Пред вама је прича о једном од највећих руских светитеља – светом Сергију Радоњешком. Ове године се навршава 700 година од рођења овог великог и важног светитеља (често га пореде са нашим Светим Савом – што је Свети Сава за нас, то је Свети Сергије за руски народ) , тако да је ово пригодна прилика да га и ми поменемо кроз приче попут ове, и њему се помолимо.

Преподобни оче Сергије, моли Бога за нас.

Резервација у манастирском преноћишту

Послије Литургије народ је, не журећи, излазио из храма. Топло сунце, златно лишће, посебан јесењи прозрачни ваздух- све је у том октобарском дану било празнично, као да се и природа радује дану спомињања преподобног Сергија Радоњешког.

Послије обједа игуман Саватије, иако веома уморан, дуго није могао отићи у келију: у трпезарији су се тискали ходочасници- неко је чекао благослов за пут, неко савјет, неко је желио да честита празник.

-Баћушка, када ми благосиљате да опет дођем у манастир?

– Баћушка, мама је звала: разболила се- молим вас помолите се!

– Оче Саватије, требао бих разговарати са вама: имам велике проблеме на послу…

– У вези изградње, баћушка, могу ли вас питати за савјет?

И међу многобројним мушким басовима и високим женским гласовима- неочекивани, дјечији, звонки глас- деветогодишња ћерка ходочаснице у дречаво розе капи:

–        Баћушка, а мени је преподобни Сергије- најдражи светац! Ја имам за њега молбе, тако, о школи, и он ми стално помаже! А шта ви мислите о њему? Је ли вам некада помагао?

Осмјехнуо се:

–        Ја према њему имам велико поштовање!

Благословио је, саслушао, посавјетовао, поздравио, опростио се. Тешко се попео по шкрипућим степеницама до келије. На крају је остао сам. Данас га је очекивало још много посла. Требало је одморити се, прикупити снаге… Сјео је у стари наслоњач. Да ли му је помогао када преподобни Сергије?

Кроз прозор- даљина, добро се види са врха Митејне Горе: покошена поља и златом окупана шума, Чусоваја- хладна, јесења, сива. Свјежи, благо горки мирис опалог лишћа који долази кроз окно, мирис дима од паљевине. На стаклу одсјаји сунчевих зрака.

Тада, скоро прије 30 година, кроз прозор воза сијало је исто овакво зубато сунце, био је један од посљедњих, сунчаних, јесењих дана, бљештале су  жуте, црвене, златне боје шума и поља. Још се није био замонашио и није још био игуман Саватије, већ млади, недавно рукоположени свештеник.  Полако се привикавао да буде „отац Сергеј“ умјесто просто Сергеј, учио се бити пастиром.

У својим двадесетим осјећао се веома одраслим. Не само да је ходочастио, већ је преподобном Сергију Радоњешком доводио и свог млађег брата- петнаестогодишњег дјечака.

За тај пут благослов је добио од свог духовног учитеља, владике Атанасија, који их је очински пољубио у главу и испратио с Богом. Купили су карте за воз, кренули сретни, радосни. Два брата.

Сам Сергеј ишао је у цркву од дјетињства- бабушка, драга бабушка, вјечни јој спомен, тиха молитвеница. Навикнувши у дјетињству, ишао је и касније као дјечак, а као младић рано је напустио дом, поставши ипођакон код владике, па ђакон и у двадесетим- свештеник.

А брат се родио седам година касније, и неко га је морао научити ићи у цркву. И млади баћушка осјећао је одговорност за дјечака, да га привуче вјери, покаже православне светиње, помоли се с њим и за њега моштима преподобног Сергија Радоњешког.

Много је стрепио, као што стријепе људи, када желе да подијеле нешто сакривено. Желио је да брат осјети благодат Лавре, њен дух, њену светост, да би схватио зашто је њему тако драг, тако близак преподобни Сергије. Не би ли све прошло без посебних празничних и ходочасничких искушења, на које је он навикао, но које могу бити камен спотицања за брацу, тако младог и још почетника у вјери. Да га неко не увриједи, не поквари празник, да се не нађе близу какве „зле“ црквене старице или каквог фанатичног ревносника. Да нађу мјесто у преноћишту…

Троицко-Сергијевска  Лавра дочекала их је звонима, чији се звук простирао надалеко кроз прозрачни октобарски ваздух. У ишчекивању великог празника у манастир се сабрало мноштво ходочасника и духовника: уважених протојереја и јеромонаха, крепких игумана и старих архимандрита.  Сва преноћишта била су препуна.

Иако је сунце сијало, хладни вјетар чинио је да су људи дрхтали од хладноће, брзо се смркавало и јесењи сумрак носио је бојазан од тога да се остане без крова над главом, без топлог преноћишта. Забринуто је погледао на уморног дјечака и одлучно га узео за руку. Иза Тројицког сабора, у манастирском зиду налазило се старо полутамно преноћиште са уским прозорима и пространим многокреветним собама.

Дежурао је тамо неки радник и рекао је одмах:

-Извините, али нема мјеста.

Погледао је на њих пажљиво, потом је омекшао и додао:

–        Међутим, имају два слободна мјеста, али не могу никога на њих смјестити- резервисана су- за свештеника са братом. Оставите овдје ствари, идите на вечеру и вечерњу службу, а послије службе дођите поново. Доћи ће отац који управља преноћиштем, можда нешто смисли.

Помислио је: резервација је сигурно за неког уваженог протојереја.

Отишли су на вечеру, затим на службу, помолили се. Вратили су се у преноћиште и нашли оца који управља преноћиштем. Старији, сиједи монах пажљиво је погледао на путну одјећу младог баћушке, на огртач, на подрасник, који носе многа духовна лица- од послушника до архијереја, и упитао:

–        Ко сте ви?

–        Свештеник.

–        А ко је то са вама?

–        Мој брат.

–        Па вас и чекамо! Дођите, ево за вас два мјеста!

Чудесно је испало, преноћили су. Ујутру су ишли преподном Сергију- и све је било, како се може замислити. Причестили су се. Душа- пуна радости! Брат сав сија.

Једино је баћушку мучила помисао- заузели су туђе , њима ненамјењено мјесто. Али нико више, никакав уважени протојереј није долазио, нико се није позивао на резервацију у манастирском преноћишту, никуда их нису премјестили и они су боравили у тој чудесној келији до одласка.

Прије одласка пошли су да се захвале оцу који их је смјестио. Баћушка није издржао и упитао је:

–        Оче, извините, ви сте нас смјестили на мјесто на које је требао доћи свештеник с братом. Ко је то требао доћи?

А овај се загонетно осмјехнуо.

–        Па то сте били ви!

–        Али како сте ви могли знати за нас?!

–        Овдје је домаћин- сам преподобни Сергије Радоњешки: он је то и удесио! Неком од отаца Лавре Господ је јавио о вашем доласку. Мени су тако и пренијели: Кажу, доћи ће двоје, свештеник са братом. Ја им кажем: А како ћу ја знати да су то баш они. А они ми кажу: Питај и сазнаћеш. И тако сте ви дошли!

И то је било, до суза дирљиво, чудо Божије, послано за утврђење вјере младог свештеника и његовог брата почетника у вјери.

Преподобни оче Сергије, моли Бога за нас!

 

https://www.pravoslavniroditelj.org/kako-je-sveti-sergije-pomogao-mladom-svesteniku-prica/