„Море у мени“ – Тјелесна или душевна парализа?

Тјелесна болест је увијек саблазан и болан, непожељан терет. Докле год постоје људи који пате, који су у злу и несрећи, неће престати да нас узнемирава дилема:
– Или је Бог свемогућ, али нас не воли,
– Или нас воли, али није свемогућ!
Ако Бог постоји и ако је свемогућ, како Хришћани вјерују, зашто онда постоје зло и бол?
Притисак потребе често ствара притисак захтјева да се одмах ослободимо свега што нас мучи и боли. Самољубље се умножава у страдању. Многи болесници постају изузетно груби према својима, који им служе, а истовремено траже доброту и исцјељење. Нажалост, сви ми носимо себично самољубље и на прво мјесто стављамо свој бол и муку! Осјећај тренутне патње завлада нашом душом.
Христос је у свијести својих савременика изгледао као јавни исцјелитељ! Лијечио је болесне (парализоване, слијепе, хроме) и његова слава изградила је у људима слику јавног исцјелитеља. И ми га и данас често видимо у тој перспективи.
У данашњем Јеванђељу, један парализовани човјек се изненада нађе пред Христом на необичан начин. Четворица пријатеља који су га носили на постељи, немогавши да приђу Христу, досјете се решења и спусте га кроз отворени кров пред Њега.
Изненађење тог поступка прати још веће изненађење. Христос, обраћајући се парализованом, не исцјељује га тјелесно, већ му опрашта гријехе. Тјелесно стање човјека и начин на који је дошао пред Њега „вичу“ да он жели нешто друго – да прохода.
Али Христос премјешта тежиште са видљиве патње на суштинску трагедију гријеха, док нас толико опсиједају спољашњи знаци да их сматрамо једином стварношћу! Ми смо у горем стању и од фарисеја који нису оспоравали тјелесно исцјељење, већ духовни ауторитет Исуса: „Ко си ти да опрашташ грехе?“
Христос стоји између њих, фарисеја, који му не признају право и моћ да опрашта гријехе, и нас, који видимо само парализованог човјека, без унутрашњег свијета и без гријеха, и занима нас само да прохода. Христос је поново „Тег правде“. За фарисеје, Он лијечењем показује своје право и моћ да опрашта гријехе „сваког парализованог“. За нас, тиме нас уводи у велико тајинство људске душе („Море у мени“), која може бити потопљена у море грјехова.
Често, суочени са саблазни зла, чини нам се да Бог ћути. Несхватљива тишина љубави пред страдањем. Сам Христос на Крсту пита зашто га је Отац оставио. „На Крсту, међутим, страда до смрти не да људи не би страдали, већ да би њихова страдања била иста као Његова“ (Џорџ Макдоналд). Ово није лако разумјети, нити су лака објашњења дозвољена у питањима болести и страдања. Сви смо у кругу психофизичке међузависности. Много тога је видљиво, а још више невидљиво. Лака објашњења су лажна и само продубљују јаз. Каин је несумњиво закопао тијело свог брата. А ми често закопавамо оно што смо „убили“ у себи. Христос нам каже да ће опростити оно што ми сами често не видимо ни у сопственим очима. Ми му говоримо да нас занима само оно што је споља видљиво. Он нас упозорава да ћемо на крају испољити све оно што је у нама, хтјели ми то или не! Понекад (не увијек, и не као правило) то унутрашње ће узроковати болест и споља…
Долазе тренуци када нам се чини да је патња правило живота, а тренуци среће изузетак. У тим тренуцима, ријечи немају мјеста. Као Пресвета Богородица под Крстом (Stabat Mater), боље је изабрати ћутање. Оно што нас надилази не може се протумачити. Погријешили смо у слици Бога коју смо створили – свемогућег Бога који интервенише како бисмо ми били безбрижни. Божија сила није рјешење наших немоћи путем магије. Она је простор слободе, а не немоћ или равнодушност. Она је израз љубави. Љубави коју људска нестрпљивост чини несхватљивом. Бог у Христу одустаје од силе и стаје уз нас. Христос у пустињи одбија моћ, светску власт и силу. У Гетсиманији улази у страдање, патњу, бол и смрт. Али, тим проласком кроз људску немоћ, Христос долази до „Силе Васкрсења“ (Филип. 3,10) и вјечног живота.
Нема другог пута за нас. Васкрсење постаје очигледно тек на крају пута страдања и Крста. „Бог нас обликује као море обалу – повлачећи се“ (Фридрих Хелдерлин).
Фарисеји морају да схвате да је Христос Бог који опрашта гријехе. А ми морамо схватити да нисмо сами са својим проблемима, тражећи неког ко ће их ријешити, већ смо са Оцем који жели да одрастемо у зрелости – не кроз лако рјешење проблема, већ кроз стицање Његове силе да подносимо спољашње зло, било да смо за њега одговорни или не, и да мрзимо унутрашње зло – гријех. Када би Бог дјеловао магијски, то би значило да му ништа не значимо.
У тајни живота у којој смо сви, и у којој се чак вртимо у круг, нека наша стална молитвена молба буде ријеч данског филозофа, теолога и друштвеног критичара Киркегора:
„Небески Царе,
учи нас да схватимо
да Ти ниси, због наших грјехова,
против нас, већ са нама,
како би сјећање на Тебе,
кад год се пробуди у нама,
не подсјећало на наше промашаје,
већ на Твој опроштај.“
Са љубављу и молитвом,

Отац Теодосије (Марзухос)

https://mitropolija.com/2025/03/18/more-u-meni-tjelesna-ili-dusevna-paraliza/