Свето Писмо и психотерапија

Кроз цео корпус Светог Писма, Старог и Новог завета испричана је историја човечанства. Приказани су конкретни историјски тренуци али главни циљ светописамских текстова није да пружи конкретне информације, већ да прикаже историју као дуг процес сазревања човека. Бог се у Св. Писму између осталог приказује као Пастир Добри и Учитељ, дакле као Отац, чувар и одгојитељ људи који стрпљиво обликује творевину од настанка света.

Тако, од Старог Завета у ком је Бог често приказан као правичан али врло строг, кроз неколико хиљада година долази се до Новог Завета у ком Бог постаје сличнији људима, заправо постаје истоветан људима у личности Христа, који иако Бог и Син Бога Оца постаје човек, од крви и меса, рођен од жене, Марије.

У Ст. Завету Бог је људима физички недоступан и контак или однос са њим се остварује у поштовању Закона, најпре испуњавању чувених десет заповести, приношењу жртве и сл. Тај однос се протеже по вертикали, од Земље и њених становника до Неба и његовог Господара. У Н. Завету исти однос постаје драстично личнији и протеже се по хоризонталној линији човека овога света са Богом који својевољно у исти свет улази на људски начин.

Такву радикалну промену односа на релацији човек-Бог хришћанство тумачи у контексту васпитања и свеукупног напретка човека. Од човека који је мали, ком је Божије присуство далеко и несхватљиво долазимо до човека који је с Богом у истој равни, који је много ближи равноправном односу са својим Творцем, Учитељем и Оцем.

Зато Свето Писмо, као једну од основних порука има позив човеку да ради на себи и својим потенцијалима, да проникне иза површине у дубину свог бића и да се преобрази не у нешто друго, другачије или боље од њега самог, већ у нешто за шта има природни потенцијал да постане а то је Бог. Тако, Св. Писмо поручује човеку да људскост није само оно што је добио рођењем, као што су родитељи, култура, националност и сл. већ нешто много више.

Какве везе психотерапија има са свим реченим?

Психотерапија је процес у ком човек упознаје себе. Неки ће рећи да свако већ познаје себе. Да, али у којој мери? Оно што углавном о себи знамо јесте оно што радимо, што желимо, чему стремимо итд. Али знамо ли зашто то радимо, зашто баш то желимо и зашто стремимо баш томе чему стремимо? И зашто не успевамо да постигнемо оно што желимо или нам то тешко иде ако већ желимо? То су све последице које су заиста очигледне. Ако желимо да последице схватимо и евентуално отклонимо неопходно је знати узрок.

Вратимо се на десет заповести. Углавном их сви знамо, дате су Мојсију, дакле у Ст. Завету. Четири су у вези са односом човека са Богом, а шест их је у вези са међуљудским односима. Доласком Христа заповести су сведене на две: 1. Љуби Бога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом; 2. Љуби ближњег свог као себе самог. Иако су у Н. Завету заповести сведене на две оне нису укинуте, већ је сада зрелијем човечанству дата дубља порука. Две Христове заповести јесу узрок оних десет заповести, јер ако волим свог ближњег нећу га повредити, покрасти, нећу преварити своју жену ако је волим, поштоваћу своје родитеље итд. Ако волим Бога нећу себи правити друге идоле које ћу обоготворавати јер ће ми Бог ког познајем и волим бити сасвим довољан узор. У времену Новог Завета у ком живимо нема, или не би требало бити потребе за заповестима које санкционишу недела, јер смо сада довољно зрели, или би требало да смо такви, да разумемо шта је добро а шта није.

Сада се можемо вратити психотерапији. Већ је поменуто да психотерапија прати процес сазревања човека од рођења, као што Библија прати сазревање човека од настанка човечанства. То је основна веза психотерапије и Светог Писма- брига и старање о развоју људи и човековом бољем сутра. Како је основни позив човеку да напредује, да се развија, да узраста у мери својих потенцијала (а потенцијал нема границе већ је циљ обожење) долазимо до препрека на том путу. Психотерапија се бави препрекама, оним што радимо и неуспевамо да постигнемо свој циљ. При том, те препреке не пројављују се толико као спољашњи утицај, већ као унутрашње кочнице. Отклањање кочница јесте циљ психотерапије.

Зато психологија и психотерапија као свој темељ имају баш Свето Писмо. Кључне истине које Библија баштини јесу истине које човек жели да живи. Блискост, поверење, љубав, брак, потомство и заједница су неке од светописамских истина. Наши страхови, неуспеси, промашаји које називамо грехом између осталог су оно што нас спречава да библијске, а самим тим општељудске истине живимо. Кроз психотерапију проналазимо и отклањамо узроке наших страхова, неуспеха и грехова и тако себе изграђујемо и побољшавамо како бисмо стигли до циља на који нам Свето Писмо хиљадама година тако стрпљиво указује.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/07/16/sveto-pismo-i-psihoterapija/