако има.

Ма да, и оно мало што сте на једвите јаде напабирчили елегантно побијено. Испрекидана равнотежа настала од гомиле прелазних форми баш их има на све стране .То је прича за ове који немају појма а воле да се воде паметни, стално се јављају без икаквог познавања теме, само понављају исте флоскуле.

Тако је, паметном је довољно казати и једном.

Бре Боки, мењај мишљење, видиш да те обилазе к`о киша око Крагујевца . За мене знају да нема шансе да ме убеде у лажи никако, а ти само делујеш "меко" .

Са друге стране, зашто је Сабор СПЦ у свом прошлогодишњем саопштењу тражио од мањег дела кадра ПБФ који су потписали онај срамни продарвинистички апел да се покају, ако већ ТЕ није никакав проблем? Тамо пише "Потписници тога текста су се обратили Сабору са исповедањем аутентичне хришћанске вере у Бога Творца (здрави и прави креационизам)." Такође, помиње се здрави и прави креационизам који очигледно искључује њихово претходно јавно обраћање у коме се исповеда дарвинизам као једина теорија која објашњава развитак живог света. У супротном, не би имало потребе да се обраћају Сабору, напротив, били би похваљени. Према томе, Сабор СПЦ сведочи да треба да будемо здрави и прави креационисти, а не нездрави еволуционисти. Јер свака лаж и заблуда су нездраве, па и ова еволуциона.

Па ако ТЕ није проблем за веру, онда није проблем ни ако није тачна зар не. Као што и није додуше.

Још једна превара из сабраних томова превара и лажи еволуциониста: Човек из Небраске: Један једини свињски зуб Године 1922, Хенри Осборн, управник Америчког природњачког музеја, објавио је да је у Западној Небраски, близу места Снејк Брук, пронашао фосил зуба кутњака који је наводно из периода плиоцена (пре 3 – 9 милиона година, према еволуционистичком рачунању времена). Овај зуб је наводно имао карактеристике које су заједничке за човека и мајмуна. Започеле су дубоке научне расправе у којима су неки тумачили да зуб припада организму Pithecanthropus erectus, док су други тврдили да је ближи људском бићу. Овај фосил, који је изазвао обимну дебату, назван је “Човек из Небраске”. Одмах му је, такође, дато и “научно име”: Hesperopithecus haroldcos. Многи ауторитети дали су Осборну своју подршку. Само на основу овог једног зуба, нацртане су реконструкције главе и тела Човека из Небраске. Штавише, Човек из Небраске је чак насликан заједно са његовом женом и децом, као цела породица у природном амбијенту. Сви ови сценарији развијени су само на основу једног зуба. Еволуционистички кругови признали су овог “човека духа” до те мере да је један истраживач, по имену Вилијам Брајан, када се супротставио овим пристрасним закључцима који се ослањају само на једном зубу, био веома строго искритикован. Године 1927. пронађени су такође и остали делови скелета овог фосила. Према овим новооткривеним деловима, зуб није припадао нити човеку, а нити мајмуну. Схваћено је да је припадао једној изумрлој врсти дивље америчке свиње.Вилијем Грегори овако је насловио свој чланак објављен у часопису Science у коме је објавио своју грешку: “Хесперопитекус: Очигледно ни мајмун, а ни човек.” Тада су сви цртежи Човека из Небраске и “његове породице” били журно уклоњени из еволуционистичке литературе.

Ти лажеш овде народ годинама, упетљаваш се у нешто о чему благе везе немаш, а пошто си галамџија и блебетало само то и радиш.

Него, немам ја времена да се замлаћујем ту са неким залудним згубиданима. Ево нешто( Јахи) о једном од најпознатијих фалсификата еволуције, то је само један од многих, има их пуно, али овај је баш упечатљив. Фалсификати еволуције Не постоји ниједан конкретан фосилни доказ који подржава слику “човека-мајмуна” која се непрекидно пропагира од стране медија и еволуционистичких академских кругова. Са четкицама у својим рукама еволуционисти производе имагинарна бића, а чињеница да ови цртежи ипак не одговарају фосилима, представља озбиљан проблем за њих. Један од интересантних метода којима се служе да би превазишли овај проблем јесте да “произведу” фосиле које не могу пронаћи. Пилдаунски човек, највећи скандал у историји науке, типичан је пример овог метода. Пилдаунски човек: Вилица орангутана и лобања човека! Добро познати доктор и такође аматер палеоантрополог, Чарлс Давсон, тврдио је да је 1912. године пронашао кост вилице и део лобање у јами у Пилдауну у Енглеској. Па иако је кост вилице била више налик на мајмунску, зуби и лобања били су као код човека. Ови примерци су названи “Пилдаунски човек”. За њих се тврдило да су били стари 500 хиљада година, а изложени су у неколицини музеја као апсолутни доказ еволуције човека. Током више од 40 година написани су многи научни чланци о “Пилдаунском човеку”, начињене су многе интерпретације и цртежи, а овај фосил је био представљен као важан доказ еволуције човека. Не мање од пет стотина докторских теза било је написано о тој теми. Познати амерички палеоантрополог Хенри Осборн, док је био у посети Британском музеју 1935, рекао је: “...Морамо се увек наново подсећати да је природа пуна парадокса и ово је једно задивљујуће откриће о раном човеку...” Године 1949. Кенет Оукли из палеонтолошког оделења Британског мусеја испробао је метод “тестирања флуором”, један нови тест коришћен за одређивање старости фосила. Проба је начињена на фосилу Пилдаунског човека. Резултат је био запањујући. За време теста се схватило да кост вилице Пилдаунског човека не садржи нимало флуора. Ово показује да је била сахрањена под земљом пре не више од неколико година. А лобања, која је садржавала само малу количину флуора, како се на тесту показало, била је стара само неколико стотина година. Последње хронолошке студије направљене методом флуора потврдиле су да је лобања стара само неколико хиљада година. Утврђено је да зуби у вилици припадају једном орангутану и да су били вештачки уметнути, као и да су “примитивне” алатке које су откривене заједно са фосилима у ствари само једноставне имитације алатки које су биле изоштрене челичним оруђима. У детаљним анализама употпуњеним од стране Веинера овај фалсификат је јавности откривен 1953. Лобања је припадала 500 година старом човеку, а кост доње вилице припадала је недавно угинулом мајмуну! Зуби су након тога били специјално смештени у низ, и додати вилици, а спојеви зуба су били попуњени у намери да подсећају на спојеве зуба човека. Онда су сви ови делови обојени калијум-дихроматом да би добили застарели изглед. Ова боја почела је нестајати када су делови фосила били умочени у киселину. Ле Грос Кларк, који је био члан тима који је разоткрио фалсифкат, није могао сакрити своје запрепашћење и рекао је да “трагови вештачког оштећења одмах упадају у очи. У ствари, толико су били очигледни да са правом можемо питати - како то да раније нису били уочени?” Након свега овога “Пилдаунски човек” је брзо склоњен из Британског музеја где је био изложен више од 40 година.

Ја теби и так`има одговарам искључиво из куртоазије, не зато што те поштујем и ценим. Тј. уопште те не ценим. Значи, знаш колико ме брига за твоје у сваком погледу бедне и мизерне критеријуме. Као што рекох, таквима не бих поверио ни чашу воде на чување. Авокадо је идеолошки лажов, али мислим да није непоштен као човек. Тај комитет продаваца магле и лажова званих еволуционисти подмећу такве замлаћене да испиру мозак теби и теби сличнима.

То су нестабилни људи, ти који данас кажу једно, сутра друго. Прекосутра ће да промени мишљење у нешто треће. Ја сам од почетка заступао став да је било који вид дарвинизма лаж и бајка за недорасле без обзира на цену. У тој причи увек има доста агресивних неповеза који немају ништа паметно да раде сем да галаме глумећи неку памет, а немају појма. Ево их и овде, гњаве, даве и опет ништа нису научили. Препознаће се сами по томе што ће опет данас да ми реплицирају унедоглед .