Православна породица и брак

Славица Мојсин, психолог

ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА И БРАК

Породица је основна ћелија сваког друштва, а основа на којој се рађа јесте љубав двоје људи који постају муж и жена.

Љубав је стална спремност да себе даш другоме, да се бринеш о њему, да га чуваш и радујеш се због његове радости, као због своје сопствене и жалостиш се због његове туге као и због своје.

Брак је светиња откад га је црква осветила и отад обухвата све три стране људског бића: тело, душу и дух.

Када узајамна љубав помаже обома да духовно узрастају, не завршава се само на њима, већ се преображава на децу која их окружују.

У светој тајни брака, огледа се тајна Божија као тајна јединства, рађа се и настаје тајна породице.

Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вечну грађевину себе, као тела Христовог.

У Православном браку и породици, жена је позвана да се у несебичној љубави покорава своме мужу, као што се црква покорава Христу, а мушкарци да воле своје жене “као што Христос заволе цркву и себе предаде за њу.” Еф 5, 24-25.

У Христовим очима сви су једнаки, нема ни мушкога ни женскога, у ствари брак је савез једнаких.

Породица од самог почетка рађа за цркву. Међутим, данашње друштво презире врлину послушности. Циљ хришћанског брака и циљ друштва нису само различити, већ су у потпуној супротности. Сврха хришћанског брака је вечни живот на небесима са Исусом Христом, док је сврха световног друштва, уживање овде и сада, самоугађање и егоцентризам.

Данашњи начин живота нам намеће прегршт обавеза, па сходно томе супружници не проводе довољно времена заједно, а самим тим ни са својом децом.

Данашња жена се труди да буде равноправна са својим супружником, а та равноправност потире патријахалну породицу. Управо због тог себичлука, родитељи губе ауторитет над својом децом, што ствара проблеме у породици.

Другим речима, широка производна и друштвена делатност, треба да омогући нову ситуацију, да васпитање деце на себе преузму или државне институције или улица.

На тај начин би се елиминисала могућност, којом породица има васпитни утицај на децу у погледу изградње њиховог погледа на свет.

Међутим, овакви ставови нису искључиви. Постоје тренуци у којима је потребно да жена покаже своју јачину, што би значило да је муж послуша. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.

Има много карактеристика успешног брака, али три су најважније:

Похвала – Када се супружници похваљују узајамно, јер похвала храни добар брак.

Време – Успешном браку је оно потребно, брак мора да узраста, а то је дугачак процес. Важно је стрпљење, ако га немамо, нисмо спремни да дуго година радимо на њему, те је такав брак унапред осуђен на пропаст.

Праштање – Оно је кључно за срећан брак, оно треба да буде свакодневно, јер у успешном браку, супружници непрестано траже опроштај један од другог. Када то не чинимо све се више међусобно удаљавамо, ране се не зацељују, однос бива све хладнији и самим тим не прима се благослов коју Бог шаље.

Хришћанско поимање љубави значи жртву, самопорицање јер нема веће љубави од оне да човек положи свој живот за другог. Хришћанска брачна љубав није само радост, она је у много чему подвиг, па и у чувању породице и брачне љубави од саблазни. Приликом свете тајне брака, црква се сећа својих мученика, онако како су они страдали за Христа, тако би и супружници требало да буду спремни на мучеништво ради своје љубави.

Поштовање и љубав према родитељима најлепше је објаснио Свети Владика Николај Велимировић: “Љубав према родитељима, то је главна и основна школа љубави без те школе се не иде даље.