[email protected]

Непознати светитељи: Јуродива Стела
      Божији врапчић Написала Милица Писимиси-Лукиду, адвокатица, запослена у министарству рада     Упознала сам Стелу лета 1979. у фабрици чоколаде. Била је обичан радник; радила доста предано, више од 9 сати сваки дан. Сви су је искоришћавали, сви су јој наређивали, и она би без поговора одмах послушала, и увек са осмехом. Стела - овамо! Стела - тамо! Послодавцу је била врло драга зато што је била вредна и послушна. Већини осталих радника, она је била ,,глупа Стела''. Њено лице је увек сијало, њене усне су увек нешто шапутале. Ако бисте је пажљиво послушали, чули бисте је како говори ,,слава Теби, Господе''.
Често би наш надзорник наредио да обавимо неки посао заједно, тако да сам имала прилику да осетим њену љубазност, њену љубав... Сећам се да би увек понављала молитву, а онда се наглас насмејала, подигавши главу горе, ка небу. Тада је њено лице сијало.
,,Слава Теби, Господе'' би било оно што бисте често чули од ње.
Фабрика чоколаде где смо радили је имала више линија производа. Чоколаде слабијег квалитета би се извозиле у афричке земље. То је Стелу доста растуживало. Једном, када смо паковали робу, сећам се како је Стела гледала у те кутије, молећи се за ,,малу црнчад која ће јести те чоколаде''.
Кад год би нам се на послу нанела нека неправда - имали су обичај да нас закину за плату - она никада не би одговорила, никада не би критиковала, никада не би реаговала. Стела је за мене била мало уточиште утехе - ја сам насупрот њој реаговала на сваку неправду. На моје коментаре, она би само одговорила са ,,А, Милице!'' Не сећам се да је икада појела и једну чоколадицу (а подсећам вас да је то ипак била фабрика чоколаде!) Иако су је већина радника сматрали лудом, ипак су је поштовали и увек су се питали како је успевала да ради тако ефикасно.
Стела никада није учествовала у нашим расправама; била је са нама, али се у исто време уздржавала од коментара, од непотребног разговора. Врло често, када би затражили њено мишљење, она би се правила лудом. Приметила сам да она то ради намерно. За све световно - она је била луда, лудак; али када бисте је замолили да вам помогне око посла, њене ситне руке би одмах полетеле у помоћ; ако је било могуће, она би се чак понудила и да све уради за вас.
То је била околина у којој смо се упознале. Толико сам је поштовала, да је никада нисам питала о њеном приватном животу. Рекла ми је да долази из Цариграда. Било је невероватно колико су је они који су је познавали сматрали (донекле подсвесно) лудом, иако сам ја осетила да то није тако. Истина је, доста рано сам увидела да Стела жели да је сматрају лудом. Било је прилика када смо нас две биле саме, и када би нам се неко приближио, она би почела да прича потпуно неповезано. Увек ми је давала осећај мира, тако да сам била потпуно неосетљива на осуде других.
Радила сам у тој фабрици чоколаде само кратко. Често бих сусрела Стелу на улици, и она би увек говорила ту молитву - срцем и устима. Она би говорила молитву наглас али врло благо. Повремено би дошла код моје куће. Током тог периода, живела је вешарници двоспратне зграде.
Прошле су године, и нисмо се виделе неко време, али ми је увек падала напамет у лепим сећањима помешаних са носталгијом.
Касније, када сам се удала, срела сам је опет у манастиру Рођења Пресвете Богородице на Акрефниону. Била сам тамо са мужем и хтели смо да преноћимо, да бисмо стигли на Свету Литургију следећег јутра. Монахиње су нам се уљудно извиниле, објашњавајући да немају слободног смештаја због грађевинских радова који су били у току, тако да смо морали да делимо собу са ,,врло ексцентричном дамом'' која је ту одсела. Прихватила сам. Одвели су ме у ту келију, где сам се изненадила када сам открила да је та ,,врло ексцентрична дама'' управо моја драга Стела, коју нисам видела годинама. Не могу вам описати моју радост. Дуго смо остале у загрљају, када чула монахиње како дозивају: ,,Игуманијо, дођите да видите Стелу и Милицу како се грле!'' Све смо биле врло радосне. Те ноћи, Стела се понашала као мало дете из чистог весеља. Стално је пљескала рукама, смејала се, непрекидно се крстила...
,,Моја Милице, баш ми је драго што си се удала. Знаш, молила сам се пуно да се удаш. Тако ми је драго, драго. Само сам тужна што патиш у ногама. Знам да имаш тај проблем. Стпљење... Молитва... (имајте у виду да Стела није никако могла да зна да сам имала хроничан бол у ногама). Стање твога мужа ће се променити, али не брини - биће набоље" (и заиста, потпуно неочекивано, мој муж је морао да премести своју ветеринарску ординацију).
Те ноћи смо доста причале. Следећег дана, док је Стела била удаљена, рекла сам монахињама да мислим да је она једна света душа... Наредног дана, Стела је напустила манастир. Схватила је шта сам рекла. Она није желела да је хвале. Када смо се опет среле касније, она ме је врло строго укорила што сам је похвалила. Била сам забезекнута, јер нисам ништа рекла пред њом. А опет је знала шта сам рекла.
Другог пута, она ми је рекла: ,,Не могу да поднесем част коју ми указује игуманија. Види шта је урадила - натерала ме је да једем са њима, са свим тим светим душама! Ко сам ја? Не, не, не Милице..."
После тога смо дуго изгубиле контакт са њом. Игуманија би нас звала телефоном и питала да ли смо виделе Стелу. У то време сам схватила да ако желим да је видим, морам да престанем да причам о њој.
Стела је постала бескућник. Како је постала пензионер, социјалне службе су јој доделиле минималну пензију (око 411 евра месечно), коју би она делила сиромашнима, затвореницима, прекоморским мисионарима итд. Сада је живела на клупама у парку, у страћарама, у напуштеним сеоским капелама, на степеништима, у недовршеним зградама. Све је ово лично поверила мени.
Под мојим и игуманијним притиском, она је пристала да дође код нас - током тешког зимског времена - и да ту остане. Питала нас је да остане у најнижем делу куће. 
Са носталгијом се сећам да сваки пут када би јој понудили гостољубље, преовладали би мир и светлост, све би се умирило. Када би нам се придружио мој муж, она би одлазила; и сваки пут када би јој се он обратио, она не би одговорила. Уживала је да једе обичне чорбе од кромпира без уља. Стално је славила Господа и њена душа је стално сјала захвалношћу, са сталним ,,хвала Ти, хвала Ти''.
Много пута ноћу, под изговором да сам уморна, бих је питала да чита вечерње молитве. Немогуће ми је да опишем шта би се десило када би се она молила. Њен израз би се постепено мењао, њено мајушно лице би се озарило и она би потпуно заборавила себе у славословљу Бога. Оставила бих је и отишла да спавам.
Једанпут, док сам милила о њој како ,,лута као мали врабац улицама'', она ме је одједнапут погледала и рекла: ,,Не брини за мене. Воља је Божија да ја спавам на клупама у парку. Мени је добро; врло сам срећна. Знаш, чак и шијем моју одећу на тим клупама (Стела је такође била одличан кројач). На пример, врло се лепо проведем на Васкрс. На васкршњу суботу сам отишла и купила нешто јагњетине, ставила је у тигањ и дала је пекару да ми је испече. Сакрила сам је испод клупе, и следећег дана сам прославила Васкрс на мојој клупици, срећна и задовољна, зато што ми је мој свештеник такође дао црвено јаје. Тако не брини ти о мени. Не, не, ја сам под покровом наше Пресвете Мати".
  Други пут, она ми је испричала да је отишла да опере косу у купатилу Општинског здравственог центра. Запослени тамо су је приметили и строго нагрдили. Стела није прихватила прекоре, тврдећи да она ништа није крала - ни воду, ни сапун - јер је као радник уредно плаћала све дажбине социјалним фондовима. Издрала се на њих и они су позвали полицију, тако да су Стелу одвели у полицијску станицу. Овако ми је она препричала дијалог између ње и шефа фолиције:   ,,Шефе полиције, опростите ми што вам одузимам време, али молим вас саслушајте ме. Ја сам бескућник, немам ништа своје. Видите, све што имам је ову књижицу здравственог осигурања која потврђује да сам исплатила све дажбине. Здравствени центар где сам прала косу припада организацији за социјалну заштиту, тако да имам права на то. Када сам у згради социјалне заштите, осећам се као да сам у свом дому. Молим вас опростите ми''.   Шеф полиције: ,,Идите, али следећи пут када будете прали косу, постарајте се да вас нико не види. А сада идите''.   Отишла је, славећи Бога и осећајући захвалност према шефу полицијске станице.   Често је спавала у болничким чекаоницама. Или радије, она би се правила да спава. А онда чим би се ствари мало умириле у болници, она би отишла усамњеним пацијентима којима је требала помоћ и бринула би се о њима, али чим би стекла утисак да је неко трећи посматра, она би почела да се понаша ,,шашаво".   Током бројних јутра када сам ишла на посао (између пола 7 и 7), налетела бих на њу како напушта Ургентни центар, и када сам је натерала да ми каже зашто неће да дође код мене да одседне, она ми је признала да много воли светитеље; да их је сматрала за њене пријатеље, њене рођаке, и да би током празника одлазила на славе и да би била врло срећна ако би тамо делили храну. Она би ишла на разноразна ходочашћа током целе године. На празник архангела Михаила би била у Мантамадосу, онда на Егини за Светог Нектарија, на Нафпактосу за Свету Параскеву, итд. Волела бих да споменем следеће: једном је отишла Светој Параскеви на Нафпактос и тамо је детињила, како је она то описала. Много је волела оца Јеротеја Влахоса, кога је сматрала врло блиским; била је толико срећна да га гледа како служи у велелепним свештеничким одеждама и да га слуша како дивно проповеда. Њега је баш доста поштовала. Била је тако поносна што је причао са њом и што јој је дао свој благослов у манастиру код Акрефниона. Радовала се у њему, како је волела да каже. Све Стелине приче су биле прави ужитак и опуштање. Гледам старију жену како се одушевљава и изражава као мало дете.
Једанпут смо били домаћини неке прославе у нашем дому, са поприличним бројем гостију. Изненада се појавила Стела. Она је села, и ја сам отишла и села поред ње. Међу гостима је био пар који је имао доста проблема, којих сам и ја била свесна. Стела је била ,,у свом свету", шапућући молитву и у исто време ми причајући шта се дешава са тим паром - шта није било у реду са њим - али другим гостима би говорила небитне ствари или би им се просто смешила. Али увек је била усресређена на молитву. Већини људи који су били присутни она је била ,,опичена", али управо је то оно што је Стела желела, да је не разумеју.
Био је 12. август 2004. Била сам у мојој канцеларији, и требала сам да путујем на Лезвос тога дана на мој летњи одмор. Целог јутро сам се опседала једним небитним детаљчићем - ум ми се ,,заглавио", како воле да кажу. Нисам имала привезак о који да окачим моје резервне кључеве које сам желела да дам комшијама да би могли да заливају моју башту док нисам била ту. Одједном, око ручка, отварају се врата, упада Стела, сва мокра од зноја, мртва уморна и задихана. Рекла је: ,,Ево, узми. Била сам на тргу Омонија, и тамо ми је рекла да ти донесем овај привезак". Била сам запрепашћена. Када сам је питала ко јој је рекао да ми донесе привезак, она је испрва промрмљала: ,,Света Мајка'', а онда је поново почела да се прави лудом, као што је имала обичај. Купила је тај привезак у манастиру, и на њему је био лик Мајке Божије. На моја наговарања да остане мало дуже да се одмори, и да попије нешто, она је села на кауч и почела да прича о себи. Онда ми је рекла: ,,Моја Милице, умрећу на улицама, сама. Нико неће чути за то, нико, нико...". Ове речи су ме тешко погодиле, тако да сам јој донекле строго рекла: ,,Моја Стела, молим те, желим да ми кажеш у вези тога. Желим да знам за твоје упокојење". И загрлила сам је. После тога, она је престала да прича неколико минута. Онда, изненада, она ме је погледала погледом пуним љубави и рекла ми: ,,Моја Милице, чућеш, и сви ће чути за њега".
  Остала је у мом стану последњи пут октробра 2004. Имала је болове у нози и морала је да ограничи своје шетње. У то време сам понудила гостољубље особи која је слабо трпела њено присуство, посебно током њене вечерње молитве, зато што је Стела одлазила у кревет рано а устајала касно ноћу да поје наглас. Често смо је чули како понавља речи: ,,Господ Бог живи!"   Имајући у виду овај проблем, наша пријатељица, Хрисула, јој је понудила да живи у малом стану који је остао празан после смрти њених родитеља. Стела је била сасвим задовољна да живи негде близу људи који су имали љубави и разумевања - посебно сада када је имала болове у нози. Она је остала у том стану до краја маја 2005. 1. јуна 2005., Хрисула је видела како напушта кућу. Тог дана јој се губи сваки траг. На крају смо почели да бринемо за њу, али зато што је стално нестајала, веровали смо да ће се поново појавити. Повремено би се Хрисула и ја чуле са игуманијом, надајући се да ћемо чути нешто о Стели. Игуманија је увек говорила: ,,Идите и тражите је!" Али ми смо биле убеђене да је негде на путу и да ће се вратити.
  Једне вечери после Васркса 2006., врло касно ноћу, док је породица спавала, лежала сам и заспала сам скоро одмах, што је за мене било врло необично. Онда ме је у скоро истом тренутку пробудио снажан сан, што сам потврдила гледајући на сат. Видела сам Стелу испод прелепог дрвета, како стоји усправно и како се благо ослања о стабло, и како изгледа врло младолико и невероватно лепо и драго. Гледала ме је бескрајно топлим погледом. Осетила сам како ми се из груди ослобађа крик који је подерао небеса: ,,Моја Стела... моја Стела... моја Стела...'' И трчала сам да је загрлим, са испруженим рукама, али када сам дошла близу дрвета, она је нестала, и на њеном месту је стајала упаљена, чисто бела васкршња свећа која је око себе одавала прелепу светлост, и чији се пламен дизао све до неба. Онда сам на земљи поред свеће приметила исечак из новина који је приказивао ужасно нагњечено тело, као од ужасне саобраћајне незгоде...
  Ужасна порука ме је потресла: ,,Стела је мртва!'' Пробудила сам се, сва опхрвана различитим осећањима: невероватна радост због Стелине појаве и светлости те свеће, и ужаса због те фотографије у новинском чланку. Желела сам да пробудим мог мужа Димитрија, да му кажем за стелу - ,,врапчића'', како смо је звали, не само зато што је живела ,,као птица усамљена на крову'', већ и зато што је њен ход личио на врапчији. Али нешто снажно ме је спречавало да га пробудим. Следећег дана, окренула сам игуманију и Хрисулу и рекла им за сан. Обе су препоручиле да покушамо да нађемо Стелу. Од тог тренутка само започеле нашу мукотрпну потрагу. Саобраћајна полиција, болнице, војна полиција, мртвачнице...     Хрисула је открила да је 3. јуна 2005 у 6:10 неидентификована жена (врапци немају имена!) убијена у саобраћајној несрећи, близу своје куће. Умрла је на месту. Сви знаци су указивали на то да је неидентификована жена била заправо Стела. Прегажена је док је прелазила улицу, и ударила су је кола војног службеника који је возио изнад дозвољене брзине. Само јој се лице распознавало (колико смо могле да видимо на фотографијама саобраћајне полиције).     Стелино тело је остало у општинској болници до 18. јуна 2005. и онда је однешено у централну мртвачницу Народне болнице Атине, где је остала међу неидентификованим телима до 20. јула 2005, после кога је била сахрањена. Канцеларија за сахране које је обавила сахрану нас је обавестила да парастос није очитан, већ само Трисвето над гробом.   Треба напоменути да сви ми који смо је тражили стално помињали у молитвама, говорећи: ,,Ако можеш да нас чујеш, ако си Богу мила, води нас, помози нам..." И јесте нам помогла; одвела нас је до свог ,,непостојећег'' гроба који је био прекривен коровом, на најисточнијем крају гробља општине Зограф, означеног бројем 8915.       Четрдесет дана после Васкрсења, годину дана после упокојења, Стелин помен је обављен у цркви Живоносног Источника, где се молила током васкршњих празника. Свештеник је причао о Стели: ,,Понашала се лудо, али говорила је исправне ствари, увек је овде долазила пренатрпана храном за сиромашне, са уљем, хлебом и вином за Свето Причешће. Чак је и наручила и платила да се наслика фреска Свете Марине у нашој цркви..."   3. јуна 2006. је одржан њен годишњи помен, који је служио њен омиљени епископ, отац Јеротеј, у цркви Рођења Богородице на Акрефниону.   У једном од наших последњих сусрета, она је рекла: ,,У овом животу се осећам испуњеном. Господ ми је дао све. Само ми није испунио једну жељу: желела сам да крстим двоје деце, и њима бих дала имена Светог Нектарија и Пресвете Богородице, али ме нико није хтео за куму". Када сам рекла да ћу покушати да уместо ње крстим двоје деце - и да ћу им чак причати о њиховој ,,правој куми'' када одрасту - она је била пресретна и рекла: ,,Сада саму миру. Спремна сам да одем''.  

Ђакон Георгије Максимов
 
Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).
Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…
Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.
Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.
Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.
Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.
У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.
За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.
Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.
Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.
http://www.pravmir.ru/diakon-georgij-maksimov-ob-otnosheniyax-pravoslavnyx-i-musulman-gospod-ne-skazal-terpi-blizhnego-svoego-no-vozlyubi-blizhnego-svoego/
http://www.svedokverni.org
 

У ЦИКЛУСУ ВИДЕО КОНФЕРЕНЦИЈА „ПРАВОСЛАВЉЕ ВЕРА РАДОСТИ И РАДОСТ ВЕРЕ“, У ПОНЕДЕЉАК 1. ЈУЛА 2013. ГОДИНЕ, У 21 САТ,
СПЦ У ВЕНЕЦУЕЛИ ВАС ПОЗИВА НА „ЖРУ ДИВАН“ ONLINE И
 ПРОМОЦИЈУ КЊУГЕ ОЛИВЕРЕ БАЛАБАН,
„МАЈКЕ ХРИШЋАНКЕ“
Говориће, ђаконица Оливера Балабан, вероучитељке и теолози Лијана Крунић и Дајана Петровић, магистар теолошких наука Драгица Тадић Папаниколау, новинарка и водитељка на Студиу Б, Јелена Гајшек...........


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Шта одводи тинејџере, васпитаване у оцрковљеним породицама, из Цркве? Да ли је за расцрковљење младића и девојака заслужна криза вере, неприхватање лицемерја или тежња к греху? На питања одговара игуман Петар (Мешеринов).
 
 



- Многи свештеници говоре да више од 75% оцрковљених тинејџера престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву… Шта бисте ви могли да кажете тим поводом (на основу ваших запажања)? Зашто деца оцрковљених родитеља одлазе из Цркве?

- Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у Православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.

Први је то, што оцрковљеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту Православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом; зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, - „црква без Христа“ тај тест не пролази. Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Пс. 139, 7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве оцрковљености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, псеудо-оцрковљеност одбацују.

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из Православне Цркве, већ из данашње руске варијанте оцрковљености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог њиховог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног та истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.

То пусто место непостојеће истинске оцрковљености, код нас заузимају ствари у суштини нецрквене. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој оцрковљености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно Православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, значи, Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

Трећи узрок – и то је заиста једина оправдана примедба, коју можемо да дамо савременој омладини – то су предбрачне везе. Такозвана „сексуална револуција“, која се догодила средином XX века, имала је за последицу и то што су у сфери општеприхваћеног морала предбрачне везе престале да се поричу и постале су морално прихватљиве. Довољно је упоредити однос брачних превара и предбрачног интимног живота: прво се овако или онако ипак не одобрава и осуђује, док је друго постало у постхришћанском свету прихваћена норма понашања.


Треба рећи да је данас то најозбиљнији пастирско-мисионарски проблем: за мноштво младих људи, који осете такав „нови морал“, постаје веома тешко да остану у Цркви с њеним веома негативним односом к предбрачним везама. Али управо ту ми и видимо „ескалацију“ тих фактора, о којима сам говорио. Да, у Цркви постоје правила, норме и услови, на којима ће она бити заснована до краја века – истинитост вере и моралност. Ту спада и целомудрије (чедност, невиност). Уколико би наш црквени живот у потпуности одсликавао Христову Цркву и својом лепотом привлачио људе, онда би такве моралне услове многи млади људи, чак можда већина, највероватније прихватили, зато што би у замену добили стварни живот у Христу и свестрану реализацију достојног људског и хришћанског живота. Овако се добија: у име Цркве – Не! Не ради то! Добро, одговориће омладина; а шта добијамо у замену? Ништа… Пост и правила, одлазак у цркву, трговина и кукање. За младог човека је то неприхватљиво. Ради Христа он је спреман да пође на целомудрије. Ради обреда, ура-патриотизма итд. – никако.

- Неки свештеници, да би заинтересовали тинејџере, при храмовима организују, секције, војно-патриотске клубове, позоришне студије, спортске секције итд. Шта би о томе ви могли да кажете, из вашег личног пастирског искуства?

- Пре свега треба разумети да је овде немогуће стварање некаквих „изолованих места“, у којима се живот одвија другачије од целокупног црквеног живота. Одлазак омладине из Цркве је директна последица општег стања у нашим парохијама и православним породицама. Дакле, треба почети одатле.

Можемо да формирамо сто секција при храму; али ако омладина данас не види у самој православној оцрковљености Христа, не види то да Његова благодат, Његова светлост и љубав преображавају њихове родитеље, сав тај труд ће бити узалудан. Црква, на крају крајева, није пионирски дом. Зато треба тежити свим силама да преображавамо наше парохије у праве хришћанске општине, у којима би се природно нашло места и за омладину. Тада би и остали људи, гледајући на своје вршњаке, који имају у својим заједницама пуноћу и радост живота, почели да уважавају Цркву и прилазе јој, у крајњој мери, с интересовањем. Међутим, када таквог уважавања и интереса к црквеном животу нема, нема смисла ни рачунати на то да ће неке одвојене мере бити успешне.


Ипак, наравно, речено не значи да ништа не може да се уради. Подразумева се да је неопходно стварати услове за дружење омладине ван богослужења свим средствима која су нам на располагању у тој или другој парохији. Али најефективнији ће овде бити управо прави хришћански начин живота.

- Ако тинејџерима предложимо да се окупљају на чај, да би изучавали и тумачили Свето Писмо са свештеником, шта мислите, да ли ће им то бити интересантно? И ако да - онда како је то најбоље организовати?

- То зависи од свештеника. Као прво, свештеник је обавезан не само да зна и воли Свето Писмо, већ и да уме да га прилагоди савременом животу у свим његовим облицима. Као друго, свештеник мора бити апсолутно поштен и искрен пред омладином. Ако та два услова буду испуњена, онда ће тинејџерима то сигурно бити интересантно.

Али овде се ми опиремо на раније речено. Љубав к Светом Писму и хијерархија вредности прихваћена без претходног договора – и чак без учешћа свештеника – у нашем парохијском животу није на првом месту, чак не ни на десетом, већ негде на крају списка. Поштење је, уопште узев, такав квалитет, који већини наших православаца није својствен. За свештеника, да буде отворен, искрен и поштен – то је велики подвиг, у којем га ометају многи фактори, почев од корпоративне етике, односа с архијерејом, настојатељем и завршавајући с материјалном страном живота, када основно обезбеђење велике свештеничке породице иде на рачун обреда, ритуала и свакодневног окултизма, а уопште не на рачун Јеванђељске проповеди.

Као закључак, могу да кажем: тинејџери и млади људи, који напуштају Цркву, индикатор су положаја нашег црквеног живота. И тај положај је неповољан. Овде за то не треба кривити омладину, која се наводно поводи за „западним утицајем“, за „пропагандом непријатеља“ и осталим, већ саме себе: како смо за 20 година црквене слободе довели до тога да омладина одлази из Цркве. Разумети тај изазов и променити стање ствари – то је најважнији задатак, како пастира наше Цркве, тако и свих православних хришћана.

Превод с руског: С. М.  
Извор

Интервју са Архијерејским намесником лазаричким, старешином Цркве Лазарице у Крушевцу, протојерејем-ставрофором Драгијем (Вешковцем)
 
 
Интервју је урађен за часопис "Богољуб" који излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида, који издаје Црквена општина Јасика. Уредник издања је свештеник Иван Милановић, парох у Јасици код Крушевца
 
 
 

 
 
 
 Оче Прото, кренућемо са питањима, од Вашег доласка у Крушевац,у цркву Лазарицу.  Да ли  можете да нам упоредите то време са данашњим у смислу духовног стања Крушевљана? Живот Цркве тада и сада?
               
За пароха крушевачког при цркви Лазарици постављен сам 24.јуна,1991.г. Тада су при цркви Лазарици биле три парохије, а у граду Крушевцу, са приградским насељима, укупно осам парохија и исто толико парохијских свештеника, у два парохијска храма: Лазарици и  цркви Св.Ђорђа, у којима се служила света Литургија недељом и празником, а само повремено и у трећем крушевачком храму,  св. муч. Агатоника на Старом крушевачком гробљу.  Данас, Богу хвала, од ондашњих осам парохија, имамо  деветнаест и  то: при цркви Лазарици, цркви Светог Ђорђа, као и при новоподигнутим храмовима на Расини, у Мудраковцу и Читлуку. У истом  периоду (од 1991.г. до данас), саграђен је и храм Васкрсења Христовог на Новом крушевачком гробљу и Св. безсребреника Козме и Дамјана у кругу Здравственог Центра у Крушевцу, у којима се редовно служи.
 
Негде сам прочитао, да се парохије не стварају, већ се рађају. Постоје узроци њиховог рађања, као и услови да нове парохије дођу на свет. Дубоко верујем да, основни узрок рађања једне парохије-јесте Богослужење. Нама се у Крушевцу, Богу хвала, родило  једанаест нових парохија, али родила нам се и Епархија, што је и најбољи показатељ духовног стања и живота Цркве, онда и данас , како у светолазаревом граду Крушевцу, тако и у његовој околини.  Богу сам благодаран, што је и мене најнедостојнијег слугу свога, удостојио да будем сведок свих тих  значајних збивања у нашој Цркви.
 
2.
 
Сви знамо да сте „орали дубоку бразду“  на Њиви Господњој. Да ли је дошло време када се убирају плодови са те Њиве и да сада све некако лакше иде?
 
Сматрам  за велику срећу, то што ми је Бог дао могућност да служим Цркви. „Орање дубоке бразде“ на њиви Господњој, јесте наша обавеза, као и све остало, нашта смо се обавезали још на   рукоположењу. Ако се свештеник труди  у сваком погледу и ако стално  има на уму благе речи Господње да: „Без мене не можете чинити ништа“(Јн.15,5), онда се све полако сређује . Народ  долази на Св. Литургију и остала Богослужења, приступа  светој тајни покајања и исповести, причешћује се, градe се нови храмови , појављује се омладина, долазе боготражитељи са свих страна, организују се предавања, негује се црквено појање, украшавају се храмови...Наравно, то није питање године дана , или  две – то је питање дугог низа година.
Наше је, дакле, да чинимо све што нам је заповеђено, али стално да имамо на уму  да смо ми у ствари  „залудне слуге, јер учинисмо што смо дужни били чинити“ (Лк.17,10).Опет кажем, наше је да уложимо сав свој труд, а у Божијој је власти , да наш труд благослови. Апостол Павле нам објашњава:“Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, нити онај који залива, него Бог који даје те расте „ ( 1.Кор.3,6-7). Од Бога, дакле, зависи све, - од  Божје силе, мудрости и милости. Но наше је ипак да садимо и заливамо и ми нашу дужност не смемо пропустити. Плодови, свакако,  неће  изостати.
 
 
 
3.
 
Познато је да, као свештеник, имате изузетну сарадњу са другим институцијама, као што су:  Управа Града, Позориште, Култутрни Центар, Културно-просветна Заједница, Здравствени Центар, Музеј, Војска, Васпитно-поправни Дом, Затвор... Оно што би можда интересовало наше читаоце, то је  Ваш однос са затвореницима? Недавно сте, заједно са нашим Владиком посетили Затвор, поводом њихове славе- Часне вериге Св.ап.Петра?
 
Парохијски свештеник је заиста, први и прави савезник за сваког  човека, као и за институције, јер се и тамо налазе људи. У Крушевцу је данас свештеник присутан и даје свој пуни допринос:  у војсци, просвети, болници, општини, у државним и приватним фирмама, у музеју  и архиву Града, у позоришту, у библиотеци, културном центру, културно-просветној заједници, старачком  думу, васпитно-поправном дому, затвору... Душекорисни разговори  потрбни су сваком човеку , а нарочито онима који пате, који су гладни, или жедни, или су у болници или у затвору.  Као што рекосте, недавно сам имао прилику да поново посетим Затвор, овога пута заједно са нашим Архипастиром, Епоскопом крушевачким Господином др Давидом, који је као прави отац смирено закуцао на врата сваке ћелије, те сваком затворенику поделио благослов и иконице, не питајући због чега су доспели на то место, него храбрећи их на покајање и постављање новог почетка у својим животима. Заиста је могуће да и од  покајаног разбојника постане светитељ. То нам је познато још од оног разбојника који је био разапет на крсту са десне стране Христа Спаситеља.
 
4.
 
Познато нам је да је Ваш дом, мала домаћа црква. Ваша супруга Ружица, којој је Бог дао да буде свештеница, не у храму, већ у своме дому, поред послова у кући, води црквени хоr“Св.Кнез Лазар“, који је један од најуспешнијих хорова у нашиј земљи. Најстарија кћи Софија је монахиња Харитина, средња Катарина је дипломирани диригент, а најмлађа Теодора свира виолину и пева у црквеном хору, дакле, права музичка породица, где сви, у мери датој вам, славите Бога. Породица је најбитнији фактор у животу, не само свештеника, већ сваког човека. Човек, да би био предан служби, за коју је позван, неопходна му је здрава породица. Заправо здраве породице су потребне друштву на глобалном нивоу. Вредно је да човек  и последњи атом снаге уложи и не жали ни једног трена себе зарад неговања породице и хармоничности у њој. Са Богом све добија  смисао. Да ли се слажете? Молим Ваш коментар?
 
Нажалост, колико је  данашњи систем вредности искривљен и погрешан може се најбоље приметити баш у васпитању деце. Под васпитањем рачуна се не искључиво школа, која представља само један део тога, већ и кућно васпитање, одређивање исправних вредности и правог циља у животу детета.
Ситуација која погађа сваког искреног Православца , има корен управо у данашњем васпитању и образовању деце. Свако ко јесте или очекује да буде родитељ, треба да се запита:
Да ли је за његово дете битније да буде само добар ученик или, пре свега  добар човек,т.ј.Божји човек?
Да ли његово дете учи само због оцена или због  стицања  знања?
Да ли само  брине о телесном здрављу, исхрани и одевању, или  о животу дечје душе у Христу, који каже: „пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје“ (Мар., 10:14) .
Да ли има свест  да су деца Божји дар , који подразумева огромну одговорност пред Дародавцем?
Како треба данас васпитати децу?  Онако као што су своју децу васпитавали древни хришћани. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се, не само о општем образовању, о изучавању разних наука и уметности.Учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом: "Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног, ко зна Бога, макар не знао ништа друго."
Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. Нажалост, многи данас говоре - зар је то дечије занимање? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Свети Тихон Задонски о васпитању деце, рекао једноставно: "Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту." Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће деца увек мирисати пред људима. Биће радост и утеха за своје родитеље.
Отац и мајка, својим примером, такође треба да васпитавају  своју  децу. Не може остати бесплодном за децу вера њихових родитеља.
Молитве родитеља учвршћују темеље домова деце. Најтврђи темељ који могу родитељи да поставе за своју децу, јесте литургијски живот. Када видите младе родитеље, како своју дечицу упорно доводе у храм на свету литургију, да би их причестили , знајте да су то најодговорнији родитељи данас.
 
5.
 
Оче Прото, шта бисте поручили након свега реченог нашим читаоцима, нашим богољубима?
 
Све Ваше читаоце, оче Иване, најсрдачније поздрављам, препоручујући се Вашим и њиховим молитвама. А порука  за све нас, нека буду речи Светог Јована Лествичника, који каже:
 „Учините свако добро дело за које вам се укаже прилика; ни о коме  немојте лоше  говорити; ни од кога немојте украсти; никога немојте мрзети; немојте пропуштати службе Божје; никога немојте вређати; не нарушавајте породичну срећу другога човека … Ако се будете овако понашали, нећете бити далеко од Царства Небеског".
Благодаримо Вам оче часни и пастиру добри на разговору. У жељи да служите  Богу  и своме  народу  још много година у здрављу и миру, препоручујем се Вашим молитвама! Помените  и   благословите .
 
 
 
Интеврју водио уреднк часописа "Богољуб" свештеник Иван Милановић

BAСКРШЊИ ПРЕОБАРАЖАЈ
Истинита прича о покајаном убици
 
- l -
 
ПРЕДГОВОР
 
Шта раздваја светлост од таме, радост од туге, живот од смрти, добро од зла? Иако наизглед супротни и далеки, у суштини их раздваја само једна танка нит, једном речју, један додир и један трен.
 
Такав један тренутак се показао пресудним у животу Томе, главне личности ове приче која се граничи са фантасиком, иако је истинита. Наравно, ништа се није догодило случајно, већ је то био тренутак Пасхе, чије је значење прелазак, путовање. Пасхом су Јевреји назвали свој излазак из египатског ропства и пут ка обећаној земљи, слободи и радости. Такво се путовање збило и у души овог човека, који је себе потпуно предао у руке духовног Мојсеја, Исуса Христа, и био вођен до места где је само Он могао узети његову душу.
 
Његова душа, очишћена најдрагоценијим миром – сузама истинског покајања – и просвећена искреним намерама, беше одведена на пут повратка у духовну Обећану Земљу. Донео је достојне плодове покајања и постао попут града који на гори стоји (Мт. 5, 14). Тома Рисков, бивши затвореник, некад окрутни убица и страх и трепет цеелог друштва, као други Савле (Дап. 9, 1-9) се преобразио у живог проповедника христове љубави и постао светитељ своје земне отаџибине!
 
Ко би то очекивао и ко би се томе надао? Што је људима немогуће, Богу је могуће (Лк. 18, 27), јер Он је рекао: ставио сам пред вас живот и смрт… изабри живот (5. Мој. 30, 19).
 
Прича која следи одликује се јасноћом и радује својом једноставношћу, истинитошћу и живошћу. Чак се моће рећи да подсећа на причу о пророку Давиду, жени блудници која је помазала Господа, разбојнику на крсту, царинику, светом Павлу и светој Марији Египћанки. А и шта је природније од тога кад се зна да је људска душа иста, да је Христос исти и да је покајање исто!
 
Читалац је причом заокупљен све до последње странице. Веома је тешко задржати сузе, поготово ако је читалац имао слично искуство покајања. А ко није, молимо се да то убудуће буде, јер док год има греха у свету, људима је потребно покајање. Маран ата; Господе, дођи!
 
Старац Иларион
О Пасхи, 2000. Год. Нови Скит, Света Гора
 
 
http://www.agape.rs/vaskrsnji-preobrazaj-1-predgovor.html

Не знам како са вама, али мени је препун куфер. Нисам га хтео пунити, заиста. То што сам једну по једну ствар избацивао, а она се враћала и доносила и друге, да нисам куфер могао ни затворити, вероватно је последица тога, јер нисам избацивао тамо где је требало, или зато што нисам звао Некога да ми помогне. Пуно је ту и мог и туђег веша.
Лажи, издаје, преваре, сумње, осуде, мржње, крађе, ироније, цинизма, егоизма, нацизма...Нема краја.
 
Не треба ми људи ништа од тога, али се бојим да ми куфер буде празан. Као да нисам научио да га носим празног, него увек очекујем неки напор. Мислим да је ред да тај куфер се испразни и да се оптерети са неким лакшим стварима, као што су љубав, поверење, искреност, радовање, доброчинство, знање...
 
Сутра почиње пост. Не пост храном, такав пост је врло често ту, тако да ми нешто и не недостаје. Сваке недеље евхаристијски пост, среда, петак... Али онај пост делима, тај пост ми недостаје. Вероватно ништа у историји човечанства није толико битно као убиство Бога и његов опроштај и Васкрсење. Његово спасење. Тако да и догађаји због којих се све ово дешава су мотивишући више од других, да се не само храном, већ целим својим бићем потрудимо и донекле попнемо још коју степеницу. Или љуљнемо. Није лоше ни једно ни друго, ако се дешава на степеницама које иду ка Небу.
 
Тако да почнем да избацијем те своје усмрделе гаће и чарапе.
 
Дакле.. ЖРУ форумаши, опростите сви све, опраштам свима све. Живи били и спасли се сви.

Ти лоши момци су привлачни јер су "лоши момци", одишу самоувјереношћу, снагом, шармом...али они не цијене то што имају у том смислу да своје "таленте" искористе да освоје и задрже дјевојку и да лакше направе успјешну везу. Они напротив то користе како би, цитирам нашу браћу црнце, bang as much hos n biatches as possible, или им једноставно то све удари у главу ( плеонексија...класичан случај ). Онда дјевојка остане повријеђена и пита се зашто увијек одабере кривог типа? ( на то нема једног одговора, увијек је то мјешавина различитих чињеница и околности, али једно је увијек сигурно, лоши момци, мангупи су привлачни ) Као што момцима треба времена да науче како да прилазе цурама, како да се понашају, како да их заведу, да стекну самопоуздање, тако и цурама треба времена да науче филтрирати, издвајати момке који би били добри за дужу везу од оних који не би ( мада ови други би, ваљда по некој логици, били бољи за краткотрајне авантуре ). Наравно, неки момци никад не науче "технику барења бичарки" ( тарзанија, фор д вин ), па тако многе дјевојке не науче лекцију и наставе јурити за несташним мангупима.
 
Е, сада, господо мушкарци, ви који нисте мангупи и који нисте искусили да вас жене увијек гледају, да вам саме прилазе итд. итд. ( као што ни ја то никада нисам искусио...*шмрц* ), немојте одмах да кренете са причом "жене су глупе када не схватају која је врста мушкараца боља бла бла бла". Једноставно нисте привлачни као мангупи,јер нисте мангупи. Али, вас исто тако више привлаче Адријана Лима, Наташа Беквалац, можда и Цеца ( за коју мислим да своје ножне прсте није видјела 20 година ) него нека тиха, не тако лијепа, не баш секси, не баш сређена и уређена, нашминкана ни згодно обучена цура која не иде стално по журкама и не плеше као нека секси Бразилка. Не будите лицемјери. Ионако, ако хоћете да будете мангуп, потрудите се. Тренинг, нова одјећа, промјена става, ово-оно, па онда барите бичарке. Ако нећете да се потрудите, онда шутите. Немате право да се жалите.
 
А сада, даме. Не мислите да ћу вас тек тако лако пустити. Често не знате шта хоћете. Кукате како су ваши момци  били кретени, а саме сте их бирале. Некада се питам за такве цуре да ли мисле уопште, да ли схватају са ким се упуштају у везу? Није ни неоправдано када се каже да су жене глупе у неким случајевима. Чак је и моја матер више пута говорила:"Женско? Ма то је глупо да те Бог сачува! Што женско може бити глупо, то нико не може.". Повод за то је баш што многе цуре се понашају овако-нађе неког згодног мангупчића, заљуби се, јао он је тако диван, сладак, лијеп, мужеван, јак, забаван, јесте да се бије, јесте да пије, јесте да је некада кретен према мени, али он је такооо диииван! И онда пукне веза, ко зна ради чега, и онда је он крив. Мислим, јесте и он крив, али, душо, ТИ си га изабрала. Зато немаш право да кукаш. Ако ниси научила ништа из такве везе, ако ниси барем ПОКУШАЛА да нађеш другачијег мушкарца са којим би у дужу везу, онда немаш шта да причаш. А ви, даме моје, које јесте покушале са другачијим, умјеренијим типовима, али су вам "били досадни", ви поготово немате шта да причате и да се жалите.
 
http://youtu.be/nHYLGSZlExI

Питање Валаамском монаху: Не идем у цркву због тога што не могу да живим како треба. Колико пута сам покушла, али ми не полази за руком… И значи све те престајане службе, мараме, сукње – све су то онда лагарије, шта ли… И веома сам тужна, јер ме то вуче назад, а ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно. Шта да радим?
 
Одговор: Коме Црква није мајка – томе Бог није отац. Црква нису мараме-сукње. Црква је наше спасење, питање живота и смрти. Ви правилно осећате: “Ако не живим по заповестима, онда је све – несрећно”. Да, то је тако. Треба се трудити живети по заповестима, не ићи против савести. Али чак и ако сте одступили, пали – треба се кајати. Чак и ако немате снаге да се борите са страшћу, не окрећите се од Господа, не очајавајте, доћи ће време и Господ ће дати снаге.
http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/03/blog-post_4677.html

У недељу 10. 2. 2013. у 21 сат на ЖРУ ДИВАНУ је гост

бенд
ЗЕМЉА ГРУВА


http://%5Burl=

Да ли сте некада били у ситуацији да нисте схваћени од стране своје околине? Мени се то дешава од раног детињства, у последње време све чешће. Ја бих живео неким другачијим животом, али се од мене очекује да живим животом "савременог човека". То више не могу да издржим. Најрадије бих отишао и живео у природи, живот у складу са природом. У садашњем времену је то чудно већини људи, али за мене је то једна обична ствар. Заправо, мене природи вуче то што нема похлепних, завидних, пакосних људи који све чине да другом буде лоше, нажалост али таква је већина људи. Поред свега тога волим људе. Последњи пут када сам причао са братом о овоме, он ми је рекао да ако је то моја одлука и ако ћу се тако осећати испуњено да урадим како ми душа иште. Никада се нисам усудио да то поделим са родитељима, јер се плашим њихове реакције. Можда је монашки живот што мени одговара? Сви савети су ми добродошли. У овом тренутку док вам ово пишем осећам да нећу још дуго моћи да издржим тепмо савременог живота.

Позивамо све црквене или било које друге презентације које желе да поставе банер Православног календара на свој сајт да се јаве на [email protected] (имамо банере у флешу или .jpg) и ми ћемо њих поставити овде на теми као наше пријатеље.
Хвала.
Ево још пар сличица са апликације:

Јован Мајендорф, Брак - православна перспектива, Отачник, Београд 2012.
 
У издању Отачника изашла је нова књига оца Јована Мајендорфа Брак - православна перспектива. Первод је урађен по енглеском издању из 2000. године, коме су придодати још и превод Мајендорфове студије Хришћански брак у Византији: канонско и литургијско предање, као и превод чина венчања.
Књига оца Јована Мајендорфа је драгоцена свакоме ко се интересује за хришћанско поимање брака. У њој аутор истражује значења које је брак имао у јудаизму и Новом Завету, раној Цркви и римском праву, светотајинском животу и, на крају, савременом друштву. Теме које засебно обрађује су други брак, „мешовити“ бракови, развод, обортус, планирање породице и родитељство, ожењено свештенство, целибат и монашки живот. Брак - православна перспектива је књига која је од нарочитог значаја како за свештенство, тако и за венчане и оне који се припремају за свету тајну брака.
Књига можете поручити преко мејла [email protected]

Srbijom hara više od 150 sekti, od satanističkih do hinduističkih, a primarni cilj su im oni koji su najranjiviji - deca
BEOGRAD - U Srbiji 200.000 ljudi učestvuje u radu neke sekte! Od 20 najmasovnijih sekti koje deluju po celom svetu, njih 15 je preko svojih filijala i predstavnika prisutno i kod nas.
- Prvo zakolju psa ili mačku, a zatim njihovom krvlju poprskaju pecivo, najčešće žu-žu. Zatim u iskopanoj raki groba za sutrašnju sahranu pročitaju „Očenaš” naopačke. Onda se naduvaju, napiju, i tako proslave prijem novog člana - opisao nam je crnu misu satanističkih sekti Dimitrije Pastuović, potpredsednik Udruženja za zaštitu građana sekti i mentalne manipulacije „Bedem”.
- Ove mise se završe tako što novog člana ostave da prespava u iskopanom grobu.
Satanine vojvode
Udruženje „Bedem” je od 2002, kada je osnovano, angažovalo na stotine roditelja dece koja su dospela u kandže neke od sekti, čiji se broj u poslednjih nekoliko godina u Srbiji drastično povećao. Prema nezvaničnim podacima, u Srbiji ima više od 150 sekti, pod čijim je uticajem oko 200.000 ljudi.
- Najagresivnije domaće satanističke sekte su Crna ruža, Crni škorpioni, Satanine vojvode i Satanski vitezovi, koje vrbuju mlade uzrasta od 12 do 20 godina, najčešće preko interneta, besplatnih kurseva stranih jezika, putovanja u inostranstvo i akcije navodnih humanitarnih organizacija - kaže Pastuović.
- Sekta je bolest zavisnosti i treba je lečiti - poručuje Ljubomir Manojlović iz „Bedema”. - Okupljanjem kroz rituale i priču duhovnih vođa, mozak počinje da luči dva narkotika, endorfin i dopamin, koji izazivaju posebna raspoloženja, kao što to čine i droge. Žrtva u međuvremenu postaje zavisna i ima potrebu da se vraća kod vođe. U takvim situacijama najlakše ju je fizički odvojiti, ali tada nastaju psihički problemi, koji se leče dugotrajnim terapijama i uz saradnju cele porodice, a njihovo trajanje zavisi od perioda provedenog u sekti, ali u proseku je potrebno da prođe 22 meseca.
Poučan primer za iskustvo sa satanistima je slučaj devetnaestogodišnje Ivane K. iz Novog Beograda, koja je skoro godinu dana „služila Satani”.
- Zbog razvoda roditelja osetila sam se odbačenom. Sve je počelo kad me je drugarica pozvala na žurku koja je izgledala, u najmanju ruku, čudno. Svi su bili obučeni u crno, a posle dva sata „domaćin” nas je pozvao na groblje - priča Ivana. - U prvi mah sam se uplašila, ali pošto su me ostali lepo prihvatili, odlučila sam da pođem s njima. Sutradan je usledio drugi poziv, a ubrzo su se sastanci na groblju pretvorili u orgije, koje su trajale do svitanja...
Roditelji su posle nekog vremena u Ivaninoj sobi pronašli „ekstazi”, posle čega ju je otac pratio i otkrio da odlazi na groblje. Bilo je potrebno mnogo truda ljudi iz policije i medicine, a ponajpre njenih roditelja, da se iščupa iz kandži satanističke sekte.
Nažalost, većina nije te sreće...
Zoran Luković, glavni inspektor SUP Beograd i direktor Centra za antropološka istraživanja, kaže za Kurir da država ne čini apsolutno ništa kako bi građane zaštitila od ovakvih i sličnih organizacija koje manipulišu ljudima.
- U Srbiji je trenutno veoma aktivna sekta koja je promovisala prostituisanje mladih, a danas se sakriva ispod plašta humanitarne organizacije koja obilazi kampove za raseljena i napuštena lica i lica bez roditelja - kaže Luković.
Prema njegovim rečima, naročitu pažnju treba obratiti na neopaganski talas koji je zahvatio Srbiju i koji je specifičnost ovog podneblja.
- Raste broj vidovnjaka, šamana, astrologa, raznih agencija za magiju ili skidanje magije koji se bave okultizmom i koji samostalno okupljaju na hiljade ljudi - od Subotice do Surdulice. Suština je da svi oni spadaju u gurue. Širom zemlje gotovo svakodnevno izvodi na stotine i stotine seansi u koje spadaju razna „magijska” okupljanja, ali i grupne meditacije i joga - tvrdi inspektor Luković.
Crna magija
U seoskim sredinama ima više „magije” i neopaganskih rituala, naglašava inspektor, dok u gradovima ljudi dospevaju u sekte na drugi način.
- Stanovnicima gradova neće prići neko i učiti ih kako se radi magija s telećom dlakom ili sa korenom bagremovog drveta, iglicama belog bora... Takve stvari nude ljudima u selima, dok se građanima nude besplatni kursevi za učenje stranih jezika, putevi u inostranstvo, metode pomoću kojih se, navodno, čuva mladost i lepota, kursevi za podizanje koeficijenta inteligencije - kaže Luković.
Njegovo preosveštenstvo episkop Jegarski Porfirije, koji aktivno učestvuje u borbi protiv širenja sekti u Srbiji, kaže za Kurir da su naročito opasne sekte koje se kriju iza hinduističkog učenja.
- Oni su vukovi u jagnjećoj koži koji putem meditacije i joge posle nekog vremena menjaju psihu osobe, kod koje ubrzo dolazi do frustracije, rasejanosti, nemira, nepoverljivosti prema drugima i otuđenja od porodice. Roditelji potpuno izgube decu, a da nisu ni postali svesni šta ih je snašlo - objašnjava episkop i ističe da su mnogi nekadašnji pripadnici sekti u manastirima pronašli utočište. Prema Porfiriju, crkva pruža pomoć svakome ko se obrati, ali na silu ne može da deluje.
Verske grupe registrovane u Srbiji
1. Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana (Mormonska crkva)
2. Prahrišćanska zajednica „Univerzalni život”
3. Zapadnopravoslavna crkva (ranije Starokatolička crkva)
4. Ošo Radžniš
5. Red mistične ruže - Ordo rosae misticae
6. Sathdža Sai Baba
8. Univerzitetski krstaški rat za Hrista
9. Ordo Templi Orientis - Red orijentalnih templara Gnostička katolička crkva - Sveti gral
10. Internacionalna škola zlatnog ružinog krsta (rozenkrojceri)
11. Unifikaciona crkva
12. Bela gnostička crkva - Ega
13. Hristova duhovna crkva - Pentekosti
14. Savez baptističkih crkava
15. Hristova crkva Malo krštenje
16. Zajednica sedmog dana adventista Reformni pokret
17. Savez za transcendentalnu meditaciju Srbije - TM
18. Reformski pokret adventista Sedmi dan
19. Slovačka evangelistička crkva
20. Hristova crkva jevanđeoske braće
21. Jehovini svedoci
22. Vaišnavska verska zajednica Veda (Hare Krišna)
23. Hristova crkva
24. Novoapostolska crkva
25. Sai centar za univerzalni duhovni centar i obrazovanje
26. Društvo za očuvanje drevne kulture i tradicije Tibet - Džokčen
27. Protestantska verska zajednica
28. Nazareni
29. Slobodna crkva
30. Udruženje za izučavanje i primenu puta potpune duhovne samorealizacije sistemom Praksa istrajne molitve
31. Crkva božja
32. Hrišćanska adventistička crkva
33. Božija deca
34. Reč života
35. Međunarodna Hristova crkva
36. Sukio Mahikari
37. Crkva skupštine božije
38. Šri Činmoj
39. Anglikanska crkva Svete Meri
Masakri u režiji Satane
1993. Vranje
Vojnik sa istetovirane tri šestice usmrtio je osmoricu mladića na spavanju u Vranjskoj kasarni, posle čega se ubio.
1996.Beograd
Dve maloletne devojke iz Beograda, Nataša i Marija, izbole su Natašinu baku Kosaru sa 133 uboda kuhinjskim nožem. Nataša se na sudu branila da je bila zavedena satanizmom. Marija Bogdanović je osuđena na osam, a Nataša Novaković na 10 godina zatvora.
2001.Aleksinac
U Aleksincu je muškarac iz Slovenije ubio devojku i nožem joj po glavi ispisao satanističke simbole. Iste godine, u Vučkovici pored Čačka spaljena živa starica
2002.Beograd
Andrea Jevtić i Filip Tomović, učenici trećeg razreda gimnazije „Sveti Sava”, izvršili su samoubistvo. Istraga je utvrdila da su bili članovi sekte „Crna ruža”.
2004.Beograd
U Belom potoku otkriveno leglo satanista, kuća u koju su se održavali rituali i seanse. U kući je policija pronašla spise sa imenima političara koje su članovi sekte nameravali da likvidiraju.
2007.Novi Banovci
Danijel Jakupek iz Novih Banovaca, u kadi u svojoj kući, nožem i testerom usmrtio dečaka, a potom u šumi i njegovog ujaka. Delove tela, kao i oružje ubacio je u bure, a zatim u Dunav. Policija u njegovoj kući pronašla više satanističkih knjiga.
2007.Batajnica
Goran Alfirović iz Batajnice ubio je svog dedu, a posle neuspešnih pregovora s policijom da se preda, počinio je samoubistvo. Tokom višečasovne drame, dovoljno glasno da se čuje, govorio je o svojim „prošlim životima”, tvrdeći da je bog. Njegova majka izjavila je da je Alfirović pristupio satanističkoj sekti tokom služenja vojnog roka.
Kako prepoznati dete koje se uplelo u mrežu verske sekte?
-  Naglo je promenilo način života
-  Ima nove prijatelje, s kojima ne želi da upozna porodicu
-  Izlazi iz kuće uvek u isto vreme, bez objašnjenja kuda ide i kad će se vratiti
-  Usvaja nov način oblačenja
-  Psihički se isključuje iz događanja u porodici
-  Na roditeljske pokušaje razgovora ima običaj da kaže: „Vi ste svoju biološku dužnost ispunili, ja imam pravo da biram svoj put”.
-  Problem nastaje kad roditelji promene u ponašanju deteta pripišu pubertetu i adolescenciji i odmahuju rukom u stilu „proći će ga bubice”. Kad shvate da promene u ponašanju ne izazivaju „tinejdžerske bubice” već gurui neke sekte, obično je kasno za reakciju.
Sekte uglavnom imaju isti način „regrutacije” novih sledbenika. Naime, oni obično pošalju svoje „izviđače” u školsko dvorište kako bi osmotrili koja deca beže sa časova, imaju lošiji uspeh, poremećene odnose s vršnjacima ili pokazuju sklonost ka nekim porocima.
Potom slede slatke reči, vrbovanje i - izvršenje paklenog plana.
Jehovini svedoci: Nismo sekta!
- To što nas nazivaju sektom krajnje je uvredljivo! Jehovini svedoci su registrovani kao verska zajednica u svim zemljama Evropske unije. Pošto postoje razne priče kako se na našim sastancima vrše razvratni rituali i obredi, želim da naglasim da su svi sastanci otvoreni za javnost, tako da svako može doći i uveriti se da su to besmislice - rekao je za Kurir Rajko S. iz Jehovinih svedoka, zadužen za odnose s medijima. Prema njegovim rečima laž je da članovi Jehova moraju celu imovinu prepisati organizaciji.

Јеванђеље по Матеју, глава 24, стих 5-25.
 
5. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити.
---
24. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране.
25. Ето вам казах унапријед.