„Не можемо следити бесплодни морализам у Цркви“

Верујемо да је поштовање Божијих заповести неопходно, знамо заповести које морамо да испуњавамо, али се ипак понекад у нама јавља огорчење. Односно, ономе ко сада улази у Цркву, правила и забране стварају негативну слику за њега. Јер у очима таквих људи Црква изгледа као систем забрана, а сам човек није уверен да му све ове заповести помажу. И много пута не разуме разлог зашто их је Бог дао или чак сумња да су Његово дело и приписује их неком духовнику или другој особи. Истина је да здравом човеку, каквог га је Бог створио, нису потребне никакве заповести. То јест, праведнику - оном који природно поступа онако како је створен од Бога, није потребна никаква заповест. Нити би Бог дао заповести људима који живе богоугодно.
Заиста, заповест је увреда за људску личност, а строго говорећи, Бог који нам даје заповести је донекле увредљив. Није било потребно да нам Бог каже: не кради, не убиј... Али оне су нам дате од Бога  зато што смо слаби, јер имамо духовни проблем због духовне слабости у којој живимо као последица пада. Наша природа је деформисана и сада имамо духовне клице које су наше страсти и греси. Из тог разлога, Бог као Лекар долази и даје нам лек за нашу болест. Када неко воли Бога, воли све људе. Али, пошто ми немамо ову моћ, нисмо у таквом стању, већ смо у стању духовне слабости, било је потребно да Бог некако ограничи наше достојанство и слободу. Ми треба да сматрамо Божије заповести лековима који чисте зло које носимо у себи. Божије заповести су неопходне бар за прве духовне стадијуме, а затим се примењују природно. Оне су средства која нас одржавају у заједници са Божијом благодаћу. Одржавање Божијих заповести је „кабл“ који нас повезује са Његовом милошћу и енергијом. Све зависи од испуњавања Божијих заповести - када неко престане да их држи, духовна смрт долази као природна последица. Морате схватити да ми у Цркви нисмо следбеници ниједне философије.
Насупрот томе, Црква превазилази ове ствари и бави се само стварним исцељењем људи. Она прихвата у своје тело сваког човека са својом културом и знањем да би га спасила и осветила. Зато су заповести дате од Бога човеку специфичне, јер је специфична и духовна борба човека. Ово говорећи, не желим да ме неки погрешно схвате, али не можемо сакрити истину и следити бесплодни морализам у Цркви.
Повратак Цркви који се данас види настао је због чињенице да су идеологије напуштене. Људи изнова откривају живот и лепо предање и учење светих отаца који су се кретали у истинској духовној слободи. Оно што сам првих дана приметио на Светој Гори и што је на мене оставило огроман утисак је слобода коју сам видео међу монасима. Духовну слободу у наше доба не можете наћи у духовном простору у коме се крећемо. Напротив, видимо друго стање које не оживљава, већ гуши човека.
Када Бог каже да се не лаже, Он не мисли само да дајете истинито сведочанство на суду, већ да увек говорите истину. Бог се дефинише као истинит, као Бог истине, Који слама све лажи. Човек не треба да лаже, јер је он слика Божија којој треба да личимо и да се сјединимо са Њим. И као што је Бог Отац наш увек истинит, и у Његовом бићу нема ничега изопаченог, и све је у Њему чисто и светло без и најмање сенке, тако човек мора да буде здрав и да поступа како треба. Многи људи, посебно када су далеко од Цркве, немају прави критеријум и не могу да разликују шта је истина а шта лаж. Када је далеко од Цркве, човек сматра грех, задовољства, злобу и лукавство нормалним, а када уђе у Цркву и позна Бога, све му се то чини лажним, пролазним, нестварним...Нажалост, стварност је понекад толико неподношљива да се не може поднети и више се воли лаж, попут варљивог света дроге, где човек очајнички покушава да побегне од стварности, макар само на кратко. Црква никада не нуди лаж човеку, напротив, она представља стварност пред њим и показује му пут да живи имајући апсолутну веру у вечно Царство Божије. Тако он схвата да је оно што се око њега дешава у свету пролазно.
Истина је вечна, и истините ствари трају заувек.Човек не може да нађе утеху у лажи јер му она не може омогућити да живи у атмосфери испуњеној миром и тишином, изнад ствари које му изазивају страх, стрес и анксиозност.
митрополит лимасолски Атанасије

https://atanasijlimasolski.wordpress.com