Само Нада

Господ нека му помогне да се брзо опорави. Много ми је драг владика Милутин.

Циљано сам погледала од седмог минута па надаље, али толико ми је интересантно да ћу погледати у целости чим будем имала времена!

Колико је могуће у савременом свету (где човек ради 8 сати, а 3-4 му треба док оде на посао и врати се) у коме време неумитно брзо пролази, а човек током тог времена мора да уради хиљаду и једну ствар за себе и своје ближње, за шта му је потребна усредсређеност и пажња, стално пребивати у Господу и са Господом? Шта нам се то деси па отргнемо своју руку, своје мисли од Господа и живимо као да Он не постоји? Као да је он "тамо", а ми "овамо". Шта то охладни нашу љубав и да ли љубав може да охладни уопште? Кад то питам, размишљам - ако хладни, онда вероватно није ни била љубав у свој својој суштини. Зашто немамо потпуно поверење у Господа и то трајно, непоколебљиво поверење, него тонемо у својој анксиозности? Зашто нам је тешко да се молимо, зашто смишљамо сто и један изговор, а волимо Господа... Јесам уморна и често устанем и легнем а да не прочитам молитвено правило. Знам, није све у молитвеном правилу и не спасавамо се због молитвеног правила, али опет... Знам и да негде снисходим свом телу. Ух, тема је једна, а питања много. Волела бих да чујем и ваша искуства. Пишем у првом лицу множине, а пишем првенствено о себи. Претпостављам да нисам усамљена у свему, па сам зато слободна да употребим множину.

Занимљиву особу.

Док је свети апостол Петар гледао у Господа, без проблема је ишао по води. Оног момента када је скренуо поглед, тонуо је. Тако и ми...

Срећан празник свима! Ако је само Бог "довољан" за наше спасење, онда чему слобода која нам је несумњиво дата? Ако је само лични подвиг, онда испада да смо горди и да се ослањамо само на своје снаге. Једно без другог не може, чини ми се. Да волимо Господа и свако диханије, да се непрестано трудимо и узрастамо у љубави, смирењу, молитви, да дамо све од себе, а Господ ће додати.

Сада је избор посне хране толико разноврстан, да је питање тренутка када ће се појавити посно прасе.

Интересантна тема. Интересантан је уопште тај феномен где имамо једног човека уживо, а другог када је у питању електронска комуникација. О томе може доста да се прича/пише. За себе бих рекла да сам мање-више иста уживо и електронски. Кад кажем "мање-више", мислим на то да писмени начин комуникације даје човеку више времена за размишљање, а самим тим и могућност да одреагује другачије него што би уживо, а опет, сусрет са непознатим људима је специфичан, тако да и он може да одведе у неку крајност које не би било да се људи познају и виде уживо...

У потпуности се слажем да не треба вршити притисак на особе које имају сличне проблеме. Већ једном сам рекла да сам свесна тога да га је и притисак (који је осећао у примарној породици) и довео довде. Зато и покушавам да га не притискам. Проблем је у томе што сам ја та која покушава, а са његове стране нема претераних напора. Оно што он ради, његов труд Бог види, свакако. Али мислим да је у прелести ако мисли (а мисли) да може да реши овако крупне проблеме сам. То сам му и рекла. Зна да има подршку, разумевање, љубав пре свега, али му нешто ипак не дозвољава да се покаје, да се отвори, да каже то нешто, шта год да је и колико год да је тешко, чак и по цену да други промени мишљење о њему. То је и проблем.Ако све каже, онда постоји опасност да га неко гледа друкчијим очима. Само што није свестан да то са мном не би био случај. Знам да сам погрешила што сам га натерала да се закуне. Урадила сам то да бих видела да ли му је бар нешто "свето", важно. Да ли ће и ту гордост преовладати или ће ипак рећи истину. Преовладала је гордост. Да ми је рекао - шта ћу, слаб сам, разумела бих. Ово не могу да разумем. Покушавам, заправо, али ми баш и не иде. Па једно смо! У светој тајни брака. И не само то. Зна колико ћутим, колико покушавам. Неко време нисам проверавала његове џепове, ранац... Био је миран тај период. Е сад, да ли ја тим непроверавањем купујем неки лажни мир и уљуљкавам себе да је све у реду, а да ли опет претурањем по џеповима претурам по нечијим ранама и слабостима, и колико уопште користи имам од тога...? То је питање. Ако се правим да је све у реду, ако ћутим, схватила сам да му тиме прећутно говорим да може да настави да ради све што ради. Опет, ако се буним, ако притискам, исто није добро. Све што могу да кажем је - не знам. Бог зна, а сигурна сам да толико добро зна да не треба да се питам зашто ми је ово послато. Могла сам то све да разоткријем пре брака, пре деце, али није било тако. Очигледно да постоји добар разлог који је неко мнооого паметнији од мене смислио. Једино што не знам је како да поступим. Молитва, молитва, молитва...

Помаже Бог! Ова тема заиста завређује мноооого више пажње и одговора, него што их има. Колико сте сконцентрисани на речи молитве, колико често вам се дешава да вам мисли лутају док се молите и шта радите у таквим ситуацијама (да ли се вратите на исто место или како већ?)? Да ли у својим свакодневним обраћањима Господу помињете и своје ближње, пријатеље...? Колико се уопште водите оном реченицом из свете Литургије "Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо", а колико се ослањате на себе и сопствене снаге? Да ли свакодневно читате молитвено правило и који вам молитвеник највише одговара? Да ли се молите сопственим речима, да ли често разговарате са Господом? Ух... Мнооого питања, знам... Било би ми драго да поделите своја искуства о нечем толико суштинском и важном за све нас.

Брзином промисла Господњег и наше вере, молитве и жеље.

E, да. Заборавила сам да приложим и овај линк. Иначе, питала сам и другарицу која је астрофизичар, каже да ово нема благе везе, баш као што и звучи.

Ха! Промакну ми ово са Москвом!

Не знам ни ја, Милане. Зато сам и ставила назнаку да ће можда некога саблазнити, изнервирати... Мене свакако јесте изнервирало, као што ме изнервира сваки циркуларни мејл. Ал' откуд знам... Одох сад да купим две тоне свећа. Довиђења.

Датум је, иначе, веома симптоматичан. Неким чудом се поклапа са оним календаром Маја... Ништа не кажем, додуше...