Протојереј Андреј Лемешонок – За вечност

Смисао људског живота и његову вредност одређује циљ који човек себи поставља. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве усмеримо ка Храму, где нема ни данас, ни сутра, ни јуче, него је Вечни Бог, Који воли.

Додир Божији су тренуци који човеку откривају прави смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у болу, патимо и губимо целог живота. Земља нас привлачи и без Божије помоћи није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже може се савладати само крстом: Господ се уздиже изнад земље кроз Крст.

Вечни живот није неко лутање галаксијама, већ оно мало за шта живимо. Ако говоримо о Вечности, то значи да треба да говоримо о сваком дану, сату и тренутку нашег живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали делић Вечности усмеримо ка Богу и ако ценимо сваки тренутак свог живота, ако тражимо Бога, не затварајући душу за проблеме и патњу и не сажаљевајући се, ако покушамо да то видимо, схватимо, слушамо и подржавамо човека који је поред нас, ако кренемо да се боримо против лењости и очаја који рађају незадовољство и немир, ако Богу захвалимо за дан који живимо, ући ћемо у Вечност. Ово време није празнична шетња, већ стално приморавање на РАД зарад Љубави.

Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени Богу. Живот пред Богом је живот вечни.

А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама је много греха и смрти, али и Христова Љубав живи у нама. Покајте се, близу је Царство Небеско. А Царство Небеско је Царство вечне љубави. Једини улаз у њу је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да нам Љубав Божија може опростити и променити нас, учинити нас способнима да волимо. У вечности ће бити само храбре душе које су веровале у своју бесмртност, у могућност да буду као Бог. На Светој Литургији, када се човек сједињује са Богом, вечна љубав, вечни мир побеђује пролазне грехе који се растварају у Чаши и сагоревају.

Када смо са Христом, не можемо не волети, јер Бог је Љубав која побеђује смрт и поделе, која са Крста окупља људе који нису везани за пролазно, који траже Лепоту у овом свету. Свет кваре они који покушавају да живе без Бога.

Црква је Тело Божије, Бог који се сједињује са човеком. Љубав према ближњем се рађа из Љубави Божије. Докле год ова љубав постоји у свету, свет ће бити жив, када љубав замре у људским срцима – свет ће пропасти.

Када је човек дирнут Божијом благодаћу, он постаје једно са Богом и не види ништа осим Бога. Он већ изгледа другачије – у Богу. Његово гледиште није гледиште особе осуђене на смрт, већ је то гледиште човека који је пронашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Истинска радост може постојати само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета са Богом човек превазилази ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да спречи ову радост, јер је њен извор Бог. Срце је испуњено захвалношћу, живот постаје дар непроцењиве вредности и добија смисао. Човек више ништа не жели, има све. Након сусрета са Богом, душа више не може да жели ништа веће.

Протојереј Андреј Лемешонок

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор