Човек је призван да промени време, а не врема човека

О значају образовања у животу и формирању сваког члана друштва не треба ни говорити. Шта, међутим, да кажемо о верском образовању у свим његовим облицима и степенима у односу на хришћане? Свето писмо је извор целокупног нашег појма Бога. Сам Христос каже да се у Светом писму открива све што ће доћи (Мт. 26, 54). Он је испуњење закона (Мт. 5,17) и само кроз Њега можемо наћи смисао у светим књигама. У Јовановој Апокалипси читамо: „Ја сам Алфа и Омега, почетак и крај, Први и Последњи“ (Откр. 22,13). Од времена Старог завета, једна од дужности Божјег народа била је проучавање Светог писма. Они који су се посветили служби Богу, природно су објашњавали свете текстове својој млађој браћи. Таква је улога свештеника и богослова данас. Било им је више него јасно да ако не знају Свето писмо, немогуће им је да сазнају Истину када дође време за то. Све у светим књигама почиње и завршава се Премудрошћу која је Христос. Почетак људске историје је почетак дугог пута стварања. Христос је Творац, и у Њему ће се сабрати сва творевина када се времена испуне, или, другим речима, када дође крај. Важност веронауке данас је иста каква је била и пре појаве Истине (Христа), тј, препознати Га и живети са Њим. Многи људи који су чланови Цркве не живе са Христом јер Га не препознају. А како ће Га упознати кад Га не траже? Не знају одакле да почну. Једноставно речено, они живе у заблуди, јер не познају Свето писмо, а самим тим и не знају за силу Божију (Мт. 22:29). Наша је дужност да читамо свете књиге и сву другу црквену литературу, а Бог се несумњиво брине и постепено нам отвара ум да разумемо оно што читамо (Лк. 24,45).

Стаду је, пре свега, потребан пастир –добар пастир, кога може препознати и следити. Немогуће је бити препознат као добар пастир ако не постанеш одраз Доброг пастира Јеванђеља који живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Христос каже да је Он врата овцама, и ко уђе кроз њих биће спасен (Јн. 10,9). Укратко, наша је дужност да душе које су нам поверене уведемо у судове Господње, али то не може учинити пастир, који је лопов или разбојник, који ће убијати и уништавати, и расејати стадо, јер не мари за овце (Јн. 10,12-13), већ који добро води своје стадо и држи своју децу у послушности са потпуном озбиљношћу (1. Тим. 3,4), који право поучава реч Христове истине, не само на речима, већ и на делу. Епископ у сваком тренутку мора бити исти, јер је сам Христос „исти јуче и данас и у векове” (Јевр. 13, 8). Човек је позван да мења време, а не време човека.

Моја брига је да сведочим за лозу која је Христос. Јеванђеље јасно говори о томе шта је јединство и како оно може и треба да се оствари. Сви ми који смо крштени у Христа постали смо део ове лозе. Добили смо прилику да црпимо сокове из винове лозе. Нама је милостиво дато да живимо у корену сваког добра. Сам Христос је посведочио да ће оне гране које пребивају у овом јединству донети много рода, јер штап не може донети плод сам од себе ако не остане у виновој лози (Јн. 15,4-6). А кад је корен свет, јасно је да ће и плодови штапића бити свети. Све ово је алегорија за дела хришћана који се руководе и живе по закону Христовом. Христос је Бог мира и љубави. Да бисмо остали у јединству са таквим Богом, и ми смо, по речима св. Павле, позвани смо да живимо у истомишљењу и миру, тешећи једни друге (2. Кор. 13:11). Епископ мора да буде јак речју и делом, а „ко има уши да чује нека чује“ (Мт. 11,15).

По Светом Максиму Исповеднику, човек је боголико духовно-лично и психо-физичко биће, које је усмерено на пуноћу личног општења са Богом у љубави. За телесног човека, идеја самоодрицања и љубави према Богу, која је већа од љубави према самом себи, противречи свакој логици „нормалног живота“. Промена такве особе захтева много времена. Успех је могућ само када ми као хришћанска заједница сведочимо свету плодове Христове, а то су „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост, самоконтрола“ (Гал. 5,2), 2-23), јер смо сви ми радници на Божјем плану. Тако ће рад Цркве бити успешан, јер неће зависити од катихизиса које нико не жели нити има времена да похађа, нити Црква има оруђа да наметне и захтева, већ ће постати добродошло место за све оне који су оптерећени грехом и траже утеху (Мт. 11:28).

Епископ Главинички Макарије (Чакаров)

приредила:Ј.Г.

извор