Сила се моја у слабости показује

Сав бол у односима међу људима настаје због тога што стављају маске и нису стварни.

Као публициста, често желим да напишем текст који ће се допасти другима, да добијем њихов аплауз, да кажем нешто веома мудро и дубоко. У односима са другима, са пријатељима, са породицом, па чак и са Богом, имам обичај да стављам маске, да се кријем иза неке измишљене слике о себи. Ова врста комуникације је веома исцрпљујућа. Не могу да живим на овај начин јер то није живот у истини.

Признајем, моја вера у добру промисао Божију такође скоро да недостаје, а то се посебно види у временима искушења. Нажалост, моја молитва је изгубила право значење . За дубок разговор са Богом, када Он тајанствено мења твоје сопствено срце, потребна је искрена молитва. Па, добро: не знам да се молим! Тешко ми је да кажем Богу и људима да сам збуњена, да то признам и себи! Морам да схватим да не могу спасити свет или зауставити ратове.

Ако сагледамо и понизно прихватимо своје стварне могућности, мислим да можемо учинити много више за свет око нас. Да некога обрадујемо осмехом, додиром, разговором или лепом речју, да уживамо у ономе што радимо. Да развијамо дарове које нам је Бог дао. Прихватите реалност да смо слаби да спасемо свакога или помогнемо свима.

Заиста, понос, који са собом носи стрепњу , уништава човека. То му одузима сву животну снагу. Не остаје му времена за важно и вредно – за шта му Бог даје моћи, за оно шта може да промени и учини бољим и лепшим.

Великопосна молитва светог Јефрема Сирина обухвата све слабости људске природе. Зато је актуелнија него икад пре. Ако повратимо интегритет наших живота, ако се окупимо, смирићемо се и сва стрепња ће нестати.

Тужне ствари се дешавају, страшне, трагичне. Али ако покушамо да променимо оно што је до нас, верујем да ће свет бити много боље место. Хришћанин је позван да својом добротом, милосрђем и кротошћу освети све око себе. Али Бог не очекује да носимо туђе крстове.

У молитви светог Јефрема Сирина молимо Бога да нам подари „дух трпљења“, а он се односи на стицање поверења у човека. О, да стекнемо овај дар стрпљења да видимо добро у човеку!  Али да би се то десило потребна је и наша добра воља, да спознамо дубоку потребу за Христом. Како је болно видети да само Он може да спасе наш сломљени живот и да га врати себи! И онда, на дну очаја, када се ми, као дављеници за сламку, прилепимо за Њега, завапимо, претворимо свој очај у ослонац од кога ћемо се одгурнути, Он ће доћи и извући нас из понора у који смо упали.

А Он је обећао: „Моја сила се у слабости показује сасвијем. (2. Кор. 12:9).

Маргарита Генчева

https://hristianstvo.bg