Јеромонах Јустин (Мреновић): Цео живот митрополита Амфилохија био је саображен са Јеванђељем

Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. 

Звучни запис разговора

За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо.

Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење.

Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија.

Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија.

Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија.

Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто,  и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.”

Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога.

Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника?

Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању.

Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци.

Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира?

Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам.

Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега?

Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. 

Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо.

Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру.

Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику.

Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство.

Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести.  Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи?

Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. 

Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве.

Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо.

У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену.

Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. 

Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.”

Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање.

У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.”

Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде…

У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. 

Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана…

Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. 

Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо…

Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике.

Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан.

Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан.

Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.”

Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.

Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину.

Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате.

На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!”

Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. 

Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша