Прота Андреј Овчиников: Господе Христе, научи ме да мислим о Теби!

Колико је важно свуда и увек да се сетимо Христа. Чињенице шта је Он учинио за нас и како се се због Њега променио читав наш живот. Али зашто Га се тако тешко сећамо? Треба нам много напора, али где је у томе лакоћа и радост? Зашто је лакше и занимљивије да заронимо у узалудни и празан вихор, а не у живот своје душе? Ако су светитељи говорили "живот то је Христос," зашто ја не могу искрено да кажем такве смеле речи? Разлог је у раздвајању мог унутрашњег света. И греху који чиним. У потпуности се слажем са апостолом Павлом да је жеља за добрим у мени, али чиним зло. Несрећни човек сам! И не само ја, него сви ми. С једне стране, људи су различити међусобно. С друге стране, ми смо сви исти - сви су згрешили а дошли су у славу Божију (Римљани 3, 23). Ми смо као бројеви у математици у њиховој различитости, али смо слични по једнакој удаљености од бесконачности. Сви ми имамо несавршен однос са Христом. Неопходно је да то схватимо и предузмемо нешто.

    На Страшном Суду ћу одговорити само за једно - какав је мој живот у односу на Христа?

Да се буде близу Христу потребна је жеља – желим да будем с Њим. Потребан је рад на себи, као и стрпљење и упорност. Својство греха јесте да повуче човека на доле. Наш задатак, међутим, представља да се попнемо на брдо. Плот захтева одмор и забаву, а ми ћемо се побринути за душу и њене захтеве. А шта највише жели људска душа? Души треба Христос и само Он. И Христу је потребна наша душа, такође, више од свега. Дакле, у чему је проблем? И проблем који имамо, и више од свега и било кога. Све молитве Цркве своде се на једну главну: људи, ступите у исправан однос са Христом. Веруј у Њега, иди за Њим, и што је најважније - воли Христа. Већини нас не треба ништа више.
Душа је Христу као млада младожењи. И младенци, као што знате, воле да буду сами, њима не требају сведоци. Младенцима је добро заједно, тако и душа жели и чека сусрет са својим Возљубљеним. И Он је за њу лепши од свих синова човечијих.

Веома је важно научити да се ћути о најважнијем. О овоме не говори никоме, ни тати ни мами. Само духовнику оданом пријатељу твог живота, који те у томе много боље разуме од сопственог оца. Мој однос са Христом - то је тајна, и ја ћу га задржати од радозналих очију и дугих ушију. Мислити на Христа увек је труд, али који постаје лакши временом. Сећати се добротвора и вољеног пријатеља није подвиг, већ потреба и радост која се огледа на лицу.

Бели лабуд никада неће седети на блатњавој мочвари, он се огледа на површини језера. Исто тако, Христос је једино на месту на коме је чистоћа - како духовна, тако и физичка. Воли чистоћу и налази је тамо где је једноставност ума и понизност срца. Са таквим човеком Христос није само пријатељ, он је рођак. Ко нема дух Христов, он није његов (Рим 8,9). Због тога морамо да имамо мир, и имаћемо га у изобиљу, ако будемо са Њим. А један смирен човек, познато је, спасе на хиљаде других.

До ког закључка долазимо? Ако Христос попуни остатак наших живота, ми ћемо бити најсрећнији људи на свету. Али таквог драгог госта треба примити на одговарајући начин. Он воли да обиђе палате и храмове, али не сазидане од камена, већ створене у нашој души. Он нас увек памти, гледа наш живот, чекајући наше молитве, журећи као последњи слуга да нам помогне. А ми? На речи молитве "сами себе, једни друге и цео наш живот Христу Богу предајмо", где је у том тренутку наше срце? Знамо да оно мора бити у близини извора топлоте и љубави, тамо где је добро и истинито. Желимо то, зар не? Зашто онда стојимо и сумњамо? Кренимо ка Њему, јер Он нас постојано чека.