Можда неко оправдано мисли, шта неки удаљени монах светогорац има да каже о породици, о родитељима и васпитању њихове деце? Али монах није изолован од света. Монах је добронамерник за цео свет.
Црква је увек желела да слуша монахе. У светој тишини монах постаје мудар, просветљен, подвизавајући се. Велика беда света, препотрошачко друштво и богатство нису нимало позитивни елементи за развој духовног живота.
Света Гора је забринута због идеја које се први пут чују у модерном грчком животу за трајну и закониту кохабитацију неожењених, па и хомосексуалаца, за пораст прељубе, пораст развода. Свакодневно на Свету Гору долазе тужни и узнемирени људи, утопљени у ћорсокак бесмисленог и погрешног начина живота.
Посебно нас мучи равнодушност младих људи, уз бројне психичке трауме. Понизно верујемо да је, упркос свим њеним проблемима, породица још увек тврђава . Породицу чине родитељи и деца. О њима говоримо једноставно и практично са болом и љубављу, не као учитељи, већ као саосећајна браћа.
Дух света је унео у породице превирања, неповезаност у име слободе и права, лом и свађе. Противуречност, гунђање, свађе, претње, хладноћа засењују све домове. Изостају међусобно разумевање и међусобно поштовање. Црквени живот ће нас само вратити на прави пут. Онда су свако друго мишљење, опомене и савети непотребни. Децрквенизација је изоштрила наш его и жели да будемо владари и ауторитети свега, чак и сопственог народа, супружника, деце.
Када кажемо црквени живот, не мислимо на опште разумевање Цркве, веру у врховно биће, пријатну идеологију. Живот Цркве је конкретан, са правилном вером у живог Тројичног Бога, животом побожности, путем очишћења и освећења.
Родитељи би требало да од малих ногу своју децу воде у цркву. Да пригрле иконе, да се правилно крсте, да се причесте светим тајнама. Нека су живахни и неваљали, нека плачу, у реду је, уче, благословени су, освећени су.
Веома сам се растужио када сам видео у православним црквама у Америци, да су деца у подруму са васпитачицом за време литургије , да не би ометали вернике у цркви... Потребно је да деца уче да одлазе у цркву од малих ногу. Нека не разумеју, благодат богато делује у њима.
Божанствена литургија и наше „верске дужности“ не завршавају се „по жељи“. Нисмо хришћани само у цркви. Цркву треба проширити до нашег дома. Молитвеник треба да буде ту, не само у тешким временима, већ сваки дан. Ту дан почиње и завршава се. Нека цела породица буде на окупу. Ако је тешко макар један по један. Како је лепо бити повезан са молитвом од малих ногу! Деца никада неће бити усамљена. Имаће отворен стални дијалог са Богом.
Ако се неко жали на недостатак времена, може се молити и на улици и у колима и у канцеларији. Нису потребне књиге и знање, срдачно „Господе помилуј“ је добра молитва. Све док се то ради са свешћу. Са смерношћу. Мајке, домаћице, учитељице, медицинске сестре, све жене, мушкарци на имањима, у грађевинарству, у банкама, на путовањима, деца и у игри и у школи и у својој соби могу да изговоре малу молитву само пет малих речи: „Господе Исусе Христе, смилуј се на мене!"
Човек треба рано да научи да се прекрсти када се пробуди, када иде на спавање, када почиње посао и када се враћа кући, када почиње и завршава свој оброк , када се ухвати за волан или оловку. Како је лепо увек за све тражити помоћ Божију! И имаћемо је. Зато Он постоји, да даје онима који Га моле, да отвара онима који куцају, да слуша оне који Га призивају.
Монах Мојзес Агиореитис
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.