Свети Сава у народном предању

Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов отац, Стеван, познатији по калуђерском имену, Симеон Немања био је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног пијатета. Свети Сава је настављао његова дела у сређивању прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне православне цркве; први представник књижевности у Србији, оснивач и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, Студенице и можда Милешева, који су кроз цео средњи век главни расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк И наглашаван од кругова, који су важили као највернији представници нашег духовног живота и најдоследнији у раду за неколико столећа. Већ пренос његовог тела из Трнова у Милешево, 1237., био је акт, који је давао повода посебној глорификацији, а мало после тога Сава је, као прави династијски, црквени, па најзад као народни светитељ, постао предмет посебних приказа и похвала. Већ средином ХШ века он добија једно с патосом и с много реторске хагиографске вештине писано житије, које почетком XIV века налази једног даровитог прерађивача и популаризатора. Теодосијево житије Светог Саве ушло је у све наше области, и прешло је чак и у руску књижевност; од њега је данас дознато 19 српских и пет руских преписа, и неколико прерада разнога облика. У краљевском кругу рашке државе Симеон и Сава оглашавани су као заштитници целог народа и земље и помињани су врло често у многим државним актима. Тај култ су после примили и владари из споредне немањићке линије, као босанско-српски краљ Твртко И, који се баш у Милешеву, над гробом Светог Саве,. дао крунисати за краља; и после Степан Вукчић, који се прогласио "херцегом од Светог Саве". У Милешеву је, несумњиво ради значаја Светог Саве, било једно време и седиште херцеговачког митрополита. У XVI веку култ Светога Саве чувао је и добар део муслимана, можда још од своје хришћанске старине. Више страних путника, који су тих времена свраћали у Милешево, бележе како "штују милешевске калуђере и дијеле им милостињу" (Жан Шено, 1547.); како калуђери живе од милостиње "што им понајвише пружају Турци, који свеца осовито штују и јако га се боје" (Катарин Зено, 1550.); чак се казује да Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови, него ли Кршћани" (Бенедето Рамберти, 1534); у Бранковићевом летопису се прича како је неки бег јавио надлежнима у Турској, да "Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се". С тога је, вели, наређено да се спали тело светитељево, цорпус продигиис цларум! И Атанасије Ђакон, у свом опису пустошења наших земаља у XVII веку, наводи, да је Свети Сава спаљен од Турака што је један Турчин био на Савином гробу излечен од беса. У једом писму из 1597. пишу српски калуђери папи у Рим: "Како су Турци отнесли Светога Саву из Милешева њима Бог не помага, убијају (и)х крстјани са сваке стране". Још и у XIX веку, саопштава А. Гиљфердинг, долазио је народ на милешевске развалине и доносио болеснике. Тај култ, као што се види из саопштења у овој збирци, траје уосталом још и данас. Има чак веровања да је Свети Сава још и сад жив "ко свети Аранђео и свети пророк Илија" и да је штавише "и сад на земљи, али га ми не видимо".
Велико штовање које је Свети Сава уживао у нашем народу, није било ограничено само на православне и муслимане. Њему је обраћана пажња и од нашег католичког елемента, па, штавише, и од његових црквених лица. Савин култ добро је познат Дубровчанима; писци из других места, католички свештеници, пишу Савине биографије, као Иван Томко Мрнавић, или га славе у песмама, као фра Андрија Качић Миошић. Овај чак изрично казује:
Рад чудеса калуђера Саве
Словенске га све државе славе.

аутор: Владимир Ћоровић

https://www.rastko.rs/knjizevnost/usmena/legende_o_savi.html