Стишавање буре на мору (Мт 8, 23 – 27)

Мт 8, 23 – 27

И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови.

И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше.

И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо!

И рече им: Зашто сте страшљиви, маловјерни? Тада уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика.

Исусово стишавање буре на Генисаретском мору код синоптика се готово синхроно интерпретира у контексту богатог низа Христових дела и логијâ. Код Марка ова прича смештена је након парабола о сејачу и семену, сетви и зрну горушичином. Код Матеја се налази после исцељења губавога и Петрове таште; док Лука и садржински прати Марка смештајући је након говора о сејачу и семену, настављајући затим слично Матеју низом исцељења. Матеј користи термин σεισμός (потрес, земљотрес) за овај део поглавља, између осталог и због тога што тај термин припада кушањима последњих времена кроз која заједница у којој живи пролази[1]; Марко употребљава термин λαῖλαψ (олуја).

Термини σεισμός и κύματα (таласи) немају додатно објашњење у самом тексту. На њих надаље Матеј одговора и тумачи речима чуђења у последњем стиху: „Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?“ Ове речи изговарају „људи“. Једино код Матеја имамо тај додатак άνθρωποι, који каже да су поред апостола на броду „били присутни“ и неки људи који су задивљени Исусовим чудом. Тиме Матеј подстиче реципијенте на овај догађај, да су они директни учесници у стишавању потреса и запрећивању. Њихове бриге и буре саставни су део догађаја. Извештај о чуду код Матеја се догађа овде и сада, у ретроспективи доживљаја Цркве; у конкретном егзистенцијалном кључу, са истим Господом који је чудо извео.[2]     

У библистици око ове перикопе постављало се питање њене историчности. Да ли је прича о стишавању буре киригматска или историјска; како гледамо на њену кохерентност? Горње паралеле које Матеј користи су релевантне и неспорне. Уколико пажљиво проучимо текст видећемо директан вапај ученика, у реалној животној ситуацији: „Господе, спаси нас, изгибосмо!“ (Мт 8, 25).

Јероним слично говори о предзнаку ових речи у Јониној антитези (Јон 1, 5). Док су други били у погибељи, вели он, Јона се осећао сигурним и спавао је.[3] Хоће да каже да Христова сигурност, која произилази из поистовећења Његовог Ја са Очевим, постаје месијанско испуњење Јонине аналогије – али и парадигма утврђења учеништва код апостола и надаље сукцесивно.  

Референце попут оних из Боркамовог чланка[4] из 1948. године биле су дуго у библистици општеприхваћене. Владало је мишљење да Матејево смештање тога догађаја (након 8, 19 – 20), заједно са неким појединостима у изборима израза, показује да је то за њега била „киригматска парадигма опасности и славе учеништва“.[5] Алегоријско поимање догађаја и есхатолошки моменат који се препознаје, код Матеја није реткост. Реткост је његов дупли говор који овде срећемо, а то је средишњи о Исусу и други о ученицима. Излагање верзије о учеништву (8, 19 – 22) код њега прелази у дупли дијалог који преузима из Q извора.[6] Међутим, многи догађаји имају поред алегоријског и историјско упориште. Један од овом сличних догађаја је онај из 14, 22 – 33, где се такође говори о бури и Господњем јављању апостолима и Кифи на мору. Код Луке такав пример је чудесни улова рибе (5, 1 – 11).

Мк 4, 35 – 41

И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.

И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.

И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.

А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?

И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.

И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?

И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?

Марково сведочанство приближније открива да је реч о историјском догађају који се интерпретира двојако. Тематика стишавања буре смештена је у контекст после говора о Христовим делима код мора, где се претходно по Марку сабрао многи народ из разних крајева коме је он помагао и проповедао о Царству. Даљим током догађаја видимо постепено удаљавање од народа, одлазак са ученицима и дешавања на лађи. Сам редослед догађаја, који видимо није усамљен случај код синоптика, у контексту проповеди и месијанске делатности иде у прилог историчности.  

Харингтон у опису буре (σεισμος) види већи есхатолошки значај ове теме (попут Мт 27: 51 – 53).[7] Ипак, важно историјско сведочење говори о Исусовој изванредној моћи над сваком природом и описаној ученичкој маловерности. О томе јасно говори Дejвид Турнер, да се перикопа мора разумевати као интерпретација историјског догађаја; у том смислу што се не односи само на чудо које се реално догодило, већ да то чудо учи теолошкој истини, коју Матеј жели да његови читаоци разумеју.[8] Порука наравно да садржи карактер алегорије, у којој се приказ буре тумачи и есхатолошки. Међутим, егзистенцијални (историјски) смисао парадоксално је истовремено и алегоријски.

Тематика овог чуда надилази историју и алегорију као такву, бивајући аутентично метаисторична за све хришћане свих епоха од апостола до данас.

Матеј скраћује Марков наратив, а од значајнијих разлика јесу следеће: Док код Марка ученици заједно са Исусом улазе у чамац, Матеј у складу са темом о учеништву[9] описује улазак у чамац првобитно Исуса, коме су се потом придружили ученици који су га пратили.[10] Христос у целој четвртој глави код Марка говори из лађе, све док није позвао и апостоле речима: „И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну“ (35). Марко помиње да „и друге лађе бијаху с њим“  (36).  Матеј 8, 19 – 22 говори нам о ученицима и призвању учеништву, због чега се продужава са честим и омиљеним изразима код Матеја: οι μαθηταί αυτού;  ηκολουθησαν αυτω.[11] Такође значајна „поштапалица“ коју користи за наглашавање важнијих делова јесте глагол ιδού као што је у 24. стиху. Након овог додатка Матеј прави измену: „σεισμοσ... εν τη θαλασση“, (потрес у мору), који је код Марка и Луке „λαιλαψ ανεμου“ (бура, олуја, налет ветра)[12].

„Запрећивање“ или наредба мору да заћути, потпомаже месијанску перцепцију Христа, у сва три сведочанства. Најдиректније Христово обраћање мору (које персонификује целу твар, у ширем смислу) описује апостол Марко речима: „Ћути, престани!“ (39). Старозаветни концепт „Бога и од мора“ се испунио у овом, по много чему, значајном тексту. Бројна су упоредна места: „Запрети Црвеном мору и пресахну“ (Пс 106, 9); „Он обраћа ветар у тишину и вали њихови умукну. Веселе се кад се стишају и води их у пристаниште које желе“ (Пс 107, 29 – 30); „Силом је својом поцепао море...“ (Јов 26, 12).

    Оно што нам перикопа о стишавању буре предаје јесте јак антрополошки карактер текста. Поглавља која сведоче о овом догађају говоре нам о Господњој поистовећености – Сина Човечијег са својом творевином (односно власности над њеном негацијом; као што циклони, буре и трусови у цивилизацијама кроз историју бивају схваћени) и са круном – човеком. Матеј, као што смо видели, цео миље осме главе форматира рефлексијом Христа који је Чудотворац и Исцелитељ: „Он немоћи наше узе и болести понесе.“ (Мт 8, 17).

Лк 8, 22 – 25

И догоди се једнога дана и уђе он и ученици његови у лађу, и рече им: Пређимо на ону страну језера. И пођоше.

И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше, и бијаху у опасности.

И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста тишина.

А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?

 Лука у својој осмој глави наставља као Матеј после извештаја о бури. Исцељења и непрекидна релационост односа сведочи о антрополошком карактеру текста. Тиме се τρόπος  христолошке поистовећености са светом, уско повезује са „свиме што дише“ (Пс 150, 6).

Савремена призма рецепције главне фабуле у перикопи о бури и данас је важна и актуелна. Христос се осим народа на обали Галилејског мора и апостолâ на мору у бури, обраћа и нама данашњим хришћанима. Божије двомиленијумско „ћутање“ подсећа на Спаситеља у сну на лађи. Буре се свакодневно догађају, а ипак стишава их. Активност божанског ероса и благовремена пасивност на маловерје, учвршћује ноге људи ковитланих таласима и буром.  

Ђакон Мр Божидар Васиљевић