Архимандрит Сава Јањић

Бог вам помогао, Као и све у Старом завету, стихови се могу тумачити везано за неку конкретну историјску ситуацију или у духовном (пренесеном) смислу. Као што сте већ рекли, добро знамо да је ратова и битака било и биће док је год непреображене пале човекове природе и људи који живе духовно непросвећени. Зато се ово стање мира Божијег може разумети у контексту пуноће Царства Божијег, о чему говори пророк Исаија у 11.6 "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ". Та света гора Господња је, Сион (уп Отк 14.1) нови Јерусалим који већ овде и сада опитујемо јер је реч о Цркви - Телу Христовом. "Биће у потоња времена гора дома Господњег утврђена уврх гора и узвишена изнад хумова, и стицаће се к њој сви народи." (Ис 2.2) У Ис. 65.25 се опет говори "Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће бити храна прах; неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, вели Господ." У унутрашњем смислу огањ љубави и благодати Божије сажиже све зле помисли доноси истински мир иако око нас може да постоји спољашњи немир, ратови и страдања. Господ нам доноси мир али нам каже "Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје" (Јн 14, 27). Божији мир није је уграђен у васцелу творевину, у сваког човека. Човеков душевни немир и све што долази од њега (страх, агресивност, насиље) заправо је само неспособност човекова да у свему створеном опитује тај мир. Миротворци су блажени зато што најпре налазе мир у свом срцу, ослобађају се од тираније егоцентричног ума, духовно доживљавају лепоту Божије творевине и њену међуповезаност и њен коначан циљ у Христу. Тек са тим миром они могу да шире мир око себе и опет тај мир ће бити неприметан за оне који не отворе срце за њега. Мир није спољашња категорија, већ означава пре свега заједницу човека и Бога и кроз човека васцеле творевине са Богом. Данас многи људи грчевито покушавају да промене спољашње околности које нас окружују верујући да ће тако наћи мир. Или траже новац, власт, част, положај, покушавају да зауставе старост, опседнути су здравим животом, али опет су у немиру. Истинско миротворство не значи пасивност и неосетљивост већ прихватање са благодарношћу свега онога што нам долази и наш труд да учинимо оно што до нас стоји. Они који верују у неку природу еволуцију људске свести (разни њу ејџ покрети) или они који мисле да се мир може остварити политичким средствима заправо су стално у немиру. За њих је свет нелогичан, бесмислен и треба га "поправити". Суштина демонске "философије" је да се свет преправи и прествори на њихову слику и прилику. О томе сам добрим делом говорио и у претходном одговору. Псалтир је иначе вишеслојан и може се разумети на различитим нивоима духовног искуства. Лично нисам присталица рационалног анализирања сваке речи. Добро је пустити да речи Светог писма делују на нас без филтера нашег процењивања, и зато Псалтир треба "проучавати" пре свега молитвено. Свако ће када му тако приступа пре или касније наћи многе одговоре у њему. И вама свако добро од Господа

Зато је јако важно да се пастирски поради више на томе да се нашој браћи и сестрама који се суочавају са специфичним проблемима укаже пажња пре свега тако што ће бити прихваћени без сажаљења, као једнако вредни и драгоцени пред Богом. Неретко, такви људи носе посебне дарове Божије јер кроз телесно страдање неретко имају непосреднији опит Божије љубави. Предиван пример који треба да нас све охрабри јесте пример Св. Марије Гачинске https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/01/16/sveta-marija-gatcinska/ Апостол Павле је и сам пример и зато нас и учи: ”И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.” 2 Кор 12.7-9 ”А знате да вам у слабости тела најпре проповедих јеванђеље.” Гал 4.13 Постоји претпоставка да је велики Апостол патио од епилепсије или неке друге болести која га је стално смиравала и подсећала да смо као људи слаби и немоћни. Духовно стабилни људи налазе снаге да све што од Бога долази прихвате као дар и кроз благодарност на свему оно што је наизглед недостатак преображавају у извор утехе и за себе и за друге. С друге стране када смо маловерни стално смо у противљењу ономе што је око нас, а никада све не може да буде онако како бисмо желели јер пала воља човекова је незаситна, чим нешто постигне одмах тражи више и више, завиди, у страху је, конфузији. Људи носе различите крстове, било од генетског наслеђа (по нашој палој природи коју сви делимо), било због услова у којима смо одрасли и социјализовали се или других спољних фактора. Ако са вером и надом крст прихватимо као дар Божији и извор снаге пред нама се отварају нови видици где су недостаци, разне врсте различитости заправо нове могућности да још дубље уђемо у тајну распетог и васкрслог Христа. У противном, све ће бити нелогично и живот ће бити бесмислен. Загорчаваћемо живот и себи и онима око нас. Све ово, наравно, нимало није лако и молимо се увек Господу ”не уведи нас у искушење”. Смирено треба да се обраћамо Господу да нас поштеди онога што нисмо у стању да понесемо, а ако нас то ипак задеси треба му притицати са надом и чврстом вером да је то управо оно што је најбоље за нас. Томе нас уче бројни примери у историји наше Цркве. Ако човек успе помоћу Божијом да савлада тај константни отпор ономе што га окружује и схвати да је Царсто Божије у нама, а не нешто што треба да се оствари око нас тако што све мора да се промени и то баш онако како ми хоћемо и желимо, он задобија истински унутрашњи мир и радост које не могу да помуте никаква спољашња збивања. Кроз историју, међутим, човек је у сталном покушају да реформиште свет без преображаја себе тј. без покајања, да Царство Божије сведе на политички и социјални концепт револуцијом и чак насиљем над другима. Видели смо да су сви такви покушаји завршавали као велики неуспеси и трагедије. Јевреји Христовог времена су очекивали Месију који би им говорио против римске окупације, дао наду јеврејском народу за политичком слободом, а пред собом су видели распетог и пониженог човека на крсту. Христос нас позива да променимо себе да бисмо сагледали свет онако како га је Бог саздао и да мењањем себе подстакнемо и друге да се промене и то је Царство Божије, а не нека пројекција политичке утопије. Веома је важно да стално будемо свесни да је Царство Божије већ ту јер где је Христос, ту је Царство Божије. Ако не окусимо Царства Божијег сада и овде, засигурно га нећемо окусити у његовој пуноћи ни у будућности. Оно што називамо ”прихватање воље Божије” није концепт исламског кисмета, нити подразумева пасивност. Штавише то је својеврсна динамичка статичност. Свет је створен савршен и наше је да чинимо што до нас стоји да се вратимо у природни начин постојања кроз Христа и да око себе ширимо мир, онај истински мир који је дар Божији. Али то никада не смемо да чинимо са уверењем да треба да поправимо свет, да можемо да својим идејама и делима направимо Царство Божије без Христа. То је главни узрок пада наших прародитеља и главни узрок несреће која прати сваког човека који то не разуме. Када своју палу вољу вратимо у окриље Божије воље, наша слобода ће се манифестовати искључиво потврдно, а истовремено бићемо активно средство преображаја пале природе.

Bog vam pomogao Ana, Najpre oprostite na ovolikom zakašnjenju sa odgovorom. Ovo je veoma važno pitanje jer roditelji sa decom koja imaju dijagnozu autizma nose poseban krst koji nije nimalo lak i koji je teško razumeti našim umom. Najvažnije je da se Gospodu, Bogorodici, svetiteljima obraćate prostim rečima izlivajući svoju dušu pred Bogom da vam podari snage kako da najbolje pomognete svom detetu i olakšate stanje koje nosi. Kao i sve što je teško i što nas snalazi u životu i ovaj krst treba da prihvatimo sa dubokom verom da ništa ne biva bez Božijeg promisla. Bog nije Onaj koji šalje patnju bilo kome. Naše stradanje, bolesti i iskušenja posledica su naše pale prirode koju svi mi nosimo i načina kako reagujemo na ono što nas snalazi. Neki ljudi su u dubini vere upravo noseći najteži krst doživeli najjači opit Božije ljubavi i duhovnog mira i radosti, a mnogi koji naizgled imaju zdravlje i "normalan život" žive u duhovnom mraku u nemiru. Svaki pokušaj da našom logikom palog uma razumemo Božije sudove neće dati ploda jer istinsko razumevanje Božijih puteva ne biva umom već srcem bezuslovno otvorenim prema Bogu poverenjem i nadom. Nisam našao posebne molitve za ovaj slučaj ali dobro bi bilo da se Gospodu obratimo ličnom molitvom pre svega blagodareći na svemu, ispovedajući veru da znamo da je sve što dolazi od Boga dobro, iako nismo u stanju da razumemo sve što nas snalazi. Molitva majke za svoje dete je posebno jaka pred Bogom i naročito Presvetom Bogorodicom koja nam je najjača zastupnica pred svojim Sinom i Bogom. Od Gospoda treba molitveno tražiti prosvetljenja i snage, da bolje razumemo potrebe svog deteta, kako da svojom ljubavlju što bolje odgovorimo na njegove potrebe, sa trpljenjem i ljubavlju. U detetu koje strada treba pre svega videti lik samog Gospoda koji je i sam postradao nas radi. Važno je imati u vidu da deca koja od rođenja nose posebno zdravstveno stanje nisu nikada iskusila drugačiji način života i da patnju koju prolaze doživljavaju ponajviše kao posledicu nemogućnosti društva oko njih da ih prihvati takve kakve jesu. Drugim rečima, osećaj našeg sopstvenog bola zbog stanje u kome je naše dete i manjak snage i vere da prihvatimo realnost stanja koji dete prolazi u nama proizvodi jedno mučno osećanje koji neretko projektujemo na dete, što dete može samo još više da povredi. Najbolje bi bilo ukoliko biste našli snage da odbacite svest o bolesti i da dete sa njegovim problemom prihvatite kao takvo, trudeći se koliko do vas stoji da mu pomognete u svemu što je potrebno. Postoji mnogo primera gde bolesna deca zapravo najviše pate kada vide kako pate oni oko njih. U našem manastiru imamo dva monaha koja su potpuno slepa, ali mi ih prihvatamo kao potpuno jednake sebi i to im mnogo više znači nego kada bi ih stalno sažaljevali i podsećali da su drugačiji od ostalih. Onaj koji od rođenja nikada nije iskusio ono što nazivamo zdravim životom jednostavno to stanje doživljava kao prirodno i njegova patnja počinje tek kada vidi da ga drugi doživljavaju kao manje vrednog i oštećenog. Tako zapravo, tim sažaljenjem, koje ponajviše dolazi od sopstvene nesposobnosti da prihvatimo jedno stanje naših bližnjih koje jeste kakvo jeste i koje ne možemo da promenimo, projavljujemo sopstveni problem unutrašnjeg nezadovoljstva našeg palog "ja" i neprihvatanja onoga sa čime se iz kojeg god, Bog zna, razloga suočavamo, a to pre svega u nama izaziva unutrašnju patnju koju prenosimo na druge oko sebe. U pastirskom životu sveštenici i članovi parohije moraju da neguju posebnu pažnju prema osobama sa nedostacima i da ih prihvataju kao sebi jednake i čak još više vredne pred Bogom. Odustvo ovog osećaja, pokazuje pre svega našu unutrašnju duhovnu obolelost i slepilo. Kao i u svim nevoljama sa kojima se čovek u životu suočava veoma je važno da pokušamo da izbegnemo taj unutrašnji otpor volji odnosno tačnije rečeno dopuštenju Božijem i da silinom vere i nade prihvatimo to stanje govoreći: Bog zna zašto je to dobro jer od njega samo dobro dolazi, hvala Bogu na svemu. Ima mnogo primera da kada čovek tako postupi da problemi koji izgledaju neizdrživi odjednom postanu ne samo lakši za nošenje, već naprosto iščezavaju jer je njihova sila ne u samim spoljašnjim događajima, već u našem umu koji ih tumači kao patnju, kao nepravdu, kao kaznu i slično. Sve to izaziva samosažaljenje, lično osuđivanje koje ne vodi isceliteljnom i radostotvornom pokajanju i tako ne pomažemo ni sebi ni drugima. Svojim unutrašnjim otporom prema onome što nas snalazi, a ne možemo da promenimo, ulazimo u konflikt sa Bogom i sa drugima i stvaramo negativna osećanja koja povređuju druge i nas čine još više nesrećnim. Spolja gledano, Hristovo stradanje na Golgoti je tragedija, neuspeh, poniženje i sramota, ali s druge strane mi verujemo i duhovno znamo da je ono izvor novog života i pobeda života nad smrću. Za one koji ne veruju to je potpuna besmislica, ali za one koji veruju i koji duhovno preobraze svoj um u Hristu stradanje je izvor neslućene energije i unutrašnjeg preobražaja. Mnogo je primera da su upravo ljudi sa raznim fizičkim nedostacima projavili neke darove i imaju neposredniji doživljaj Boga mnogo veći nego oni koji su naizgled zdravi, a žive u okovima svog palog uma, telesnim životom i prolaze kroz ovaj životni vek kao kroz neki san trčeći za prolaznim vrednostima ovoga sveta i veka. Uzrok istinskih problema je zapravo uvek u našem umu i ako bismo imali snage da to razumemo pred nama bi se otvorili neslućeno široki vidici Božije promisli i sve bismo drugačije gledali. To je zapravo najdublji smisao pokajanja tj. preumljenja, promene načina funkcionisanja našeg uma i otvaranja uma za dubine i premudrosti Božije ljubavi gde prestaje svaka ljudska logika. Nadam se da vam ove reči mogu biti od koristi da ojačate vaše poverenje u Boga i da svom detetu pomognete u nošenju ovog krsta tako što ćete i sami duhovno razumeti da koliko god krst bio simbol stradanja i mučenja, on je i simbol duhovnog preporoda i novog života. Kada vi u svom srcu zadobijete još veći mir i radost, još ćete više pomoći i trudom i molitama vašem detetu koje od vas kao roditelja zapravo očekuje da ga prihvatite kao jedinstvenu ličnost bez obzira na fizičke nedostatke i bolest. Bog da vas ukrepi i blagoslovi vaše dete i podari vam oboma večni život i radost u Hristu Gospodu.

Ово је јако важно питање. Подсећа ме на питање младог човека у Еванђељу коме Господ одговара речима: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мат. 19, 21). Овде се може схватити и дословно и пренесено. Суштина је у томе да се треба ослободити везаности за ствари овога света. Није грех живети у свету, али прихватати овај пали свет као коначну и једину реалност и његове "вредности" као једини смисао води човека у потпуни безизлаз. Читав живот сакупљамо богатство, знање, трчимо за каријером, положајима како у држави, тако и у Цркви и на крају идемо пред Господа без свега онога чега смо се тако грчевито држали. Свет у Еванђељу и посланицама Апостола није материјални створени свет који је као и све што је Бог створио добро и лепо, већ творевина која је изгубила свој смисао и циљ, наше силе (енергије) које иду у промашеном правцу, стално човеково настојање да Бога замени собом и да Царство Божије сведе на меру своје ограничености (политика, идеологије, разне философске па и религиозне традиције). Ослободити се везаности за пролазне ставари овог света није могуће ако само раздамо све што имамо, а не вежемо се суштински са Богом и не вратимо му се свим умом, душом и силом својом. Ослобађање од материјалних вредности може да помогне али има људи који су се "свега ослободили", а "свему робују". Материјално богатство су заменили сујетом, амбицијама, трчањем за угледом и чашћу. Милостиња је јако важна и чинимо је не само подајући материјалну помоћ другима, већ састрадавајући ближњима, праштајући им, разумевајући их и љубећи их и у њиховом паду и болести. Ако немамо такав однос како ћемо наћи "благо на небу". А где је то небо? Да ли Господ говори само о будућој реалности? Свакако да не. Царство небеско је у нама, у срцима нашим и зато треба да идемо за Христом, да му следујемо "носећи крст" жртвене љубави и већ и овде и сада почећемо да окушамо реалност Царства Божијег кроз Литургију, кроз живот у Христу у коме се Литургија и литургијски поредак наставља и протеже у вечност. Пали човек је постао заточеник свог палог ума који све собом хоће да објасни и да себе обожи без Бога. То је узрок свих наших страдања и невоља јер уместо да се вратимо природном месту (срцу) где ум треба да буде као добри слуга, а не рђави господар, ми лутамо умом по цео дан пролазећи кроз овај живот као неки сан. У уму пројектујемо непостојећу реалност, видимо имагинарне непријатеље у својим ближњима, живимо у сталном страху да ће нам неко одузети то "богатство ума" тј. то расуђивање "познање добра и зла" које су прародитељи хтели да као воћку уберу у рају и овладају оним што им је Бог свакако наменио. Св. Јован Лествичник нас учи да показујемо "сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања". Ово је јако дубока мисао. Она не подразумева да будемо без-ума и празни већ да себе испразнимо од свих лажних вредности и шарених-лажа овога света да бисмо се истински Богом обогатили, да умремо старом човеку да бисмо се родили у Христу што је заправо и суштина нашег спасења (оцелотворења, коначног осмишљења). Ако веру прихватимо само као средство да побегнемо од ове стварности, попут алкохола или дроге, и доживљавамо литургију и молитве као неке ритуале који нас магијски могу ослободити од овог зачараног трагичног круга, никада нећемо наћи ни мир ни спокој ни Бога. Истинска вера почиње тек онда када опитно доживимо неуспех свих људских настојања да себе обликујемо по слици својих амбиција и жеља и прођемо Јововску катарзу и схватимо да Бога никада не можемо ни разумети ни објаснити својим умом. Тада човек пролази кроз завесу привидних апсурда овога света и почиње истински да живи у Богу Христом, дишући Духом Светим у Цркви као организму, као Телу Христовом. Да бисмо се ослободили тираније палог ума, нашег палог ја, потребно је да се покајемо тј. пре-умимо (метаноја - покајање), да се вратимо умом Богу. То пре свега бива кроз светотајински живот, а у Цркви све бива светотајински. Молитва је посебно важна јер то није само списак, шопинг-листа жеља шта од Бога тражимо (јер Он боље од нас то зна) већ нови и другачији начин функционисања нашег ума који се сабирајући и закључавајући у пажњи у речи молитве враћа дому Очевом, враћа у срце као духовни центар човекове личности. Без тога, наша вера биће тек једна од религија, тек једна од философија и мислећи да све знамо и можемо да уклопимо у један логички систем остаћемо у лавиринту у коме човек непрестано хоће да постоји али без Бога, односно да сам себе учини Богом (што је ништа друго него већ почетак пакла као стања душе тј. личности). Молитвени живот је живот сталног трезвења (нипсиса) тј. пажње, сабраности да све што чинимо чинимо на славу Божију као израз благодарности за његове дарове говорећи увек и свагда и у добру и у злу: Зна Бог зашто је све тако и зна он зашто је то добро иако ја ништа не могу да разумем. Слава Богу на свему! Тек тада ће нам све бити јасније иако нећемо моћи да себи логички објаснимо зашто је тако. Када се душа тј. човекова личност враћа дому Очевом она се радује и задобија мир и спокој као дете у мајчинском наручју. Најтрагичније у нашем животу јесте што стално мислимо да наш мир и духовни спокој зависе од спољних околности које тако грчевито настојимо да променимо по својој логици и свуда видимо неправду, а неки чак гордо осуђују и Бога за неправду. Зло овога света је аномалија и истовремено и илузија јер не постоји само по себи. Оно је одсуство смисла, Логоса тј. одсуство Бога. Проблем је како ми реагујемо на те околности, а не саме околности око нас. То је оно што можемо да променимо и што је кључ да пронађемо заједницу са Богом. Док год се трудимо да исправимо све неправде овога света, а сами себе не мењамо, непрестано ћемо се вртети у зачараном кругу. Када себе почнемо да мењамо видећемо да све оно што се дешава око нас суштински не може да утиче на наш однос према Богу и коначно оцелотворенње наше личности у Христу. То је суштина покајања. А себе мењамо сталним трудом, колико до нас стоји, а тај труд отвара простор благодати Божијој да делује у нама, то је загрљај Оца са блудним сином. Тако и молитва, по речима великих учитеља молитве, од непрестаног понављања имена Божијег ум се сабира и чудесно бди на дверима срца не допуштајући помислима да улазе у њега и повређују нас. После тога, кажу, долази самоделатна молитва - када се сам Свети Дух моли у нама без нашег труда и напора, а после тога многи нису ни спремни да говоре шта иде јер краја узрастања у љубави Божијој нема. Ово све нас почетнике треба да подстакне да сваки дан чинимо нови почетак, када посрнемо да устанемо и Бог ће дати снаге и утехе када је најмање очекујемо. У трпљењу спашавајмо душе своје!

То је јако добра идеја. Све више младих људи из Србије и из света долази код нас. Штета је да имамо студијске посете студената са римокатоличких и протестантских универзитета Дечанима, Патријаршији, а многи наши из Београда и других градова Србије никада нису овде били. Наравно, најлепше је доћи на изложбу и купити каталог јер је то вредан допринос свачијој библиотеци. Занимљиво је да се на изложби могу видети предмети нпр. из Дечана који још од 1992. године нису у манастиру и који се већином чувају у музеју СПЦ. Нас срце боли што је кивот Светог краља након толико векова далеко од његових светих моштију, али слава Богу, када буде воља Божија и најбољи услови за то, све ће се вратити тамо где је било. Ово је и промисао да многи који нису били овде упознају за почетак Дечане и друге светиње преко тих дивних и освештаних предмета, икона, рукописа...

Ово ми је прилично нејасно. Мислим да је најбоље да себе не доводимо у ситуацију да неко други треба да нам прашта. Већ сам и раније говорио праштање (Συγχώρεση) по неким тумачењима заправо подразумева са-упросторење (по етимологији) тј. давање простора у своме срцу за другога и не треба да се посматра јуридички. Бог није судија као човек кога гневимо и после треба да му приносимо покајање да бисмо га одобровољили. Наше православно поимање Бога, кога нам је открио Христос Богочовек Духом Светим показује нам да грехом као неприродним начином живота отуђујемо себе од Бога и не остављамо му простора и слободе да слободно делује у нашем срцу. Тиме не повређујемо суштински Бога већ његову љубав према нама и онеспособљавамо себе да познајемо логосност свега што нас окружује, промисао Божијег стварања да Христом све закваси и све уведе у ново постојање, у пуноћу Царства Божијег. Опроштај Божији је заправо загрљај са Богом када као блудни син одлучимо да кренемо из "земље стране" ка очинском дому, да се покајемо, преумимо односно вратимо (дому Божијем). Бог као милостиви отац не седи на трону горе на брду и чека сина да му приноси кајање и жртве, већ га види издалека и трчи му у загрљај и даје му прстен као знак повраћеног достојанства. Наше праштање другима треба да буде такво, поновно препознавање вечног сабрата у другоме, сабрата који носи лик Христов без обзира на своје слабости и посрнућа. Зато је праштање лековито и за нас и за оне којима праштамо. "За жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен и срце скрушено, Бог неће презрети" (50 псалам).

Данас сам на фејсбук страници поделиио линкове за сјајну публикацију - Каталог изложбе САНУ: "Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији, идентитет, значај, угроженост". Документе сам нашао на сајту Academia.edu, али сам их за сваки случај поставио на посебне линкове. Најтоплије препоручујем свима да преузму овај ПДФ са 571 страном у колору (укупно 44 МБ). Следе линкови за верзију на српском и на енглеском језику. Сви изложени предмети су детаљно описани уз сјајне фотографије. Наравно, најбоље је лично отићи, ко може да види све то уживо. ПДФ на српском језику - Каталог: Српско уметничко наслеђе на Косову и Метохији - идентитет, значај, угроженост: https://d.pr/tcAGdW PDF The Catalogue: Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija - Identity, Significance, Vulnerability https://d.pr/t7YxA

Бог благословио брате Александре, Лепо је ваше сведочанство и сви ми, свако на свој начин, доживљавамо присуство нашег чувара анђела који нас прати од крштења и помаже нам на нашем духовном путу. У времену у коме живимо, када људи покушавају да све рационално објасне и сведу на уске оквире свог ограниченог ума сведочанства предања наше Цркве о анђелима чуварима делују некима као бајке. То је само јеш један показатељ посуновраћености људског ума који уместо Бога хоће да постави себе и собом све објасни и све сведе на своју меру. Ово је још трагичније када и у самој Цркви имамо оних који у својој рационалној "премудрости" сматрају предање о анђелима чуварима за символичне и поучне приче, тако олако занемаривајући сведочанства бројних богоносних отаца и матера који су живо општили са Богом и са духовним светом око нас. Зато бих уместо препричавања шта наше предање поучава о анђелима чуварима, поменуо пар лепих цитата од Св. Јована Лествичника, Св. Исака Сирина и Св. Антонија Великог. Они су довољно значајни духовни ауторитети наше Цркве да вреди послушати њихове речи. У сваком случају, о анђелима много не знамо и они нам служе тихо и ненаметљиво јер је и њихова улога да нас стално подстичу нашем путу охристовљења. Они не траже посебно поштовање (осим да им се обраћамо за помоћ у молитви и у свакој невољи) јер је за њих највећа радост када смо стално умом и срцем окренути ка Господу. ------ Немој се чудити што посрћеш сваки дан, не одустај, већ храбро стој и бори се. И сигурно знај да ће анђео који те чува наградити твоје трпљење. Док је рана још свежа и топла може лако да зацели, али стара рана, ако се занемари и загноји тешко може да се излечи и потребно је много труда, сечење, завоји, паљење. Због дугог занемаривања рана може остати неисцељена, али Богу је, ипак, све могуће (Св. Јован Лествичник, Лествица) Ако осетиш сладост и умилење у неким речима своје молитве, устрај у молитви јер се тада твој анђео чувар моли заједно са тобом (Лествица) У присуству невидљивог (злог) духа тело је у страху, а у присуству анђела душа смирених испуњава се радошћу. Стога када ово осетимо, похитајмо на молитву јер је добри анђео чувар дошао да се моли са нама (Лествица) Анђео који је увек близу нас ничим толико не бива ожалошћен као када види да под притиском неке тескобе лишавамо себе Светих Тајни и примања Светог Причешћа које нам дарује опроштај грехова. Јер у том часу свештеник приноси жртву Тела Животодавца и Свети Дух силази и освећује Тело и Крв и дарује опроштај (благослов) васцелој творевини. Херувими, серафими и анђели стоје у великом поштовању, страху и радости. Они се радују Светим тајнама и сами усхићени неизрецивим озарењем. Анђео који је увек уз нас такође прима утеху јер и он учествује у том чудесном призору и није лишен тог савршеног причашћења. (Св. Исак Сирин) Када затвориш врата свог обиталишта и останеш сам знај да је са тобом анђео кога је Бог одредио сваком човеку… Овај анђео који никада не спава и кога ништа не може обманути, увек је уз тебе. Он све види и никаква тама ге не може надвладати. Треба такође да знаш да је са њим и сам Господ који је свуда и све испуњава, јер нема ниједног места где Бога нема, јер је Он већи од свега створеног и све људе држи у својој руци. (Св. Антоније Велики).

У последње време, тачније од јула месеца, ретко сам се појављивао на форуму. Неко ме је питао да ли је у питању нека забрана или нешто слично. Одмах да кажем да није ништа од тога, већ, на моју жалост, више мој проблем да се организујем са временом у току повећаних летњих обавеза. Покушаћу мало да будем редовнији сада од јесени јер је форум веома важан да будемо у контакту и да размењујемо размишљања. Мени лично учешће у форуму много значи и доста човек може да научи. Поуке су драгоцене за нашу Цркву и дубоко ценим рад и пожртвованост свих модератора и свих који доприносе дискусији својим коментарима. С времена на време сам помало пратио неке теме, али број порука и позива које примам се толико последњих пар месеци повећао да нажалост не могу редовно да одговарам и поред најбоље жеље, а покушавам да нешто више и прочитам и посветим време мојим монашким обавезама које не смем да запостављам. Све у свему, ту сам:) На фејсбуку постављам прилично редовно понеку вест из нашег живота јер доста људи осећа везу са Дечанима и кажу да им то значи и поред мене то ради и о. Петар, а на твитеру пишем на енглеском понајвише да бих оне који ме прате (а ту је и доста утицајних људи из света) указао на неке наше приоритете, проблеме са којима се суочавамо овде на КиМ. Нарочито је важно да указујемо и на оне наше православне хришћанске вредности које имамо обавезу да сведочимо у времену у коме живимо. О Православљу се јако мало зна, а толико много као Црква имамо да посведочимо и покажемо. Све то доживљавам као својеврсну мисију, посебно на Косову и Метохији, где је како и сами знате ситуација непредвидива и компликована. Поздрав свима!

Bog vam pomogao, Oprostite sto kasnim sa odgovorom, ali nadam se da jos nije kasno. Svi posetioci su dobrodosli i redovno imamo jako mnogo posetilaca. Manastir je otvoren za posetu od 10.00 do 14.30 i popodne od 16.00 do 18.00. Grupe koje organizuju eparhije ili parohije sa blagoslovom episkopa kao i individualne posete ne naplacujemo. Ali posto dolazi organizovano mnogo turista iz Azije i Evrope, za posetu se naplacuje grupama u autobusima simbolicna nadoknada da bismo pokrili troskove (vodiča koji ce im objasniti istoriju manastira, kao i razne troskove vezane za odrzavanje prostorija zbog velikog broja posetilaca). Oko detalja se mozete javiti licno jeromonahu Petru koji je zaduzen za posete [email protected] +381 64 8003000 ili kosovski mobilni (sa slovenackim predznakom) +386 49 776 254. Vec nam je dolazilo mnogo Slovenaca u posetu, a manastir cuvaju ne samo Italijani koji su neposredno zaduzeni za nas, vec u smenama sa njima i Slovenci, Austrijanci i Moldavci (koji ucestvuju u mirovnoj misiji KFOR-a). Dobro ste nam dosli!

Цигарете су порок и штете не само телесном већ и душевном здрављу јер изазивају зависност и раслабљују човекову вољу. Ономе који пуши треба помоћи да се полако ослободи од тог порока, али не треба бити груб и неосетљив. Све што је Бог створио, па и дуван, није створено за зло, већ је проблем у начину употребе. Тако је и са алкохолом, који се може узимати умерено. Међутим, када било шта користимо на такав начин да ствара физичку и душевну зависност и представља лажни излаз за наше проблеме, упадамо у још веће тешкоће. Не бих рекао да је грех купити родитељима цигарете, али би требало да их посаветујете да се полако почну ослобађати од те зависности. Притом, увек имајмо у виду да ако хоћемо да исправимо друге треба прво да исправимо себе и да задобијемо што је могуће више мира у свом срцу. Шта год покушавамо да учинимо уз гнев и нетрпељивост, постижемо супротан резултат.

Сигуран сам да ниједан свештеник не би одбио да исповеди онога који тражи исповест кајући се за своје грехове. Радије бих закључио да је свештеник хтео да вас подучи да човек треба да живи у заједници, да буде одговоран за друге и да им служи у љубави. Најчешће се то односи на брак тј. породични живот или монаштво, за које човек треба да осећа посебан позив. Наравно, има хришћана који нису ни ожењени, нити осећају позив за манастирски живот али на разне друге начине служе у Цркви другима живећи активним евхаристијским животом. Њима Црква препоручује да чувају целомудреност тј. да не греше јер животом у телесном греху човек себе онеспособљава за живот у Цркви и заједницу са Христом и самим тим за вечни живот. Када човек грех прихвати као свој природан начин живота он се у потпуности претвори у егоцентрично биће које види и тражи само сопствене интересе и уживања и не може да се нормално оствари као духовно здрава личност. Такође треба имати у виду да исповест није разговор са свештеником, већ искрено исповедање својих сагрешења са чврстом намером да променимо свој живот.

Могуће је јер поједини људи који се препусте својим страстима и животу у греху могу да постану оруђе демона. Али, важно је да тај њихов пад не поистовећујемо са самим људима. Човек који је у таквом стању је дубоко оболео духовно и треба се за њега молити, а речи које нам долазе од њега и уносе немир и неспокојство треба одбацивати и игнорисати. Ако обраћате пажњу и реагујете на те речи као да су оне дошле од тог човека већ сте ушли у мрежу демонског искушења. Ум треба стално чувати од помисли које уносе немир и пуштати их да пролазе. Св. Старац Пајсије Светогорац нас учи: "Помисли су као авиони који лете ваздухом. Ако их игноришете неће бити проблема. Али ако обратите пажњу на њих ви отварате аеродром у вашој глави и дозвољавате им да слете на њега".

Човек није апсолутно слободно биће. Ми не можемо да изаберемо када ћемо се и где родити, колико ћемо живети. Наша Богом дана слобода постоји једино како се односимо према ономе што нам је дато, да ли ћемо оно са чим се суочавамо примити са трпљењем и благодарношћу или са нетрпељивошћу и роптањем. Веома је важно да знате да мисли које вас испуњавају нису део ваше личности. Као људи по слабости поистовећујемо се са нашим помислима и осећањима и заправо сами понајвише утичемо на стање у коме се налазимо. Наше пало "ја" тумачи свет у коме живимо искључиво на основу тих мисли које, с друге стране опет хране наше самољубље које се изражава неретко као самосажаљење или самопрезир. Дакле, прво што је најважније јесте да заиста поверујете да ове мисли нисте ви и да нађете духовног руководитеља који ће вам помоћи како да промените свој живот, како да промените свој начин размишљања и о себи и о другима. Промена начина мишљења, функционисања нашег ума назива се МЕТАНОЈА (μετάνοια) преумљење или како се код нас преводи ПОКАЈАЊЕ. Покајање, дакле, није само кајање због неких грешака које смо урадили и ако га тако разумемо потпуно ћемо изгубити прави смисао преумљења. Преумљење је једна радикална промена комплетног начина размишљања, одбацивање мисли и смиривање ума кроз молитву, хришћанске врлине и активни светотајински живот. С временом наш ум ће почети да оздрављује и многи људи који су прошли тај пут сведоци су како и најтеже ситуације у којима живе више уопште нису тако тешке и неиздржљиве и како човек када оздрави умом све гледа на другачији начин и налази снаге да благодари Богу на свему. Оздрављење ума подразумева и оздрављење воље која је такође оболела јер је паралисана нашим мрачним мислима и емоцијама (тј. реакцијама тела на наше мисли). Човек који прихвата мрачне мисли и поистовети се са њима производи погрешне емоције, осећања, које још више распирују деловање страсти. Све се то одражава и на здравље тела и цео човек, и душом и телом тоне у мрак и очајање. Заправо проблеми које осећамо не долазе из околности у којима живимо, колико год нам то изгледало нелогично, већ из нашег реаговања према тим околностима. Ако се трудимо да све оно што нам долази прихватамо као израз љубави Божије иако не можемо све да разумемо, видећемо да и у најтежим моментима можемо да сачувамо мир. С друге стране постоје људи који живе у материјаном богатству и здрављу тела, али стално су у немиру што понајбоље потврђује да унутрашњи мир срца долази изнутра, а не споља. Сетимо се еванђелских речи: "Свјетиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тијело твоје тамно бити. Ако је, дакле, свјетлост која је у теби тама, колика је тек тама!" (Мт 6. 22-23) Важно је да се још за време овога живота покајемо тј. преумимо и да се оспособимо да видимо љубав и доброту Божију око нас. Онда ће и на Суду сусрет са Господом бити радост. У противном, ако човек из овога живота изађе у духовном мраку неће бити могућности да се промени после телесне смрти и љубав и благодат Божију доживљаваће као огањ који пали. Али опет и увек треба имати наде у Бога јер нас Он љуби више од нас самих и жели наше спасење и вечни живот. Зато треба бити оптимиста јер Господ је увек поред нас и када мислимо да је далеко. Царство небеско је у срцима нашим, само је важно да нашим трудом уз који увек иде и Божија благодат одагнамо мрачне облаке који заклањају светлост. Сетите се само када је време облачно и пада киша, сунце се не види, али знамо да оно сија изнад облака и свесни смо да ће оно опет засијати и да ће се облаци разићи. Тако и у овоме животу, у свакој ситуацији треба да покушамо да видимо оно што је добро, а ако га и не видимо да верујемо да Бог зна зашто је све оно што нас сналази добро за нас јер нама је и "коса на глави избројана". "Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца" (Мт. 10. 29-31)

У овим питањима се увек треба саветовати са надлежним парохијским свештеником. Сваки случај самоубиства је посебан и коначно, Епископ је тај који расуђује да ли се опело може извршити или не. Честа је пракса да особе које су биле психички болесне и које имају лекарски досије о тој болести могу да се сахране уз опело и њих Црква помиње у својим молитвама. Уколико је реч о самоубиству као изразу свесне негације живота, философског убеђења, посебно код особа које нису живеле хришћански, иако су формално крштене, ситуација је много комплилкованија и опело се већином избегава, а самим тим и помињање на литургијама. У личним молитвама увек се можемо молити за све и то нико не брани.

Јудаизам не прихвата да је Бог постао човек и да се стварање човека по лику (икони) и обличју (подобију) Божијем превасходно односи на Христа Богочовека. Човек је по хришћанском учењу створен да би постао у Христу бог по благодати, да би се обожио. Јеврејима је овај концепт стран у онтолошком смислу и једино постоји уподобљавање Богу врлинама, мудрошћу и праведношћу. По рабинском учењу ово се не односи само на стваралачке способности Бога, већ подразумева и одговорност како се односимо према другима, тј. да ли видимо Бога у њима, да ли преопознајемо да су сви људи створени по његовом лику (бетсалем Елохим). Ово тумачење је посебно разрађивано у мистичкој традицији јудаизма и односи се на подражавање Бога у љубави, великодушности духоа и пуном прихватању и себе и других као Божијих створења. Док се јеврејско разумевање овог концепта исцрпљује искључиво у границама етике, хришћанско разумевање је утемељено онтолошки. Наш циљ није само да се уподобимо Богу, већ да се сјединимо са нетварним божанским енергијама, да се охристовимо и постанемо сви Богочовек Христос у Цркви која је радионица спасења у којој се сва твар преводи у вечност.

Бог вам помогао, Наравно никоме није пријатно када нас неко превари, али када је у питању помоћ другима, посебно онима за које знамо да су сиромашни и у невољи, добро је да помогнемо. Помажући другима ми заправо изражавамо љубав према Господу и његовим заповестима. Немогуће је свима дати онолико колико траже, али када је човек у могућности нека барем да понешто од оног што траже, љубави ради. Заповести Господње да окренемо други образ када нас грде, или ова о милостињи, да када нам траже кошуљу да подамо и хаљину мора да се врше по духовном расуђивању. Лично смо сваки од нас позвани да заповести Божије испуњавамо по мери наше вере и љубави, али када живимо у заједници, нпр. породици, није добро да својом милостињом наносимо штету онима који са нама живе и од нас зависе. У том случају, ако су наша породица, народ у опасности логично је и благословено да их бранимо. Ако смо лично, сами ми угрожени, увек можемо да изаберемо да окренемо други образ, али када су други у питању не смемо заборавити да нема веће заповести од оне да положимо живот за ближњег свога. Велика помоћ јесте да се за ближњега и молимо ако нисмо у могућности да му материјално помогнемо. Најважније је да у сваком човеку без расуђивања гледамо лик Божији.

Бог вам помогао, Све што је Бог створио створио је добро и за добро (за добробитије), створио је за вечност јер све створено почива на логосима (и божанским вољама) који одређују начин функционисања створеног света и усмеравају га ка коначном циљу. Човек је отуђиши се од Бога и поставивши своје пало "ја" у центар постојања ушао у неприродан начин постојања, а по вечном Божијем промислу човек је створен да би кроз њега, тачније кроз Богочовека Христа, све створено било обожено и уведено у заједницу са божанском природом, у Христу, у Цркви - Телу Његовом. То што ми свет видимо као несавршен, трагичан, нелогичан или хаотичан последица је наше погрешне перспективе и одсуства дубљег познања које човек једино има у заједници са Богом. Светитељи, који су још за овога живота на земљи делатно познали Бога созерцавају савршеност Божије творевине и тамо где онима који је не виде она не постоји. Они људе не гледају као добре или лоше, већ као оне који су духовно просветљени или који се барем боре да се просвете, и оне који живе у духовном мраку и незнању. Оно што доживљавамо као зло је заправо само одсуство заједнице са Богом, као што је тама одсуство светлости. За светитеље овај свет је већ рај јер несавршеност и незадовољство које многи људи осећају произилази из наше несавршености и неспремности наше егоцентричне личности да прихвати поредак који је Бог установио. Човек је у сталном бунту и зато је непрестано незадовољан. Он полушава да свет обликује на слику и прилику своје пале природе. У свом палом "ја" ствара свој систем вредности, своје циљеве и живот доживљава као једну велику трагедију јер не може својим силама да замени Бога. Хришћани се не труде да својим силама поправе овај свет или "исправе" грешке које је тобоже Бог направио. Ми се трудимо да у Христу себе преобразимо и онда ћемо и привидно најнесавршенијим условима видети савршени поредак и смисао. На сличан начин они који не прихвате заједницу са Богом и када би се нашли у рају за њих би то био пакао. Зато нису закони Божији лоши, већ је аномалија коју доживљавамо ствар наше перцепције. Човек бесмртност поистовећује са преживљавањем своје идивидуе са свим својим заблудама и слабостима. Међутим, за оне који заживе у Христу смрт суштински не постоји. Онај који заживи у Христу своју личност не види у оквирима своје самосвести, тела, емоција, већ у односу према Богу и другима. Човек више живи у реалностси "ми" него "ја" и зато Оче наш читамо увек у множини јер нас Бог једино и познаје као заједницу у Христу. Заправо нико се не спасава сам, већ једино једни са другима, у Цркви. Лично спасење, односно вечно прживљавање нашег идивидуалног, палог постојања не постоји колико год човек желео да себе овековечи и створи неки систем загробног живота. Постоји феномен смрти који у палом стању доживљавамо као крај, али који није крај јер човеков организам је у сталној промени и сва створена материја је у непрестаном кретању јер Божије стварање још траје, све је још у кретању ка крају овога света и века. На крају времена верујемо да ће Бог створити, тачније од створеног света обликовати ново небо и земљу и васпоставиће човека у новој телесности (свеопште васкрсење). Тек тада ћемо у потпуности сви заживети у Богу. То је много више од повратка у стање Адама у Еденском врту. Зато хришћани себе увек гледају у перспективи вечног живота у Христу и све у овоме свету можемо да разумемо једино из те перспективе, коју стално сведочимо у Литургији. Литургија је својеврсна временска машина која нас изводи из овог времена и простора у реалност Царства Божијег, у коме смо сви и многи и један као што се сви причешћујемо Једним Телом Христовим бивамо Једно нераздељиво Тело. Они који заживе литургијским, евхаристијским животом још у овоме свету и веку, већ су окусили радост будућег века.

Здравље ти од Бога брате Иване, Христос је оваплоћени Бог, Бог који се очовечио и дошао је међу нас и узео нашу природу да би нам открио Бога, пострадао за људе и победио силу смрти. Христос је постао потпуни човек али није имао греха тј. њим нису владале страсти. Нетрпељивост, људски гнев, нервоза... све то долази од грехова и страсти које владају човеком и тога код Христа није било. Он је у сваком тренутку био међу људима да служи и сведочи љубав Божију коју Бог има према човеку. Он је осећао као човек и умор, потребан му је био и сан, храна, одећа, јер је свесно узео човекову природу са њеним слабостима да би је исцелио, али те тзв. бестрасне страсти нису њим владале и у сваком тренутку, био будан или у сну, уморан или не, гладан или жедан, чак и распет на крсту у боловима, он ни у једном тренутку није престајао да буде Христос Пантократор, Сведржитељ, Творац неба и земље, предвечни Син Очев. Нама је тешко у нашем уму ово разумети јер ми и размишљамо и деламо под дејством наших слабости које нама владају мање или више. Ми хришћани настојимо да се охристовимо, да заживимо Христом и да Христос заживи у нама. То пре свега значи да пресаздамо себе у Христу, постанемо нови човек и да одбацимо старог човека који живи у греху и страстима. Љубав према ближњим је зато веома важан пут ка том новом животу у Христу. "Блажени милостиви јер ће бити помиловани" учи нас Господ у својој проповеди на Маслинској гори. Онај који показује безрезервну љубав и састрадава другоме постаје сличан Христу и сам бива помилован тј. ослобађа се од силе греха и страсти. Мисли које нас у томе спречавају су последица наше егоцентричности (самољубља и гордости) јер човек овладан самољубљем себе и своје потребе ставља увек испред других. Али то није природни начин постојања човека. Христос нас учи да ако изгубимо другога ради, сами задобијамо. Незаборавне су и увек актуелне поуке Христове које указују како да надрастемо палог човека и заживимо новим човеком у Христу Исусу: "Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; И ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, 45. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески." Мт. 5.38-48

Када ово питање сагледавамо из перспективе наше воље "старог човека", тј. пале човекове воље ово питање може да се појави као сасвим разумљиво. Међутим, ствари стоје сасвим другачије када се овакво питање размотри у контексту спасења као обожења, охристовљења човека. Суштина наше вере је у томе да превазилазимо смрт тј. читав систем палог света тако што у Христу умиремо старом човеку и постајемо нова твар. Када би хришћанство било само један етички систем увек би постојала могућност да Богу кажемо не јер бисмо остали у сфери нашег палог "ја" које све види фокусирано на себе и које Бога доживљава као другога. Али, животом у Христу ми се пресаздајемо на сасвим други начин. Наша ипостас (личност) се не губи у заједници са Богом, већ се у Христу преображава од биолошке у црквену (еклисијалну), из индивидуалне (егоцентричне) у ону која суштински почива на заједници са Богом и кроз Бога са другима. Овај процес новог рођења почиње крштењем које нас знаменује као нову твар у Христу, али је потребно да својим животом, кроз свете тајне и нашу борбу са палом природом, заживимо као нови човек. Овај процес је у сталној динамици "док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове" (Еф. 4.13), а и ту где је крај јер се динамика односа човека у Богу наставља у вечности. Онај који заживи као нова твар у Христу, који почне да живо опитује Духа Светога (уп. 1 Кор 2.4-5) суштински се мења и у тој промени мења се његова воља. Он умире старом човеку и живи Христом, охристовљује се. Богословским језиком често кажемо да живот у Христу надилази етику (морал) и пре свега се изражава као нови начин постојања. Другим речима, у православном предању морал не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. У том смислу, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај. Што се човек више сједињује са Христом његова воља се враћа у своје природно стање у коме се она увек изражава афирмативно према Богу. Охристовљен човек све око себе прима као дар Божији и у свему види Божију промисао чији је циљ да све буде сједињено у љубави Христовој. Ни зло у свету које бива од људи неостварених у Богу, разна страдања и патње које долазе по палој људској природи, суштински не могу да поколебају онога који у Христу свуда види смисао и савршенство. Бог је у том смислу изнад добра и зла (које ми доживљавамо само на нивоу људске природе). Зло суштински не постоји, већ је само одсуство живота у благовољењу Божијем и реакција људи који у одсуству заједнице са Богом друге виде као своју претњу и чине им зло или хоће да их униште, понајвише из сопственог страха и егоцентричности. Светитељи су најбољи пример оних који су још у овоме животу заживели као небески људи. За њих не постоје добри и лоши људи, већ они који су духовно болесни, који оздрављују и они који су већ оздравили и заживели Духом Светим. Зато одговарајући конкретно на ваше питање могу да кажем да верујем да онај који је заживео Духом Светим не може да каже НЕ Богу, не зато што је заједницом у Богу његова слобода суспендована или потпуно укинута, већ зато што је своју личност нераскидиво повезао онтолошки (суштаствено) са Богом, обожио се. Када имамо случајеве да неко након дугог времена живота у врлини крене путем греха и тако изађе из овог начина постојања засигурно се може рећи да је живео само споља Христом и да није опитно познао Бога. Имамо и много случајева да су људи посртали али су се покајањем враћали на пут Божији и још више засијали у Христу. Божанска педагогија је несхватљива за нас и не можемо је рационално разумети.... Овде долазимо и до вашег другог питања..... Стална опсесија човековог палог ја јесте да Бога смести у оквире свог рационалног ума, да га дефинише, да може да га "разуме, обухвати разумом". Наравно, то је немогуће зато што смо ми као створена бића ограничени и Бога и путеве Божије не познајемо рационалном анализом, већ живећи у Христу. Христос Богочовек нам је показао Бога тако што је сам као предвечни Логос Божији постао човек заувек. Ми не можемо говорити о Богу ван контекста Христа јер се то не може раздвојити. Божанска природа је заувек, непромењиво, несливено итд... сједињена са човечијом, и не постоји више одвојена од божанске природе. Христос је и алфа и омега. Ствари овога света разумевамо тако што чулима прикупљамо информације, а потом их повезујемо и доносимо одређене закључке. Бог је дао човеку ову способност ради живота у овом свету, али духовне ствари се тако не разумеју. Нећемо Бога разумети и ако ишчитамо све књиге овога света и чујемо све светске мудраце, ако сами не заживимо у Духу Светоме и не преобразимо се из старог у новог човека у Христу Господу. Познање Бога није питање мозга, већ срца које је по светоотачкој традицији духовни орган богопознања. "Срце" не прикупља информације као мозак, већ се у чистом срцу огледају тајне Божије као месец на површини мирне воде. "Блажени чисти срцем јер ће Бога видети" тј. познати. Чисто срце није питање емоција, већ подразумева нову свест, преданост Богу у безграничном поверењу и љубави, тако што пројављујемо, како Лествичник каже, сиромаштво расуђивања при богатству расуђивања (уп. Мт.4.3 Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско). Човек који тражи живог Бога, а не информације о Богу, што је велика разлика, не објективизује Бога у свом уму и развија систем којим ће објаснити Бога, већ стражи на дверима свога срца, ослобађа се од страсти као неприродног кретања човекове пале воље и таквоме ће се Бог сам открити. Није човек тај који познаје Бога, већ Бог онога који га љуби препозна као свог и у њему се настањује. "Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи" (уп. Јн 14. 23-24). Зато, ако желимо да узрастемо у богопознању потребно је најпре да се кроз евхаристијски живот и подвиг стално охристовљујемо, боримо против страсти и помисли које су пројава нашег егоцентричног, палог "ја" и тако очишћујемо срце. Када се срце смири оно ће познати Бога, не својом силом већ Духом Светим који се усељава у човека и открива му неизрециве тајне. Човек који живи само својим рационалним умом, све покушава да рационално објасни и разуме, који је у сталном просуђивању и осуђивању других и свега око себе, у сталном је немиру и страдању. Дихотомија између онога што рационално човек зна о Богу и начина живота све више изазива у човеку дубоко незадовољство и немир и такав човек редовно тражи кривца у другоме или у околностима у којима живи, пун је горчине и на крају може потпуно да изгуби веру у Бога. Зато је човеку неопходна молитва, не само као често или стано стално изговарање речи молитве (иако је то важно да би се ум отрезвенио, сабрао у Богу), већ као непрестана свест о Божијем присуству и логосности свега што нас окружује иако то рационално не можемо разумети. Највиши степен молитве јесте тиховање ума у срцу, у сталној благодарности Богу на свему. Молитва је зато начин живота, начин размишљања сасвим другачији од онога који имамо када живимо у страстима и греху, неостварени и промашени. У таквом тужном стању човеку је све наопако, свет је бесмислен, све је лоше и неретко човек и самог Бога оптужује зашто је створио тако несавршен свет. Молитвом као односом према Богу и свему око нас отварамо срце за тајну Божију и она нам се по мери наше љубави и смирења срца открива на неизрецив начин. О томе постоје бројна сведочанства у духовном предању наше Цркве. Тако су богословствовали и наши највећи свети богослови и све што су нам оставили плод је не њиховог рационалног расуђивања, већ духовног проживљавања и искуства Духа Светога.

Бог не предодређује, већ будући изнад сваког појма времена поседује свезнање. Божије свезнање не укида слободу Божију већ подразумева да Бог унапред зна шта ће човек изабрати, како ће изразити своју богомдану слободу. Свети људи обично не откривају колико ће неко живети осим уколико по надахнућу Божијем то може да подстакне човека на покајање. Зато овај савет, ако узмемо да је по Божијем надахнућу, не треба схватити као претњу већ као подстицај на интензивнији живот у Христу у покајању. У Светом Писму али и у духовном искуству Цркве често имамо откровења која човека упозоравају на скори крај живота и која имају за циљ да га духовно пробуде. Уколико човек покаје чини нам се да је Бог променио своју одлуку, а заправо он је унапред знао и видео наше покајање, па зато ове случајеве треба разумети педагошки. Ако човек не промени свој живот снаћи ће га оно што је преко Бога било откривено и када се деси десило се не зато што је Бог предодредио нечију судбину, већ што је унапред провидео одсуство промене (покајања). Молитва је свакако важна, али без промене начина живота онога за кога се молите неће се ништа постићи. Зато треба молити Бога да подари дух покајања ономе за кога се молите и препустити се вољи Божијој.

Бог вам помогао брате Браниславе Чињеница је да се Бог обраћа у множини у 1 Књизи Мојсејевој (Књизи Постања) 1.26 и 3.22: Потом рече Бог: "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи." (Пост. 1.26) и "И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи." (Посст 3.22). Наравно, то нема никакве везе са многобоштвом јер је вера народа Израиљског суштински заснована на вери у Једног и Јединог Бога (уп. 5 Мој. 4.35 "Теби је то показано да познаш да је Господ Бог, и да нема другог осим Њега." Такође имамо и јасна сведочанства код пророка Исаије у 45. глави да је Бог само један уп. стих 5 "Ја сам Господ, и нема другог, осим мене нема бога; опасах те, премда ме не знаш" итд. У јеврејском тексту Старог Завета Бог се често назива ЕЛОХИМ (Свевишњи, Пантократор у преводу Септуагинте). Плурал се такође јавља и у тексту Курана нпр. у 2.87 "Исусу, сину Маријином дали смо јасно сведочанство истине" и исламски тумачи најчешће ово тумаче у смислу тзв. царске множине. У дреним царевинама владари користе множину када се обраћају својим поданицима. Ова пракса је чак остала и у старијој пракси црквене администрације где се Епископ за себе каже "ми". Оци Цркве, посебно од апостолских отаца Варнаве и Јустина мученика, су у овом плуралу увек видели показатељ тројичности Бога, Бога који је Један али који је истовремено и Тројица - Отац, Син и Дух Свети. У том смислу стихови са почетка Књиге постања указују на превечни Божији савет свете Тројице. Јеврејски тумачи, су с друге стране увек инсистирали да је реч о сабору Бога Творца и небеских сила (анђела). Јеврејско тумачење се посебно повезује са стихом псалма 89.5-7 "Небо казује чудеса Твоја, Господе, и истину Твоју сабор светих. Јер ко је над облацима раван Господу? Ко ће се изједначити с Господом међу синовима Божијим? Богу се ваља клањати на сабору светих, страшнији је од свих који су око Њега." У јеврејском тексту Св. Писма Бог се често назива "Јахве Цеваот" (односно, Адонај Цеваот) што се у Септуагинти преводи као Θεός των δυνάμεον, Господ (анђелских сила). Хришћанско тумачење се посебно ослања на учење Цркве да је Бог Отац све створио Сином (Логосом) заједно са Духом Светим "Све је кроз Њега постало" (Јн 1.3) "Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано." Кол 1.16 "У ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио" Јев 1.2. Кључни хришћански аргумент јесте да се Бог није саветовао са анђелима када је стварао свет јер су они створени тек после, тј. када је Бог створио видљиви и невидљиви свет (небо и земљу, уп. Пост. 1.1). Такође, када Бог каже у Пост 1.26 "Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми" јасно је да се не мисли ни у ком случају на анђелске силе јер је човек створен искључиво по икони и подобију самог Бога, а анђели не носе лик Божији као човек и спасавају се (улазе у пуноћу заједнице са Богом) и они кроз Богочовека Христа, Логоса Божијег који је у последња времена постао човек и коме служе као Богу и Спаситељу. Лепо објашњење о превечном савету Божијем можемо наћи у Догматици Православне Цркве (http://www.veronauka.org/biblioteka/Bibview.asp?ID=741) "Предвиђајући још пре стварања човека да ће овај по слободном дејству воље своје пасти у грех и залутати у беспућа и поноре зла, Бог је, побуђен човекољубљем, решио да палог човека спасе у своје време. Тога ради решило је Тројично Божанство да се паломе човеку пружи средство спасења оваплоћењем Јединородног Сина Божјег; ово спасење пали човек имао би да усвоји драговољно подвигом живе делотворне вере у оваплоћеног Сина Божјег. Ова превечна и неизказано тајанствена одлука Свете Тројице о спасењу рода људског и предодређењу средства за то спасење, назива се у Светом Писму: саветом и предзнањем Божјим (βουλή και πρόγνωσις του Θεού), тајном воље Божје (το μυστηριον τοΰ θελήματος), тајном, сакривеном од векова и од нараштаја (το μυστηριον το άποκεκρυμμένον άπό των αιώνων και άπό των γενεών), тајном, сакривеном у Богу и од самих Анђела на не­бу, тајном спасења, предодређеном од Бога (ην προώρισεν ό Θεός) пре векова (προ τών αιώνων) на славу нашу. О овом превечном савету Божјем и одлуци Божјој о спасењу палог човека оваплоћеним Сином Божјим сведочи сам оваплоћени Син. Он објављује о себи да је од Оца послат у свет да изврши вољу Његову и да сврши дело Његово (το έργον αυτού), да је добио заповест од Оца да душу своју положи за спасење људи. Новозаветна благовест о спасењу људи, оличена и остварена Богочовеком Господом Исусом, у ствари је испуњење одлуке Божје у превечном савету. Још пре постања света (προ καταβολής κόσμου) Го­спод Исус је одређен да скупоценом крвљу својом искупи људе препорађајући их Духом Светим кроз веру у Тројично Божанство. Пре вечних времена (προ χρόνων αιωνίων) у превечном Савету Божјем одређено је да се људи спасу посинаштвом Богу кроз Исуса Христа у светињи Духа и вери истине, и то благодаћу која је дата у Њему на драговољно усвајање од стране људи."

Већина западних библиста се слаже да се у Петокњижју могу приметити различити нивои предања, али још постоји много неслагања како су се ти различити извори комбиновали. У том контексту западни библичари говоре о тзв. јахвистичкој или елохистичкој традицији. Православна Црква је увек имала другачији приступ Светом Писму. Свети оци се нису бавили текстуалном анализом библијског текста по човековом разуму, већ су се трудили да задобију Духа Светога како би духовно разумели старозаветне текстове у светлу новозаветног откровења. То је потпуно друга методологија. Текстуална анализа, проучавање старозаветне археологије и др. није само по себи лоше, али ако постане искључиви извор тумачења Старог завета губи се смисао Божије поруке. Што се тиче стварања света оба нивоа предања, ако већ говоримо о њима, јасно указују да је биљни свет прво створен (дакле и тзв. јахвистичко предање уп. 1Мој 2.5 и 2.9). У целом процесу стварања света видимо поступност јер је циљ стварања заправо човек, односно у пуном смислу Богочовек Христос, пошто је Бог од вечности благоволео да све што створи вечно сједини са собом кроз свог оваплоћеног Сина Логоса, Богочовека Христа. И биљни и животињски свет се као твар спашава у Христу и кроз Христа улази у вечно постојање и то можемо разумети тек из есхатолошке перспективе, фокусирајући се на циљ (skopos, telos) и смисао (logos) стварања, а не на његов процес. Да ли је све створено за 6 х 24 сата или за 6 милиона или 6 милијарди година суштински није релевантно. Библијски дан ЈОМ означава временски период и има вишеструко значење. Бог је свемоћан и у стању је да све створи не за шест дана од 24 часа , већ и за 6 секунди или све да створи и уобличи у једном тренутку. Али Он ствара као козмички уметник, прво сву материју уводи у постојање и у почетку она је неуобличена, а потом је обликује и ствара обиље живота, а на крају, као круну стварања и самог човека. Ово је за нас суштински важно и то је кључна порука првих глава књиге Постања. Као и све што је записано у Светом Писму и стварање света откривено је као виђење и тако је ушло у предање и потом записано. Речи о постању света нису речи које је Бог диктирао (јер се и библијски текст мењао и обликовао кроз историју), већ представљају записано усмено предање, оно што су богонадахнути људи видели и исказали језиком свог времена и у границама свог искуства. Замислимо на пример како би човек пре неколико хиљада година описао један савремени аеродром, или козмички брод, атомску експлозију или подморницу. Користио би појмове који су њему разумљиви и тај опис никако не бисмо могли да поредимо са савременим језиком технологије. Отуда библијски текст не треба никада тумачити буквалистички и према нашем Светом Писму имати идолатријски однос, као што муслимани имају према свом Курану. За нас је Свето Писмо богонадахнуто јер не само да су они који су примили Божије објаве били надахнути Духом Светим, него је и за разумевање онога што су нам оставили и што је записано потребно Божије надахнуће. Речи Светог писма су знакови који пуни смисао добијају тек благодатним дејством Духа Светога. Када духовно "необрезана" ума приступамо Св. Писму или га тумачимо искључиво на основу текстуалне анализе и људске памети (што је карактеристично за неправославни запад, а све чешће данас и за неке православне богослове) долази се често до погрешних закључака. Зато, да бисмо разумели речи Св. Писма духовно треба да се ослонимо на богонадахнуте учитеље Цркве тј. црквено предање које не обухвата само текст Св. Писма Старог и Новог Завета, већ и целокупну богословску традицију Цркве. Нажалост, живимо у времену када се многи који немају духовног опита олако усуђују само својим разумом да тумаче Св. Писмо или да га под сваку цену прилагођавају савременим научним достигнућима и тиме неретко упадају у нове недоумице и нелогичне закључке. Истовремено, други пак држећи се сваког слова (букве) дословно тумаче све што је у Св. Писму написано не разумевајући алегоријски и дубљи смисао библијског текста, те сами упадају у конфликт не само са науком, већ и са црквеним предањем (што се види посебно код западних хришћанских фундаменталиста). Богопознање и разумевање божанских тајни света и вечности вишеструко надилази човеков рационални ум и може се задобити само целовитим опитом заједнице са живим Богом, а тога нема нити може да буде без очишћења ума од греха и страсти. То није, што би неки одмах окарактерисали, морализам, већ суштина православног предања. За данашњег човека знање подразумева објективизацију нашег искуства, концептуализацију стварности у одређене категорије, формуле, системе. Истинско по(знање) је опит заједничарења са живим Богом, боговиђење и не зависи од интелектуалних способности човека, његовог образовања и културе, већ колико смо отворили своје срце за Бога и смирили свој егоцентрични ум. Богословље није само реч о Богу већ пре и изнад свега реч од Бога. За те истинске делатнике боговиђења и богословља знање није скуп информација које се може обухватити у одређени логички систем, већ се пројављује као сила која просветљује и мења све око себе. Истински познаваоци Бога и света који је он створио, нису зато тек пасивни посматрачи, већ постају сарадници у Божијем плану спасења (тј. оцелотворења, довршења) света. Ова перспектива се разликује од оне у којој ми најчешће мучимо свој ум разним недоумицама као виђење орла који лети на висини и певца који живи у скученој стварности свог кокошињца.

У бескрајној расправи између вере и науке, добро је присетити се речи које је изрекао Галилео Галилеј у једном свом писму, говорећи да је намера Духа Светога да нам укаже како се долази на небо, а не како се небо креће "come si vadia al cielo, e non come vadia il cielo" (how to go to heavens and not how the heavens go). Зато је у аутентичном хришћанском предању овај конфликт између вере и науке потпуно стран. Свето писмо и богословље Цркве нам указује начин како да познамо самог Творца и сјединимо се са њим. Наша вера не одбацује науку у њеним покушајима да рационално (колико је то у моћи човековој) разуме законе по којима видљиви свет функционише, али никако не може да прихвати да ограничена људска знања могу да замене познање Бога или чак самог Бога.

Као што сам већ рекао нама је најважније ко је и зашто створио свет. Колико ми можемо да разумемо процес стварања и колико се дословно може тумачити оно што је речено у Св. Писму је друго питање. Теорија еволуције као и све друге научне теорије подложна је променама и ако се претвори у затворен систем и идеологију веома је опасна. Зато је јако добро да се у школама уче и критички приступи овој теорији, а не да се свака критика ТЕ сматра неком врстом научне јереси. С друге стране богословље се више бави личним познањем Бога и света, а не научним. Ако се ствари јасно поставе на место не видим неизбежну колизију. Сукоб између еволуциониста и креациониста на западу је у суштини игра без граница. У разумевању књиге Постања, посебно првих поглавља заборављамо да не можемо да буквално тумачимо сваку реч. Полазимо од општих премиса и не идемо у сравњивање наше вере са науком. На пример, поборници учења да је земља центар васељене полазили су од чињенице да је то логично по Св. Писму јер је на Земљи створен човек и ту се оваплотио Христос. Зато су хелиоцентрични систем сматрали за отворену јерес. Данас то више нико не доводи у питање и наша вера у Христа није ничим умањена због ових научних открића. Колико год рационално покушавали да разумемо створени свет и уведемо га у један јасан и савршен логички систем увек ћемо видети да постоји много тога што се у то не уклапа. Зато вером поимамо и Бога и свет на један сасвим другачији начин. Бога не проучавамо као објекат већ се сједињујемо са њим. Постоје озбиљни научници који су искрени верници и проучавањем видљивог света кроз научне дисциплине они још више бивају утврђени у својој вери у Бога. Зато је сасвим добро речено у саопштењу Св. Арх. Сабора да је ова дискусија у суштини непотребна. Нити научне теорије могу да замене наше схватање Бога и света, нити библијско предање о настанку света може да се сведе на ниво научне теорије и замени науку. Онај који верује у Бога у сваком новом научном достигнућу видеће потврду да је Бог све тако чудесно створио. Онај који, пак, не зна за Бога свако ново научно откриће тумачиће као доказ против постојања Бога. Увек је тако било. Зато је добро да се разговори о науци препусте научницима и онима који умеју да воде овај дискурс на основама научне методологије, а да се ми више бавимо познањем живог Бога.