„Дођи и види“… Путовање кроз тајне Светога Писма

Списак књига које су ушле у састав Библије (Канон)

Тему канона светог Писма или другим речима тему састављања списка богонадахнутих књига Библије од стране Цркве, почео бих са једном анегдотом из мисионарског искуства оца Данила Сисојева. Он је, као што вероватно знате много времена посвећивао разговору са протестантима који су припадали најразличитијим организацијама. Неколико пута је имао прилику да буде заустављан на улици и да му предложе да говоре са њим о Богу (иако је био у свештеничкој мантији, што је најсмешније). Он је радо пристајао, али чим би његови саговорници кренули да отворе Библију, он би их зауставио и питао да ли они знају шта су ауторска права, да ли његови саговорници знају да крше ауторска права коришћењем књиге која им не припада? Да ли знају да је захваљујући управо Православној Цркви Библија данас у њиховим рукама? И даље уопште није желео да наставља разговор пре него што протестант са којим је разговарао призна ово за непобитну чињеницу.

Мислим да је ово јако добар савет, јер ми обично, ако и уђемо у разговор са таквим проповедницима, покушавамо да им пружимо одговор на све њихове, да тако кажем, слободне асоцијације. Чим им се пружи озбиљан одговор да иконе нису идоли, они се не задржавају на томе већ одмах скачу на следећу тему, да су сви попови лопови, а ми онда журимо да им одговоримо на то, а онда они измисле неко треће питање и тако у круг. о. Данил Сисојев није пристајао на такво интелектуално јурцање у круг, већ се заустављао на томе да се прво схвати и призна чија књига је Свето Писмо.

За списак књига које улазе у Свето Писмо врло често се користи израз ‘канон Светог Писма’. Ми смо обично навикли да када се помене реч ‘канон’ помислимо на неки дисциплинарни канон, правило које регулише поредак и дисциплину живота Цркве (рецимо о забрани молитве са јеретицима или да се недељом или у дане Педесетнице не клечи на молитви). Поред дисциплинарног канона, постоји и иконописни канон (који регулише правила иконографије), химнографски канон (укључује скуп правила како се састављају песме за богослужења у Цркви), евхаристијски канон (која чини главни део Литургије) и библијски канон о коме ћемо данас говорити.

Библијски канон је дакле списак књига које су препознате од стране Цркве (прво Старозаветне, па затим и Новозаветне) као богонадахнуте.

Овај процес препознавања од стране Цркве богонадахнутих књига које ће формирати Свето Писмо није трајао кратко, нити је био једноставан. Треба да се каже да су књиге које се данас налазе у Библији прво живеле својим посебним животом, да тако кажем. На шта мислим конкретно? Оне су свака за себе писане у своје време, од стране конкретног писца, дуго биле читане и преписиване као засебне књиге. И зато бисмо овај процес препознавања богонадахнутих књига, састављање списка књига, могли да упоредимо, рецимо, са ситуацијом да на полици имате доста књига, од којих су неке веће, неке мање, а ваш задатак је да неке од њих избаците са полице, неке укључите, неке задржите и да онда на крају све повежете у једну велику књигу – један велики том који је као наша Библија.

Што се тиче самих књига које су ушле у састав Библије, треба да се каже да увек постоје три периода. Први период када су се десили догађаји описани у књизи, затим други период када су ови догађаји записани и на крају трећи период када је сама књига препозната као богонадахнута. Ово правило важи како за Стари, тако и за Нови Завет. Ево примера. Авраам је живео око 1800 година пре Христа, Мојсеј је записао догађаје из његовог живота, а он је живео на око 1250 година пре Христа. А онда је прошло још времена док Јевреји нису почели да гледају на Мојсејеве књиге као на Закон. Исто то важи и за новозаветне књиге – један период је Христов живот, други период време када су апостоли писали своја Јеванђеља, а трећи период када је Црква саставила коначни списак новозаветних књига и оне препознате као Новозаветно Свето Писмо.

Јевреји су своја писма називали речју ‘ТаНаХ’, која представља акроним речи Тора (која је чинила Закон – пет књига Мојсејевих) за Т, Невиим (Пророци) за Н, Хетувим (у преводу Списи – ту спадају књиге као што су Псалми, Јов, Приче Соломонове, Песма над песмама, итд.). Дакле, Старозаветно Свето Писмо се састојало из Закона, Пророка и Списа. За време Христовог живота на земљи, књиге које су улазиле у прва два дела књиге су препознате као богонадахнуте (Закон и Пророци) док књиге које су улазиле у Списе још увек нису, оне су коначно формиране на сабору у Јамни, око 100. године. Мало касније ћу рећи и зашто је овај сабор важан.

Господ у Јеванђељу и Сам помиње ова два дела Старог Завета, када каже: О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци (Мт. 22:40). Такође, Христос је наводио и стихове из Псалама рецимо и то је нама најважнија потврда богонадахнутости ове књиге.

Сабор у Јамни који је одржан око 100. године, на коме су се састали рабини да коначно дефинишу које ће књиге ући у Свето Писмо, историјски je значајан јер видимо да су они искључили неке од књига које су раније биле у саставу старозаветног Светог Писма. Мотив искључивања ових књига, рецимо Премудрости Соломонових је лежао у томе што су у полемици која је у то време већ била развијена између хришћана и Јудеја, хришћани из ових књига наводили стихове који су се односили управо на Исуса Христа.

Потврда за ово је и проналазак рукописа неких од ових књига (њих 11) међу списима на Мртвом мору (Кумранским записима, вероватно сте чули за њихово откриће 1948. године, за које је доказано да потичу из времена Христа, из првог века), да су их тада Јудеји широко употребљавали. Дакле, сами Јудеји су читали ове књиге на свом језику. Међутим, када су хришћани кренули да користе ове књиге и да указују на Исуса Христа у њима, рабини су одлучили да искључе ове књиге из свог списка књига које улазе у Библију. Треба да се каже да ово уопште није утицало на православне хришћане јер смо ми користили Септуагинту, грчки превод који је настао пар стотина година раније, који су користили и сами Јевреји по дијаспори. Самим тим, без обзира на њихово искључивање ових књига, ми смо их и даље имали у Септуагинти.

Зашто је ово важно? Па зато што је 15. векова касније, Мартин Лутер у свом протесту против римокатоличке цркве, одлучио да не штампа више Библију са овим књигама које су биле у саставу Светог Писма и код православних и код римокатолика, већ да за ово питање консултује Јевреје из његовог времена који су имали само овај, да тако кажем ужи канон. Он је ове књиге чак назвао апокрифима, истим називом које је Православна Црква користила за гностичке рукописе, рецимо ‘Јеванђеље по Томи’ чије сам вам одломке прочитао прошлог пута.

Православна Црква се одувек руководила и користила преводом Седамдесеторице, Септуагинтом. Овај превод Седамдесеторице на грчки језик је настао на пар векова пре Христа, по Предању је у овом преводу учествовао и свети Симеон Богопримац. У овом преводу су све ове књиге о којима говорим (2. и 3. Јездрина, три књиге Макавеја, Премудрости Соломона и Исуса сина Сираховог, Товија, Јудита, посланица Јеремије). За њих се користи и израз за који сте вероватно чули – то су ‘девтероканонске књиге’. У питању је израз који су користили римокатолици на сабору у Тренту који је сазван 1545. године као одговор на Лутерово деловање.

На овом сабору (који нема значај за нас православне јер се одржао након Раскола 1054. године) римокатолици су ове књиге назвали ‘другим списком’ књига, то јест, девтероканонским књигама. Онда се овај израз одомаћио, користимо га и ми, али мислим да није баш скроз правилан, јер ми одувек као Црква користимо Септуагинту у којој су све ове књиге биле укључене од почетка. Неке од ових књига се користе и на богослужењу наше Цркве, за њих је свети Атанасије Велики говорио да су у питању књиге које су остављене од Отаца да их користе људи који улазе у Цркву.

Ми хришћани Српске Православне Цркве до скоро, до пре неколико година нисмо имали преведене ове књиге у Светом Писму, јер је Даничић раније преводио протестантски списак књига или канон Библије, а протестанти апсолутно копирају јудејски канон. Све је почело са тим сабором у палестинском граду Јамни и зато сам рекао да је он историјски значајан. Захваљујући труду епископа Атанасија и митрополита Амфилохија ми сада на српском језику имамо и ове књиге и можемо да их читамо. Сада се у нашој Библији налази 76 књига, 49 из Старог и 27 из Новог Завета.

Што се тиче новозаветног списка књига које улазе у Библију (или новозаветног канона) – у питању је био јако занимљив и дуги процес, процес који је трајао више деценија, па и стотина година. Ми знамо да је последње Јеванђеље које је написано било Јеванђеље по Јовану, крајем првог и почетком другог века. Видимо такође да су рани Оци, апологете као што су свети Јустин Философ и Иринеј Лионски у својим делима јако пуно користили новозаветне списе, Јеванђеља и Посланице, али се нису још увек односили према њима као према Светом Писму. Називају их ‘дело Матеја’ или ‘дело Јована’ али немају однос као према Светом Писму. За почетак буђења свести о потреби за формирањем књига Новог Завета и ставу према Јеванђељима као Светом Писму било је потребно неколико догађаја.

Као прво, појава малоазијског свештеника Маркиона који је имао идеју да хришћани не треба да прихватају ништа што има везе са Јудејима и са Старим Заветом. Од свих Јеванђеља признавао је само Јеванђеље по Луки и Посланице апостола Павла. И притом је Јеванђеље од Луке да тако кажем искасапио, јер је искључивао било какав помен старозаветних молитава, обреда, помињање храма. Такође је проповедао да су Бог Старог и Бог Новог Завета различити богови, да ми немамо ништа са тиме, итд. Овакво његово деловање је наишло на отпор међу хришћанима који, иако нису имали још увек формирану свест према Јеванђељима као према Светом Писму, имали су став да он не сме и не може то да ради.

Такође, утицало је снажно присуство гностика и њиховог учења – ‘тајног знања’, како су га они називали. Они су се као што знамо, често потписивали именима апостола да би на тај начин још више ширили своје учење. Тада је било тешко препознати који текст је аутентичан и заиста потиче од апостола, јер је све преписивано руком, није било тако лако утврдити. Овде опет треба да се подсетимо и значаја усменог Предања.

Ови догађаји су код хришћана покренули разговоре, освестили потребу да се састави списак књига које би се сматрале за Свето Писмо. У ово време, око 200. године се и помињу термини ‘Стари’ и ‘Нови’ Завет.

Наредних пар стотина година је трајао овај процес. За то време су различити аутори, међу којима су били и велики Оци Цркве састављали свој списак књига које су сматрали за Свето Писмо, а који су се често међусобно разликовали. Ово може некога да збуни, али нема разлога за то јер је мерило православности верност апостолском предању, а не признавање једне или друге књиге коју често у то време нису имали код себе или уопште и нису знали за њу. Рецимо Јеванђеље по Матеју је било најзаступљеније у Антиохији, по Јовану у Малој Азији, а по Луки у Грчкој. Нису имали такав луксуз као ми данас да имају све на свом месту са све садржајем и паралелним местима.

Књиге које су прихваћене одмах од стране свих су сва четири Јеванђеља, Дела апостолска, посланице апостола Павла осим његове посланице Јеврејима, 1. Јованова и 1. Петрова. За остале књиге су постојала мимоилажења у мишљењима. Рецимо посланица Јеврејима је била прихваћена на истоку, али на западу није и само захваљујући ауторитету блаженог Августина је прихваћена на Западу. За Откривење Јованово је било обрнуто – на западу је прихваћено, на истоку дуго оспоравано (јер је довођено у везу са неким јересима: гностицизмом, хилијазмом, монтанизмом). Генерално, на Западу је брже састављен и формиран до краја списак књига Новог Завета због ауторитета блаженог Августина и блаженог Јеронима. На Истоку је било више великих ауторитета међу Оцима чији су се спискови донекле разликовали тако да је из тог разлога ово трајало дуже на истоку. Рецимо, свети Јован Златоуст је наводио 22 књиге Новог Завета, свети Григорије Богослов није наводио Откривење, а свети Василије Велики јесте. И ту опет видимо оно што сам поменуо малопре, нису они мање православни ако су им се спискови књига које су наводили разликовали, најважнија је била њихова верност апостолском предању.

Први помесни Сабор који наводи списак свих 27 књига које имамо је Ипонски сабор 393. и Картагенски сабор 397. године. Дакле, крај четвртог века. Схватате колико је трајао овај процес формирања новозаветног канона! А са своје стране Шести Васељенски Сабор је потврдио одлуке ових Сабора.

Треба да се каже да је став на Истоку према Откривењу промењен захваљујући тумачењу ове књиге од стране светог Андреја Кесаријског у седмом веку, које је преведено и на остале језике касније. Ово је само један пример који показује како тумачење Отаца има велики значај.

Кључне разлике у читању текста, библијска критика, хришћански поглед на богонадахнутост свештеног текста, разлике у стилу Јеванђеља

У древна времена текст се записивао на папирусу и пергаменту. Папирус се као материјал за писање добијао посебним процесом од трске, а пергамент се добијао од животињске коже, за њега је такође био потребан посебан поступак обраде. У време Христа и Апостола, папирус је најчешће био у облику свитка. Тако када у Јеванђељу по Луки читамо да Господ Исус у синагоги чита из књиге пророка Исаије, стих гласи: И дадоше му књигу пророка Исаије, и отворивши књигу нађе место где беше написано (Лк. 4:17), ми замишљамо да је Он отворио књигу, као што бисмо ми то данас урадили, а у ствари, Он је раширио свитак, нашао одговарајуће место и почео да чита.

У каснијем периоду су постали актуелни такозвани кодекси, нешто већ попут наших књига, са листовима који су били ушивени. Кодексе је наша Црква позајмила из древног света, док се код Јевреја задржало, па чак и до данашњих дана коришћење свитака. Занимљиво је да је од око 5 500 рукописа Новог Завета који су дошли до нас, само око 100 у форми свитака, а остало су кодекси. Ако обратите пажњу, на неким иконама можете видети представљене Апостоле како пишу на свитку, јер су и прва Јеванђеља била записана на њима. А од византијске епохе су Јеванђелисти само са кодексом (књигом) у руци, док старозаветни Пророци на иконама имају свитак у руци.

Треба да се каже да текст каквим га ми данас читамо и на који смо навикли није био такав од самог почетка. На шта мислим под овим? На почетку је текст био састављен од речи које су све биле писане или само великим, а касније и малим словима, без икаквих знакова интерпункције, без пасуса, без икаквог одвајања. Рецимо такав текст је имао пред собом свети Јован Златоуст. Мала слова су ушла у употребу тек од деветог века, као и одвајање речи. И ту опет можемо да схватимо колико је заправо Црква суштински важна у истинском схватању текста Светог Писма, јер неко интерпункцијом може да мења сам смисао текста. Ево и једног примера. Сви знамо да Православна Црква речи Господње покајаном разбојнику пише на следећи начин: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), јер нас Црква и Свети Оци уче да је разбојник први ушао у Рај. Дакле, он је већ на Велики Петак био у Рају.

А обратите пажњу сада како ‘Јеховини сведоци’ пишу у свом преводу овај текст: „Обећавам ти данас, бићеш са мном у рају.“ Они зарез стављају иза речи данас, тако да то потврђује њихово лажно учење о томе да људске душе након смрти нису свесне, да спавају и да ће тек након другог Христовог доласка бити пробуђене заједно са телима. По њима је Господ рекао разбојнику, суштински следеће: рекао сам ти данас, на велики Петак дакле, да ћеш бити у рају некад, некад, када буде свеопште васкрсење. То је између осталог и један од разлога зашто одричу молитве Светима, међу гомилом лажних учења које проповедају.

Што се тиче поделе речи у Библији, њу је увео у петом веку ђакон александријске Цркве Евлалије. Савремена подела текста књига Светог Писма на главе потиче од кентерберијског архиепископа Стефана Лангтона, који је поделио латински превод Библије, Вулгату 1205. године. А опет, поделу глава на стихове је увео женевски штампар, Роберт Стефан 1551. године. Паралелна места која можемо данас да видимо у својим примерцима Библије почела су да се појављују тек од 19. века испод конкретног стиха, што нам помаже да видимо где се још може наћи конкретна мисао у Библији. Када све ово сагледамо, можемо само да се дивимо какво и колико су знање Библије имали Свети Оци, јер су они писали своја дела и наводили иста ова паралелна места која и ми можемо данас да прочитамо испод стиха, иако у њихово време није било указаних паралелних места испод конкретног стиха. Ја по себи знам колико су паралелна места велика помоћ у изучавању Светог Писма.

Можда се неко од вас може запитати чему обраћање пажње на све ове детаље, зашто сам говорио и о канону Светог Писма прошлог пута? Мислим да нам ово знање заиста може помоћи да се ниједног тренутка не осетимо инфериорно када видимо да нам прилази неки проповедник из које год организације и жели да нам објасни шта то јел’те Бог говори у Библији, или се у таквој ситуацији нађемо можда међу родбином или на послу или било где. Какво тумачење, шта то наш саговорник може да каже нама који припадамо оној Цркви захваљујући којој он и држи ту књигу у руци? Када имамо Свете Оце које је исти Бог који је надахнуо Апостоле и Пророке да је напишу, надахнуо и њих да је и објасне? Мислим да ми православни хришћани треба да смо свесни шта је Црква и да не постављамо себе у неки нижи положај у односу на било кога ко није у Цркви, када се поведе реч о објашњењу учења Библије. Без Цркве просто нема Светог Писма, свако објашњење Библије ван црквеног учења је просто карикатура.

Што се тиче незаобилазне критике Библије, која је данас такође врло распрострањена, као књиге која је тобож претрпела толике промене да се више не може ни препознати оригинални текст, препоручио бих вам од свег срца да погледате снимак оца Георгија Максимова посвећен тој теми под називом „Да ли је Библија извитоперена?“ У овом снимку је јако доступно објашњено, пружени су одговори са аргументима које увек можете да употребите ако за то буде прилика.

Сада бих прешао на тему особености четири Јеванђеља. Као и тема канона Светог Писма, у питању је опширна тема али ћу се трудити да обрадимо неке од детаља. Мислим да нам разлике које постоје у стилу, начину писања, различитим групама људи којима су првобитно била упућена Јеванђеља могу додатно појаснити начин како Православна Црква гледа на богонадахнутост Библије. Ради бољег објашњења бих поменуо следбенике ислама и начин на који они схватају своју књигу, Коран.

За муслимане је карактеристична представа о механичком памћењу свештеног текста који се диктира, у том схватању улога пророка има пасивни карактер. По веровању ислама, Мухамед је просто предао од речи до речи оно што је чуо од анђела Џибрила, а он је са своје стране предао од речи до речи оно што је прочитао у небеском вечном Корану који се налази на небу. Хришћански однос и поглед на богонадахнутост се разликује од овога. Ми знамо да је човек створен као слободно и разумно створење, да је призван на сарадњу са Богом Који уважава слободу Свог створења. У Новом Завету апостол Петар говори да су покретани Духом Светим говорили свети Божији људи. (1 Петр. 1:21) Што значи да је код пророка очувана могућност да мисли и предаје речи Откривења на људском језику, без искривљења смисла Откривења, јер Дух Свети помаже у томе пророку.

Дакле, ми хришћани на богонадахнутост Светог Писма гледамо не као на феномен да свака црта, сваки знак припада Богу Који диктира своје откривење апостолу који представља само пасивно оруђе, већ на то гледамо као на сарадњу између Духа Божијег и човека где се не гуше индивидуалне особености човека већ се под утицајем Бога оне надахњују, испуњују истином и благосиљају. Хришћани су одувек одбацивали идеју пасивног записивања нечијих мисли и диктата, што се данас може видети код многих такозваних медијума, видовњака, магова, итд. Свети Василије Велики је то најбоље објаснио на следећи начин: „Свети Дух никада не лишава разума онога кога надахњује, јер би такво дејство било демонско“‘.

Ово је у сагласности са идејом завета, то јест, договора у коме учествују две стране – са једне стране је Сам Бог и са друге стране, пророк Божији Који прихвата Његово откривење. Када нам је ово јасно, онда разумемо и зашто се реч и стил писања, особености у формирању израза и излагање написаног разликује, док оно што је најважније – јединство вере и суштина пророчанстава остају исти. Што важи за Стари Завет, важи и за Нови Завет. Бог покреће човека, али не гуши његову слободу, особености његове личности које се виде и у начину његовог писања, изражавања.

Јеванђеља која су писали апостоли и које је Црква прихватила има четири. Свети Иринеј Лионски говори да и не треба да их буде ни више ни мање, јер имамо и четири стране света и четири ветра у универзуму.

Свети Јован Златоуст са своје стране о броју јеванђелиста говори на следећи начин: „Зар један Јеванђелист није могао да напише све? Наравно да је могао, али, када су писала четворица, и то не у исто време, нити на једном месту, нити су се састајали и договарали међу собом, а ипак су написали тако као да је изговорено једним устима, онда то служи као највећи доказ истине.“ Он даље одговара на аргумент који се и данас често може чути, да има разлика у излагању самих апостола и да је то разлог да се сумња у аутентичност Библије: „Ако би они до детаља били сагласни у свему, по питању времена, места или самих речи, онда нико од непријатеља не би поверовао да су Јеванђеље написали без међусобних контаката и простог договарања. Овако несугласице које се појављују у вези са ситницама, ослобађају их сваког подозрења и сјајно сведоче у корист писаца“.

Знате и сами да сама реч ‘Јеванђеље’ означава ‘благу вест’, ‘добру вест’. Међутим, често данас када питате шта значи та добра вест, људи почињу да наводе заповести о љубави према Богу и ближњем. Ту се ради о етици, нашем понашању у животу, а ‘блага вест’ је нешто друго, у питању је вест о доласку у свет Искупитеља кога је Бог обећао прародитељима, страдању и Његовој жртви за нас на крсту којим нам се опраштају греси и опет отвара Небо. То је блага вест.

Читајући Јеванђеља ми и сами примећујемо да постоје разлике у излагању Јеванђелиста. Дужине самих Јеванђеља нису исте, негде је описана Христова делатност у Галилеји, негде у највећој мери само у Јудеји. Разликовале су се и групе људи којима су писали Јеванђелисти. Прва три Јеванђеља имају заједнички назив синоптичка – (син у преводу значи слично) и (оптикус – поглед) – то јест, у питању су Јеванђеља са сличним погледом. Мисли се на Јеванђеља по Матеју, Марку и Луки. Ако бисмо уопштено гледали да у пар речи сузимо тему Јеванђеља рекли бисмо да нам у Јеванђељима по Матеју, Марку и Луки Господ говори како да живимо у овом свету, а у Јеванђељу по Јовану Господ говори о Себи.

Што се тиче синоптичких Јеванђеља, иако на први поглед некоме може да се учини да су скоро идентична, ипак постоје разлике. Подударности се виде у преношењу Христових речи, док су разлике у приповедачком делу. Када се Матеј и Лука буквално подударају, са њима се увек слаже и Марко; подударности између Луке и Марка су много ближе него између Луке и Матеја; када се код Марка појављују допунске црте, њих обично има и код апостола Луке.

Са друге стране, Јеванђеље по Јовану се назива ‘духовним Јеванђељем’ због нагласка на Божанској природи Господа Исуса Христа. У његовом Јеванђељу има само 8% садржаја који се подудара са садржајем остала три Јеванђеља, а 92% садржаја се разликује. Предање Цркве говори да је апостол Јован као последњи живи Апостол прегледао синоптичка Јеванђеља, рекао да су истинита и надахнута Духом али је видео да много тога треба да се дода, нарочито када је реч о излагању учења о Божанству Господа Исуса Христа, јер је постојала бојазан да ће временом људи Господа почети да доживљавају само као ‘Сина Човечијег’ и да је зато и написао четврто Јеванђеље. Ово не значи да у синоптичким Јеванђељима није било учења о Исусу као Богу и Сину Божијем, али је било потребно да ово учење буде врло јасно изложено. Такође, не значи да се у Јеванђељу по Јовану не види да је Исус истинити човек – јер се Господ умара, плаче за пријатељем Лазаром, итд.

Исто важи и за служење Господа. Док синоптичка Јеванђеља описују Његово служење у Галилеји, Јованово описује служење у Јудеји. И управо захваљујући Јеванђељу по Јовану ми можемо да израчунамо да је јавно служење Господа трајало и колико је трајао Његов земаљски живот. Проповедајући углавном у Галилеји, Господ је путовао у Јерусалим (то јест, у Јудеју) на најважније празнике. Таквих путовања у Јерусалим на Пасху је било укупно три, а уочи четврте Пасхе Господ је био распет на Крсту. Тако видимо да је Његово служење трајало око три и по године, а пошто апостол Лука говори да је Исус почео да проповеда са тридесет година, ми из тога знамо да је умро са 33 године.

Особености Јеванђеља по Матеју и Марку.

Из светог Предања знамо да је прво написано Јеванђеље било по Матеју, 8 година након Христовог Вазнесења. Ово нам говори Предање Цркве. Библијска критика има различите теорије, на пример неки од научника сматрају да због тога што је најкраће Јеванђеље по Марку, они сматрају да је оно прво, а да су се касније из њега развијала и остала Јеванђеља. Пошто научници не могу да уклопе у своје теорије одакле Луки и Матеју као наводним каснијим Јеванђељима све оно што се не помиње у Јеванђељу по Марку, немачки теоретичари су почели да помињу неки засебни документ, Q документ – (quella у преводу са немачког – извор), из кога су они тобоже црпели информације. Знајући колико је током историје било теорија и теорија којих се сада више нико и не сећа, нама је најпоузданије да на све ове теорије не обраћамо пажњу већ да верујемо нашем Предању.

Дакле, апостол Матеј је писао за прве хришћане из јеврејског народа. По чему то можемо да видимо? Па пре свега по самом почетку Јеванђеља, по Родослову. Ту можемо да видимо на који начин почиње Родослов Исуса Христа. Он почиње са помињањем Давида и Авраама, две изузетно важне личности у Израиљу којима је Бог јасно и обећао да ће од њиховог семена подићи Месију – апостол Матеј је дакле желео да им покаже да је Исус директни потомак Давида и Авраама и на тај начин изабрани Месија или Христос. Код апостола Луке ми видимо да се Родослов узводи све до Адама, самим тим показујући да је апостол хтео да покаже да је Исус Спаситељ целог рода људског. Зато је и симбол Јеванђеља по Луки и жртвено теле, као симбол животиње која се приносила на жртву Богу.

Иначе, симболи Јеванђелиста се могу видети и у Старом Завету – мислим на симболе човека, телета, лава и орла. На самом почетку књиге пророка Језекиља, пророк има виђење на реци Хевар, он види четири бића са лицима човека, лава, телета и орла. Свети Оци ово виђење објашњавају са симболима Христа која се виде кроз свако од четири Јеванђеља. Узгред речено пророк има ово виђење у Вавилону, што је још један показатељ да Бог гледа на срце а не на то где се налазимо, да ли живимо у дијаспори, то јест, расејању или живимо у отаџбини.

Оно што је карактеристично код апостола Матеја – ми видимо израз који се не помиње на другим местима. Ево на шта мислим. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори, (1:22), па онда рецимо да се испуни што је Господ рекао преко пророка који говори: Из Египта дозвах Сина својега (2:15), затим, Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи (2:17), и опет, Да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи (4:17) то јест, апостол Матеј жели да покаже Израиљцима да је у Христу испуњење старозаветних пророштава. Зато и толико навођење цитата из старозаветних пророка у његовом Јеванђељу. Довољно говори податак да у тексту код апостола Матеја постоји 2 пута више старозаветних пророчанстава у односу на преостала три Јеванђеља заједно узета. Матеј приказује Исуса пре свега као Месију кога сви чекају, Месију у коме се испуњавају старозаветна пророчанства. Због указивања и на његово порекло од Давида и Авраама, симбол његовог Јеванђеља је човек, дакле због жеље да покаже да је Месија истински човек, Бог који се оваплотио ради нашег спасења.

Сам апостол Матеј је био образован, као цариник је морао да зна и грчки (јер у време Христа грчки језик је имао улогу као и енглески језик данас), он је сакупљао порез за Римљане. Зато Јудеји нису ни волели царинике јер су на њих гледали као на сараднике окупатора. Још једна чињеница која говори у прилог о Матејевом образовању је и сам начин писања текста, који показује да је у питању да тако кажем, врло организовано Јеванђеље. Састоји се на почетку из повести о Рођењу и на крају о Христовом Страдању. Између се налази пет целина од којих се свака састоји од наративног дела – где је Господ ишао, шта је радио, а онда следи Његова проповед. И када се заврши један део, креће други са истим таквим редоследом – прво дакле прича о томе где је Господ ишао на коју се наставља Христова проповед на различите теме. Сваки од ових делова има и своје подјединице које су укључене у њега.

Ево рецимо још још једног примера по чему може да се види колики је труд уложио апостол Матеј је рецимо и чињеница да се сличне мисли појављују у различитим деловима. Ево и примера на шта мислим. На самом почетку Јеванђеља апостол Матеј пише да ће Господа звати Емануил, што значи са нама Бог. А само Јеванђеље апостол Матеј завршава Христовим речима: Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28:20). Дакле и на самом почетку и крају имамо мисао која нас теши и улива нам охрабрење, да је Бог све време са нама.

На самој средини текста – дакле не гледамо по поглављима, јер су она уведена много касније као што смо прошли пут говорили, већ саму средина текста која се налази у 13. глави, то јест, приче о Царству небеском. И на тај начин апостол жели да нагласи шта је суштина Христовог доласка овде, да се не ради о Месији кога су очекивали сви у Јудеји тада, моћног освајача који ће обновити царство Израиља и ослободити их од Римљана, већ да је у питању нешто потпуно друго.

Такође, апостол Матеј Христа показује као новог Мојсеја. Како то видимо? Па прве речи Господа у Јеванђељу по Матеју су упућене Јовану Претечи: А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду, то јест, сваки закон. Што показује да је Он као Мојсеј, односно, да је Он Пророк кога је сам Мојсеј најављивао у књизи Поновљених закона или 5. Мојсејевој књизи, речима: Пророка усред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог твој; њега слушајте (5 Мојс. 18:15).

У Блаженствима Господ говори: Чули сте како је казано старима када говори о Мојсејевом закону, а онда наставља: А Ја вам кажем, показујући тиме да је Господ дошао да нам дарује нови закон, да је Он законодавац као и Мојсеј. Ако се сећате, у Јеванђељу након Беседе на Гори, Он силази са горе и ту сусреће губавог човека, губавца. У његовом исцељењу Он истовремено и крши закон тиме што додирује губавца показујући да је Он као Бог изнад закона, али и показује да поштује закон, јер исцељеног човека шаље свештеницима, показујући да Он поштује старозаветни закон и да испуњава његове прописе. Исто тако, на много места Он говори о правој суштини старозаветног закона који је дат преко Мојсеја.

Занимљиво је да у Јеванђељу по Матеју, иако је писано за хришћане из јеврејског народа, у њему су показани и позитивни примери незнабожаца – почевши од три мудраца на почетку, затим ту су римски капетан, жена Хананејка. И само Јеванђеље завршава са великом заповешћу: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28:19). Карактеристично такође за Јеванђеље које је он писао јесте да се увек појављују двојица (дакле, имамо два бесомучна, два слепца, два магарета). Ово је специфично само за Јеванђеље по Матеју. Тако да ако не чујете рецимо пре почетка читања Јеванђеља у храму када ђакон каже одакле се чита, а чујете рецимо причу о два бесомучна, знаћете да је у питању Јеванђеље по Матеју. Код Марка и Луке тога нема.

Код апостола Марка и Луке исто тако, немамо толико навођење пророчанстава из Старог Завета, али са друге стране имамо објашњавање неких јудејских обичаја и израза (рецимо апостол Марко објашњава да су јудејски обичаји да се перу руке и судови, седишта, он објашњава колика је вредност две лепте, итд.) – ови детаљи нам показују да су они писали пре свега за хришћане из незнабожаца – јер није било потребе Израиљцима објашњавати њихове обичаје. Сама чињеница да су имали другачији аудиторијум дефинише и њихов стил писања.

Јеванђеље по Марку је много, много динамичније. Ево прочитаћу вам само пар стихова из прве главе, обратите пажњу да ли можете да издвојите неку реч, која се појављује као нит кроз стихове:

17. И рече им Исус: Хајдете за мном, и учинићу вас да постанете ловци људи.
18. И одмах, оставивши мреже своје, пођоше за њим.
19. И отишавши мало оданде, угледа Јакова Зеведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже.
20. И одмах их позва; и они оставивши оца својега Зеведеја у лађи с најамницима, пођоше за њим.
21. И дођоше у Капернаум; и одмах у суботу ушавши у синагогу учаше.

…

28 стих. И отиде глас о њему одмах по свој околини Галилејској.

(Зач. 5).

29. И одмах изишавши из синагоге, дођоше у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом.
30. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу.
31. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им.

…

Ако сте већ помислили да је у питању реч одмах, у праву сте. Једна од јако честих речи у Јеванђељу по Марку је реч одмах, чак 43 пута се појављује у тексту. Оваквим наглашавањем апостол Марко жели да нагласи динамичност, да је Исус непрестано у делању, да Господ иде и не зауставља се. Опет, пошто он пише незнабошцима у Риму који су јако добро били упознати са древном философијом и навикли на дугачке беседе са узвишеним изражавањем, једини начин да им покаже да је Исус Син Божији и Бог није био у префињеним изразима и склопу речи, јер су они на то навикли и не би се одазвали, већ пре свега у показивању Његове силе. Зато је толико чуда описано код апостола Марка, ту је веома јасно показано да Господ Исус влада над болестима, над стихијама и демонима. Све му се одмах покорава. Он је моћни Цар и Господар свега. Зато је симбол Јеванђеља по Марку и лав као царска животиња.

Мени је јако занимљиво да у Јеванђељу по Марку видимо да се користи искључиво израз Царство Божије, а код Матеја је много чешћи израз Царство небеско, јер су се Јевреји устручавали да помињу име Божије. Пошто апостол Марко пише хришћанима из незнабожаца, не постоји ово устручавање и користи се израз Царство Божије.

Особености Јеванђеља по Луки и Јовану. Да ли Христос о Себи говори као о Богу?

Апостол Лука је био пореклом из Сирије, био је лекар по занимању, о томе нам говори апостол Павле у посланици Колошанима када каже: Поздравља вас Лука, лекар љубљени (Кол. 4:14). Био је врло образован, припадао је седамдесеторици апостола.  Његову образованост видимо и по томе што је био лекар али и по начину како је писао Јеванђеље. Неки га називају првим историчарем Цркве јер је писао и Дела апостолска, али пре свега због начина његовог излагања, јер он прави тачан историјски оквир када су дешавали јеванђелски догађаји. У трећој глави свог Јеванђеља, апостол Лука пише: А у петнаестој години владавине ћесара Тиверија, кад управљаше Понтије Пилат Јудејом, и Ирод четверовласник Галилејом, а Филип, брат његов четверовласник Итурејом и земљом Трахонитидом, и Лисаније четверовласник Авилином, за време првосвештеника Ане и Кајафе, дође реч од Бога Јовану сину Захаријину у пустињи. (Лк. 3:1-2). Историја врло добро зна када су и колико година владали наведени владари.

Иначе, сам почетак Јеванђеља је писао потпуно по правилима древне грчке културе, древне грчке писмености, прави грчки увод да тако кажем – што је још један од показатеља широког образовања које је поседовао апостол Лука. У свом Јеванђељу апостол Лука наглашава да је Исус Спаситељ целог света – у родослову који он наводи, узводи Христово порекло све до Адама и на тај начин показује да је Христос дошао ради спасења свих људи.

Лука у свом Јеванђељу жели да нагласи Исусову љубав према одбаченим категоријама људи тог времена. Он наглашава контраст између сиромаштва и богатства, рецимо само код апостола Луке можемо наћи причу о богаташу и житницама, затим богаташу и Лазару. Такође, сиромашни пастири су први чули за рођење Месије, управо њима су се Анђели јавили.

Затим се помињу и Самарјани, имамо причу о милостивом Самарјанину, а као што знате, Самарјани су у то време били веома презирани и одбацивани, по речима жене Самарјанке, будуће свете Фотине: Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. (Јн. 4:9) Затим ту је прича о исцељењу 10 губаваца, о Закхеју царинику. Дакле у питању су сви они људи који су се сматрали одбаченим у то време.

Такође, што је веома важно, апостол Лука доста помиње жене у свом Јеванђељу, код њега су оне заступљене, показује се њихова вера и љубав, њихове врлине. У то време су жене припадале пониженим категоријама људи. Лука помиње Марту и Марију али без брата Лазара, затим помиње Марију Магдалину и остале жене Мироносице по имену, пише да су служиле Господу својим материјалним средствима, затим ту је прича о жени која тражи изгубљену драхму. Једино у Лукином Јеванђељу Богородица говори (осим догађаја на свадби у Кани Галилејској где говори само две кратке реченице). Лука помиње и пророчицу Ану. На путу ка Распећу, Господ се у Јеванђељу по Луки окреће и назива жене Мироносице узвишеним речима: Кћери јерусалимске… Ради се о томе да су жене међу ученицима Христовим у то време представљале прави културолошки шок, јеврејски равини то нису имали, они нису хтели ни да се обраћају жени у јавности. Па и данас, они не седе поред жена у авиону, жене не смеју да изучавају Тору, итд.

Апостол Лука у свом Јеванђељу веома наглашава вредност молитве. Само Јеванђеље почиње са молитвом Захарије у храму, а завршава се са молитвом ученика у храму. Наша Црква користи у богослужењу молитве управо из његовог Јеванђеља (молитва Пресвете Богородице Велича душа Моја Господа…, као и молитва светог Симеона Богопримца: Сада отпушташ у миру слугу Свога Господе). Затим ту су приче о неопходности упорне молитве, о неправедном судији и удовици, о човеку који тражи хлеб од пријатеља који је већ легао у кревет.

Велика тема Јеванђеља по Луки је и покајање, ту су приче које се налазе само у његовом Јеванђељу: прича о блудном сину, покајаном разбојнику, о царинику и фарисеју, о Закхеју.

Исто тако, апостол Лука наглашава и контраст између онога што људи овде на земљи оцењују и онога како то изгледа у очима Божијим. Ово је изражено код њега – први ће бити последњи и последњи први – то видимо у причи о царинику и фарисеју, затим видимо богаташа који је у паклу и сиромашног Лазара у рају.

Важан стих у Јеванђељу по Луки је из 9. главе, у питању је 51. стих који гласи: И када се навршаваху дани Његовог узлажења (на небо), Он чврсто одлучи да иде у Јерусалим. Од овог стиха, наступа промена, Господ иде у Јерусалим на страдања, све време се на даље описује Његово путовање ка Јерусалиму. Занимљиво је да апостол Лука једини користи и израз који је карактеристичан за грчки превод Старог Завета, Септуагинту: Јер, гле.

Што се тиче Јеванђеља по Јовану, за разлику од остале тројице Јеванђелиста, апостол Јован не стреми да доследно опише догађаје. Пошто је ово Јеванђеље најкасније написано, види се да је упућено читаоцу који је већ упознат са земаљским животом Спаситеља из других Јеванђеља. Ипак, управо ово Јеванђеље нам помаже да распоредимо материјал који се налази код остале тројице у хронолошком редоследу да тако кажем пошто је целокупно служење Господа у Јовановом Јеванђељу подељено на периоде. Ево на шта мислим – границе ових периода чине три празника Пасхе. Прва Пасха је описана у другој глави, када Господ посећује храм и изгони трговце из њих (2. глава, 13-23) – (узгред ово изгнање трговаца се разликује од изгнања које је описано код других Јеванђелиста, то јест, било их је два. У изгнању које је описано код апостола Јована, Господ прави и бич од узица што нам је и показатељ разлике). За другу Пасху, Господ је исцелио раслабљеног у бањи Витезди (5. глава, 1. стих). А трећа Пасха је умножење хлебова, ово је описано у 6. глави, 4 стих. Последња, четврта је она уочи које је страдао. Као што смо помињали, по овоме знамо да је служење Господа Исуса трајало три године.

Само Јеванђеље по Јовану изгледа једноставно, али је врло дубоко и веома организовано. Ево примера: на самом почетку, свети Јован Претеча види Господа и говори: Гле, Јагње Божије, текст се наставља и читалац скоро и да заборави на овај израз. А онда, на самом крају, 19. глава, 14. стих, Јован пише о времену Христовог страдања: А беше петак уочи Пасхе, око шестога часа. Хришћанима је у његово време одмах било јасно на шта апостол мисли, јер су се управо у то време приносила јагњад на жртву за Пасху. Исто тако и за стих: Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост његова неће се преломити (19. глава, 36. стих), јер пасхалним јагањцима нису смеле да се ломе кости. То видимо из заповести пророка Мојсеја, када говори на који начин Израиљци треба да славе Пасху: У истој кући да се једе, да не изнесете меса од ње из куће, и кости да јој не преломите. (2 Мојс. 12:46). Нама овакве ствари промакну, али тада, у оно време, хришћанима је одмах било јасно на шта мисли апостол Јован када је писао ове речи.

Управо зато што је писао последњи, апостол Јован прескаче много догађаја из живота Господа, јер је све то описано у претходним Јеванђељима. Он не говори о телесном рођењу као претходна тројица Јеванђелиста, али у свом прологу, Јован говори о вечном Богу Логосу и Тајни оваплоћења. Исто тако, нема ни описа Исусовог Крштења, нема речи установљења Тајне Причешћа (Ово је Тело Моје и Пијте из ње сви, ово је Крв Моја новога завета“). Али зато он објашњава дубоки, богословски смисао ових Тајни – за Тајну Крштења у разговору са Никодимом у 3. глави свог Јеванђеља, а за Тајну Причешћа у 6. глави, након чега су се како апостол Јован пише, многи од ученика саблазнили. На тај начин, у овом Јеванђељу се налази богословска основа за литургијски живот новозаветне Цркве.

Такође је занимљиво да нема описа истеривања демона у Јеванђељу, описано је само седам чуда, која се називају знамењима. Прво је на свадби у Кани Галилејској, а последње је васкрсење четвородневног Лазара. Што се тиче васкрсења Лазара, код остале тројице Јеванђелиста се за улазак Христов у Јерусалим помиње само да Га је дочекао велики број људи, али само Јован описује и зашто су Га дочекали у толиком броју: А сведочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога Му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење (Јн. 12:17-18).

Велика тема његовог Јеванђеља је и љубав. Апостол Јован открива Бога као Бога љубави. Апостол Јован у својој посланици директно и говори: Бог је љубав (1 Јн. 4:8). Управо у Јеванђељу по Јовану Исус говори: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге. Неки на ово могу да кажу, добро, и раније је Господ говорио о љубави према ближњем, зашто је ово нова заповест? Господ то показује наставком овог стиха где објашњава на који начин да љубимо ближњег: као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге (Јн. 13:34), значи не простом природном љубављу, већ као Он, жртвеном љубави.

Такође, у Јеванђељу по Јовану се јасно показује контраст: живот и смрт, тама и светлост, овај свет и онај свет, истина и лаж. Једино у овом Јеванђељу, Господ говори на више места о Себи, изговара речи: Ја сам. Господ говори: Ја сам врата овцама, Ја сам хлеб живота, Ја сам хлеб који сиђе са неба, Ја сам светлост свету, Ја сам Пастир добри, Ја сам васкрсење и живот, Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз Мене, Ја и Отац једно смо.

Када све ово знамо, истовремено је и тужно и смешно када чујете рецимо ‘Јеховине сведоке’ или муслимане како пуни себе говоре: ‘А где је то Исус Себе назвао Богом, па да Му верујемо?’ Па не постоје очигледније изјаве о сопственом Божанству него ове које сам сада навео. На страну што и у свим осталим Јеванђељима постоје итекако очигледни докази да је Исус Бог. Једино што они желе јесте да се Исус изрази тачно речима које они желе да чују. Ми бисмо исто тако могли да наводимо своје ‘музичке жеље’ да тако кажем, типа: ‘Вероваћемо у Алаха ако он каже за себе да је бог и да је Мухамед пророк, али управо онако како ми желимо и никако другачије’. Међутим, тако не раде људи који желе да сазнају истину.

По речима оца Данила Сисојева, ако би обичан човек рекао за себе да је светлост свету или да је пут, истина и живот, наше дело милосрђа би било да одмах таквог човека, по хитном поступку, сместимо на психијатријско одељење. Господ Исус просто не оставља места да се о Њему мисли било како другачије него као о Богу и о Сину Божијем.

Станоје Станковић

извор