Чувај свој душевни мир...посебно за време празника

Долазе празници и окупљање породице, фамилије… Тада често исплива све оно што нисмо искомуницирали и разрешили једни са другима, јер смо тада сви на окупу и имамо више времена.
Желим да те подсетим да без обзира на то како ће твоји ближњи реаговати, ти и даље имаш слободу да одлучиш да ли желиш да сачуваш свој мир.
Свађа не почиње тек када се скупимо сви заједно у истом простору. Она почиње много раније у нама, нашим мислима и осећањима. Већ сама помисао на добро познат сценарио, према коме неко од наших укућана започиње конфликт подгревајући стара питања, буди у нашем нервном систему “припреме за рат”.
Уколико то на време препознамо (већ сада) у нашим помислима и покретима срца (емоцијама), те навалентне помисли и сензације у телу постају само позив на опрез. Ако на тренутак престанемо да усмеравамо пажњу на спољашњи свет (мамине/татине/дететове поруке или (не)јављање; мужевљево/женино дизање тензије…) и усмеримо нашу пажњу на то шта се већ овде и сада буди у нашим мислима и телу, тада можемо да се добро припремимо да сачувамо наш мир и током заједничког времена које ћемо провести кроз празнике.
Када сам био дете и имао проблем што је једна особа стално имала потребу да ме увуче у свађу, мој свештеник ми је рекао једну једноставну мисао, која ми се урезала у срце и помогла да променим ситуацију у којој сам се налазио:
“Не заборави да је за свађу увек потребно двоје. Уколико не желиш да се упустиш у свађу, нико на свету те на то не може натерати.”
Заиста… То је мој унутрашњи простор слободе у коме ја бирам како ћу се поставити у свакој ситуацији. Међутим, нас буни то што заборављамо да туђе речи и поступци нису нама упућени, него су само нешто што избија из душе те друге особе (!).
Док те нападају када ниси ништа погрешно урадио, не ради се нужно о теби, ради се о нечем њиховом. Тако супругова критика тебе не значи аутоматски да те одбацује, него може бити да он/она осећа немоћ да успостави са тобом блискост и не зна како себи да помогне при томе… Исто тако, дететово одбијање да те послуша не значи да си лоша мајка и неспособан родитељ да васпиташ сопствено дете, него можда се твоје дете само развија и пролази природне фазе суочавања са сопственим фрустрацијама и немоћима да ствари буду онако како би оно то дечије желело да буду…
А ти? Ти можеш ту златну прилику искористити да научиш нешто ново о себи како би себе боље упознао и ослободио се барута који у теби експлодира сваки пут када неко други својим речима и делима повуче окидач болног места твоје душе. Посебно ако ти је досадило да зависиш од туђег (не)расположења…
Колико год некад било нелагодно, породични сусрети су идеалан терен за упознавање наших сопствених немира и нереалних уверења о нама и другима, немира које нисмо ни знали да гајимо у себи.
Искористи тај период да овај пут радознало посматраш шта твоје ближње узнемирава од тебе и зашто баш то (а не нешто друго), као и посебно да радознало посматраш шта тебе и у којим ситуацијама узнемирава од њих. Запиши те драгоцене спознаје и посвети се томе да их боље упознаш. То ће ти омогућити да овај пут празнике прославиш у миру и да видиш да постоје одређени обрасци које можеш променити.
Немири наших ближњих јесу само талас који узбурка сав талог који је већ у нама. Да, они често заиста имају своје немире, али њих можемо променити тек суочавањем са нашим сопственим немирима у нама самима.
Не можеш променити свог ближњег тражећи од њега да се он промени јер се не уклапа у оно што ти желиш, али можеш променити у себи свој однос према ономе што те од њега узнемирава. Тада долази и до твоје промене према њему: Мамино/татино не прихватање наших животних избора иако смо одрасле особе, не тичу се нужно тога да смо “лоши” и “криви”, него имају везе са маминим/татиним изазовом да се носи са сопственим страховима јер их можда плаши то што немају контролу над ситуацијом (нашим животом). Када то препознамо, схватамо да се не ради о нама и тада не реагујемо из афекта…
Не заборави: Ми никада не реагујемо на туђе речи и поступке, него на наша сопствена несвесна уверења о нама самима која се само активирају туђим поступцима.
Управо у тој спознаји је почетак наше слободе да сами одлучимо како ћемо се поставити у наредној узнемирујућој ситуацији.
Да бисмо могли имати мир у себи и сачувати га и у тим стресним тренуцима, потребно је да знамо да га можемо пронаћи у речима Христовим и остварити молитвом њему.
Тај мир у коме можемо остати није обична неузнемиреност, него истински спокој душе, о којој говори Господ Исус Христос:
“Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што га свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јеванђеље по Јовану 14, 27).
На крају свете Литургије свештеник нас отпушта са таквим миром који се у тајни Причешћа са Христом усељава у нас и испуњава наше срце, речима: “У миру изиђимо…”
 
Носећи Христа у срцу, мир у нама смирује немире око нас.

др Данило Михајловић