Претражи Живе Речи Утехе

Сав бол у односима међу људима настаје због тога што стављају маске и нису стварни. Као публициста, често желим да напишем текст који ће се допасти другима, да добијем њихов аплауз, да кажем нешто веома мудро и дубоко. У односима са другима, са пријатељима, са породицом, па чак и са Богом, имам обичај да стављам маске, да се кријем иза неке измишљене слике о себи. Ова врста комуникације је веома исцрпљујућа. Не могу да живим на овај начин јер то није живот у истини. Признајем, моја вера у добру промисао Божију такође скоро да недостаје, а то се посебно види у временима искушења. Нажалост, моја молитва је изгубила право значење . За дубок разговор са Богом, када Он тајанствено мења твоје сопствено срце, потребна је искрена молитва. Па, добро: не знам да се молим! Тешко ми је да кажем Богу и људима да сам збуњена, да то признам и себи! Морам да схватим да не могу спасити свет или зауставити ратове. Ако сагледамо и понизно прихватимо своје стварне могућности, мислим да можемо учинити много више за свет око нас. Да некога обрадујемо осмехом, додиром, разговором или лепом речју, да уживамо у ономе што радимо. Да развијамо дарове које нам је Бог дао. Прихватите реалност да смо слаби да спасемо свакога или помогнемо свима. Заиста, понос, који са собом носи стрепњу , уништава човека. То му одузима сву животну снагу. Не остаје му времена за важно и вредно – за шта му Бог даје моћи, за оно шта може да промени и учини бољим и лепшим. Великопосна молитва светог Јефрема Сирина обухвата све слабости људске природе. Зато је актуелнија него икад пре. Ако повратимо интегритет наших живота, ако се окупимо, смирићемо се и сва стрепња ће нестати. Тужне ствари се дешавају, страшне, трагичне. Али ако покушамо да променимо оно што је до нас, верујем да ће свет бити много боље место. Хришћанин је позван да својом добротом, милосрђем и кротошћу освети све око себе. Али Бог не очекује да носимо туђе крстове. У молитви светог Јефрема Сирина молимо Бога да нам подари „дух трпљења“, а он се односи на стицање поверења у човека. О, да стекнемо овај дар стрпљења да видимо добро у човеку! Али да би се то десило потребна је и наша добра воља, да спознамо дубоку потребу за Христом. Како је болно видети да само Он може да спасе наш сломљени живот и да га врати себи! И онда, на дну очаја, када се ми, као дављеници за сламку, прилепимо за Њега, завапимо, претворимо свој очај у ослонац од кога ћемо се одгурнути, Он ће доћи и извући нас из понора у који смо упали. А Он је обећао: „Моја сила се у слабости показује сасвијем. (2. Кор. 12:9). Маргарита Генчева https://hristianstvo.bg

Недавно смо приликом водоосвећења чули јеванђелску причу о Крштењу Христа Спаситеља на реци Јордану. Истовремено, први пут у новозаветној историји откривена је Света Тројица. Христос се попео на реку да прими крштење. Отац је рекао ово je „Син мој љубљени, који је по мојој вољи“. Свети Дух је сишао са неба на Христа у облику голуба (видети Марко 1:9–11). Желео бих да скренем нашу главну пажњу на то да Христос Спаситељ није сам крштен, није крштен ни Оцем ни Светим Духом, него прима крштење од Јована (в. Мт. 3,13–15). Као што знате, Јован је крстио само оне који су се претходно покајали за своје грехе (видети Мат. 3:6). Јован је прилично строго разоткрио фарисеје и садукеје, који нису хтели да признају своје грехе, и назвао их змијским леглом (видети Мат. 3:7–8). Зашто је безгрешног Исуса морао Јован дa крсти? То се догодило откривања велике тајне Свете Тројице. Опет, као и у тренутку рођења у бедној пећини, Христос изражава велико смирење. Владар прима крштење од роба. А пошто су многи грешни људи крштени пре њега, Он у том тренутку преузима на себе грехе целог света да би их искупио после извесног времена на Голготи (в. Ис. 53:4–5). Ово је, драга браћо и сестре, поука за све нас. Врло често, када видимо неке недостатке у својој породици, ближњима или у околини, имамо страсну жељу да их исправимо, али не на исти начин као што је то учинио Христос, узимајући на себе грехе других људи, већ грубо, понижавајући наше ближње. Бирамо такве речи или чинимо све да се, кроз бол или неки губитак, друга особа одмах поправи и постане оно што ми желимо да видимо. При томе се позивамо на дугогодишњу праксу смирења у манастирима. Али њихова пракса нас мало брине. Сурово понижавање других људи је веома лош, могло би се рећи, антихришћански начин утицаја. Овако никада не треба да се понашамо. Најбољи начин утицаја на друге људе показује Спаситељ Христос приликом Свога Крштења. Не љути се на ближње, него се сабери и понизи, односно узми на себе грехе и бремена других људи и понеси их. Како се то ради? Учврсти своју молитву и пост за ближњег, чини друга добра дела, да грешник, видећи ово, пожели да се исправи (в. Мт. 5, 16). Данас свет пати јер не можемо и не желимо да носимо терет других. Или се повлачимо у себе када нам се не свиђа како се други понашају, или прибегавамо насилним поступцима. Али, како каже свети апостол Павле, само зато што носимо бреме других људи испуњавамо Христов закон, закон љубави (в. Гал. 6, 2). Као што апостол каже, свет лежи у злу (видети 1. Јованова 5:19). „Не постоји нико ко чини добро, ни један!“ - каже свети цар Давид (в. Пс. 13,1-3). Драга браћо и сестре, можемо много да побољшамо у овом свету ако научимо да подносимо туђе слабости. Питамо се зашто су свети мученици претрпели тако сурова страдања и зашто су се светитељи подвизавали. Све су то чинили не ради себе (одрекли су се себичног себе), већ ради љубави према Богу и ближњима. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org

Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј хоспитализован је у Војној болници Карабурма због инфекције SARS CoV2. У раним јутарњим часовима 15. новембра 2020. године испољавају се симптоми и знаци погоршања хроничне срчане слабости. На примењене мере лечења стање Његове Светости се стабилизује. Конзилијум лекара специјалиста континуирано прати здравствено стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ