Човек је по природи друштвено биће. Од детињства до старости има потребу да живи са другима, да размењује ставове, износи мишљења, дели искуства, описује стања, даје и узима. У својим појавама – од најелементарнијих до најсложенијих – човек сагледава друге кроз призму утврђених критеријума. Сви схватамо да наши односи са вољенима не би требало да буду површни и усидрени у спољашњим облицима и шемама. Нажалост, више волимо да познајемо многе људе, али површно. Више волимо широк друштвени круг него да имамо неколико пријатеља, добрих и верних. Живимо са уверењем да не треба да будемо асоцијални, да не избегавамо контакт са странцима, али долазимо до друге крајности – до мучне жеље за новим везама. Зашто? Јер мислимо да ће нам многа нова познанства донети срећу коју тражимо. Али, тако нешто се не дешава.
Слично понашање се примећује и у Цркви. Рећи ћу вам нешто што сам лично приметио (у ствари, могуће је да сте и ви присуствовали таквом случају). Парох излази на амвон, проповеда, подстиче нас на покајање, на подвиг, духовно нас води. Али нико се не помера, нико га не слуша, нико не придаје значај његовим речима. После неколико дана у храм долази још један духовник – или из суседне митрополије, из другог манастира или са Свете Горе. Верници га први пут виде. И он држи беседу, говори исте ствари које је проповедао парох кога познају. Али сада сви слушају, сви су ганути, сви „добијају духовну корист“. Зашто се ово дешава? Јер народ је фасциниран, не оним што је придошлица рекао (а то им је рекао и њихов парох), већ оним што их ум наводи да поверују о непознатом проповеднику. Пазите, не кажем да је тај други клирик крив! Он је дошао да донесе духовну корист, али у исто време не смемо се с презиром односити према духовном руководству нашег парохијског свештеника.
Који су разлози овог занемаривања?
Пошто се често виђамо са нашим парохом и познајемо га, вероватно смо идентификовали и неке његове слабости. Фрустрирани тиме, ми то осуђујемо. Зато, шта год да нам каже, то нас више не додирује, навикли смо на његове речи. Размислите, не би ли се то исто десило и неком другом непознатом свештенику или монаху ако почне често да долази у нашу парохију. Упознаћемо га. Пошто су наши критеријуми површни и недуховни, постепено ће поштовање које се у почетку осећало према његовој личности бити истиснуто осуђујућим мислима. На овај начин ћемо га понизити. Јасно је да ћемо ускоро и њега одбацити, као што смо одбацили и првог пароха, и кренућемо да тражимо неког трећег, непознатог духовника – „савршенијег“, „светијег“ који ће нас „надахнути“.
Наравно, све је то говори о нашој себичности, жељи да се удостојимо да имамо за духовног ментора неког славног старца, неког епископа или неког игумана. Мислимо, наш парох није нас достојан. Сами себи сугеришемо да не заслужујемо да нас исповеда, чује наше грехе и саветује нас.
У вези са реченим, подсетимо се библијског текста: „Ниједан пророк није прихваћен у својој земљи“. Нису ли сународници Христови тако учинили са својим пророком? Када је Сам Христос отишао да проповеда у синагогу, они су, уместо да пажљиво слушају и извуку духовну корист од онога што су чули, Га понизили кроз своје мисли, што је нашло и спољашњи израз у речима: „Па зар није ово син дрвосече, на кога мисли када нам тако говори и проповеда?“
Трагалац истине ће извући духовну корист од свог дружења са било ким, без обзира да ли је монах, свештеник, учитељ, неука баба, или комшија, муж (жена), чак и дете. Услови за то су следећи: човек не само да мора имати способност да види и чује, већ је неопходно и да његова духовна чула не буду обузета егоцентризмом.
Помислите колико је људи познавало, на пример, старца Пајсија, колико их је примило његов благослов. Да ли су сви они заиста имали духовну корист од свог дружења с њим? Да ли су се њихови животи променили од када су га упознали? Да ли су сви ти људи постали свети угледајући се на њега? Одговор је: мало њих. Али зашто? Јер, већина њих је тражила старца да задовоље своју радозналост због онога шта су чули о њему. Они нису имали покајничко расположење, нису могли да извуку духовну корист од дружења с њим, да промене свој начин постојања и да живе како им је старац рекао или како је и он сам живео. Довољан им је био само физички сусрет са њим. Овај сусрет им је био неопходан да би о томе причали својим рођацима и пријатељима. Да ли је за ово био крив старац Пајсије? Наравно да не. Грешка је у мислима оних који су му прилазили, што је, међутим, далеко од православне духовности.
На крају крајева, да ли нас занима да ли је оно што смо чули исправно, здраво и духовно? Или нас занима само да ли је говорник високо рангиран на нашој „лествици вредности“? Ово размишљање је слично нечему другом што сам приметио. Ђакон каже: „Са страхом Божијим...“ и позива верне да се причесте Христом. Међутим, неки хришћани се намерно не причешћују код свештеника, већ желе да се причесте из руку епископа или, ако нема архијерејске Свете Литургије, одлазе код свештеника којег су оценили као достојнијег. Међутим, ово је богохуљење. Таквом одлуком и понашањем такви хришћани се изјашњавају о следећем: епископ причешћује једним Христом, а игуман, јеромонах или брачни свештеник – другим Христом. Да ли је могуће да нам једног Христа из Свете Чаше преда свештеник, кога неки сматрају светим човеком, а другог Христа преда неки грешни (по нечијем мишљењу) клирик?! Испоставило се да је за хришћане, који размишљају на овај начин, најважније ко ће им дати Христа, а не примити Христа! Све ово доказује колико површно доживљавамо хришћански живот. Још нисмо схватили смисао хришћанске вере и нисмо познали дух богоносних Отаца Цркве, који су више пута понављали ове истине да би нам помогли да спознамо суштинско, а не да будемо подложни себичности и пролазности.
С правом је речено да права љубав није она која трпи дугу раздвојеност, већ она која подноси дугу присност. Поента је, другим речима, да дугогодишња блискост не постане отров за наш однос са супружником, са нашим пријатељима, са нашим парохом, са нашим свештенством. Јер, нажалост, то се дешава. Временом, уместо да се више поштујемо, уместо да се волимо дубље и истинитије, постајемо подложни злим мислима. Наша блискост се дегенерише у навикавање. Резултат ове промене је девалвација друге особе поред нас, која је и даље иста особа која вас је одушевила при првом сусрету или у коју сте се пре неког времена заљубили. Шта се од тада променило? Променио се начин на који размишљамо једни о другима.
Бог нам је дао слободу избора. Он нам је дао одговорност за наше животе. А ми смо позвани да бирамо. Позвани смо да не третирамо своје односе површно, према ономе што се дешава око нас и са нама. Позвани смо да све сагледавамо са разборитошћу, да остваримо сврху нашег стварања, а она није повезана са стицањем ствари, са бескрајним друштвеним познанствима. Није везана за многа плотска искуства, за професионалну афирмацију или за стицање ауторитета и стварање доброг имена у друштву. Не! Сврха нашег живота је другачија, наиме – да победимо и будемо побеђени Љубављу и Светлошћу, колико год нас то коштало. Циљ нашег живота треба да буде да волимо, да будемо обасјани Светлошћу благодати Божије. А где се ово може догодити? У цркви. Како се ово може применити? Живећи у понизности, покајањем за своје грехе, опхођењем према свима са љубављу и добрим мислима.
Хајде да исправимо приоритете у нашим животима! Пре свега – наш однос са Богом, који је однос Оца и детета, заснован на праштању и узајамности. Знајте да ћемо на основу нашег односа са Богом моћи да градимо здраве односе и са нашим најмилијима!
архимандрит Павлос Пападопулос
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах