Претпостављам да те "циганије" има свугде у Помесним Црквамаи да би онда сви који ниси "цигани" (међу епископима, свештеницима и монасима/монахињама) требало да ураде то исто? Да буду искрени према себи и према својим пријатељима, да напусте свештенство и монаштво? А ми лаици, кад видимо какви су нам епископи и свештеници, да изађемо из Цркве? Зашто бисмо били у тој, како је благоизволео рећи Конанос, организацији, која је пуна неправде, лицемерја, нељубави...чега год хоћете.
Колико нас хришћана живи у "циганском" браку, са пуно "циганисања"? Није ли најједноставније развести се? зашто бисмо трпели поред себе тог другог који је такав-и-такав? Много је једноставније без њега
Све ово што сам рекао не значи да је стање нељубави, подметања, зависти, ароганције, клевета...нешто што се може/треба оправдати у Цркви, браку и свету уопште, него је питање шта са тим урадити? На који начин се поставити, нарочито када си дао завете, не људима него Богу.
Да ли је свети Нектарије Егински претрпео мање невоља и нељудском понашања од своје браће у Цркви него Андреас Конанос? А свети Јустрин Српски? Свети Јован Шангајски?