Деспот Стефан Богослов

Проблем код нас Срба. Многе заблуде код нашег народа полако доводе до пропасти. Најчешће су то: не ваља се, тако је то од старине, посне Славе, живи и мртви светитељи и силни народни обичаји које смо од прађедова наследили (који су стари већином само по 50 до 60 година) и воде порекло из комунистичког периода када је отпочела велика духовна пропаст српског народа.

Шта ви све мислите о тим проблемима и како се може доћи до решења?

Можеш јести и сунцокрет јер није уље од њега се оно само добија.Свака биљка има своју маст тако да то нема везе.

Савет свима који купују хлеб у пекарама и другим прехрамбеним објектима.Ако постите на води мој савет вам је да сами правите себи хлеб јер се у пекарама ставља уље.Мада би било најпожељније да и када постите на уљу да сами правите јер у неким пекарам се ставља чак и свињска маст.То вам говорим зато што је мој брат радио у једној пекари где се тако радило.Свако добро од Господа.
На води:пиринач(рижа)-може и са сојиним млеком ако се може наћи,микс поврћа(кромпир,печурке,лук црни,бели,шаргарепа,пиринач+ зачини)све се то продинста и запече,разне чорбице од поврћа.
На уљу:печурке(ко како воли),посна сарма са сојом,сојине шницле-поховане,пуњена паприка(кромпир или соја),чорбице,пасуљ(свака домаћица има свој начин и сваки је добар 8086.gif )разне пите(печурке,кромпир,спанаћ,зеље,вишње,бундева,јабука),кромпир на 1000 начина.
Риба:свако има свој начин спремања.

Да, за родним мјестом моје мајке. За старом кућом баке и дједа, за бакиним "заливеним" уштипцима и за планином на којој су живјели! 

Бог помогао брате,
 
Пошто већ студираш било би веома корисно да завршиш студије, а за то време да себе преиспиташ себе уз консултације са искуснијима како најбоље можеш да послужиш Цркви и истовремено себе оствариш као целовита личност у њој.
 
Не могу да будем потпуно конкретан у савету јер је то питање твог слободног избора, али напоменуо бих пар ствари у вези са оним што сам написао пре два-три дана. Очигледно је из оног што кажеш да би волео да служиш Богу у свештеном чину и то је веома похвално.
 
С једне стране можеш да служиш Богу као свештено лице, активно учествујући у црквеној мисији, пастирском и просветном раду. То је могуће да оствариш и као жењени и као расофорни презвитер. И једно и друго је благословено и има својих предности. Жењени презвитер служи Богу као пастир у својој парохији и као пастир своје домашње цркве, тј. породице. Расофорни презвитер (у Грчкој се они обично зову архимандритима) помаже Епископу у пастирском раду, администрацији и живи у заједници око Епископа у Епископији или у манастиру ако је тамо седиште Епархије. У нашој Цркви није се сачувала јасна разлика између расофорног и схимног презвитера, односно јеромонаха и зато понекад настаје конфузија. Лично сматрам, иако не могу да тврдим да је то једини исправан став, да је боље да се за ову службу не узима схима јер она подразумева специфичан начин живота који није непосредно повезан са пастирством у Цркви. То не значи да расофорни монаси не живе као монаси. Искрено речено, могу бити много бољи и подвижници и људи од оних који воле да се украсе вишебојним схимама.
 
С друге стране, ако желиш себе да посветиш потпуно монашком животу у неком општежитељном манастиру није добро да одмах желиш свештени чин, већ да то препустиш Богу и расуђивању Епископа и игумана. У општежитељним манастирима монаси презвитери немају пастирске дужности и обавезе, осим игумана манастира, иако по потреби могу да врше неке од треба у самом манастиру за потребе поклоника. Код нас, на пример, у манастиру Дечанима, редослед братије није по чину, већ по доласку у манастир, а презвитери седе на свом месту у трпезарији по реду доласка у манастир, осим у дан када служе Литургију, и тада седе поред игумана. Тако је и са поклањањем иконама у храму Свештени чин је у општежитељним обитељима пре свега послушање и општежитељни монаси често ни не исповедају мирјане нити су позвани да деле духовне савете, поготово ако то неко и не тражи од њих. Након извесног времена дошли смо до искуства у нашем манастиру да монаси не студирају теологију из манастира, не зато што је то лоше, не дао Бог, већ зато што они могу да се теолошки образују кроз монашки начин живота без формализовања свог знања кроз испите. Ако неко жели да буде схимни монах али жели да заврши теологију, то може и треба да уради пре доласка у манастир. Тако је и у манастиру Хиландару и баш сам на ову тему једном разговарао са хиландарским игуманом о. Методијем.
 
Као и увек могу да постоје изузеци али то бива по посебном расуђивању Епископа који може да препозна неки дар код монаха који је важан за Цркву и упути га да се активније спрема на том пољу. У том случају то може бити посебан благослов Божији и за таквог монаха и за Цркву. Сетимо се Св. Григорија Паламе који је иако светогорски монах постао Архиепископ Солунски. Ипак према уобичајеној традицији Свете Горе и слично устројених манастира другде у свету схимник се заветује да ће до краја живота остати у својој монашкој обитељи. Ако се и нешто друго деси то не сме да буде плод његове жеље или амбиције.
 
Ја сам лично осетио позив за монашки општежитељни живот тако да никада нисам ни уписивао теологију, иако већ двадесет година активно читам богословску литературу и сматрам да је то, наравно у мери са личним наклоностима и способностима, важан део обликовања лика сваког монаха. Веома је опасно када монаси неукост повежу са самоувереношћу и онда произвољно деле савете и мудрују заводећи неупућене душе. Монах је позван да сахрани свог старог човека како би васкрсао као нова твар у Христу и зато је монаштво ништа друго до једна константна актуализација крштењског завета. Неки монаси с временом добију посебан дар духовног руковођења, али је веома важно да то буде препознато тј. благословено од Цркве (Епископа), а не да се у то улази са самоувереношћу и ароганцијом. Што човек више духовно сазрева има све мање потребу да се истиче пред другима, а што више духовно пада све више се преузноси, доказујући ваљда и самом себи и другима да је на правом духовном курсу. 
 
У Цркви постоје, дакле, различите службе, али шта год радили треба да радимо благодарећи и у славу Божију, а не ради неке личне користи или интереса.Треба се стално молити Богу да нас упути на пут који је најбољи за нас.

Придружите нам се браћо и сестре у Христу.
Циљ је да сачувамо православље и успомену на Св.Јустина једног од највећих српских светитеља.

https://www.facebook.com/svjustincelijski

Надам се да се неће ни одржати...

Надам се да се неће ни одржати...

Надам се да се неће ни одржати...