Покајање, исповест, самокритика – у чему је разлика?

Ректор Института за хришћанску психологију свештеник Андреј Лоргус одговара на питања о покајању и исповести .
— Реците ми, молим вас, која је суштинска разлика између појмова „покајање“ и „исповест“ ?
— Исповест је света тајна и њен резултат је ослобођење људске душе од греха, а покајање и претходи исповести и прати је. Ово је процес који се одвија у души током дужег временског периода.
Исповест је круна покајања, временски веома краткотрајан а по значају њен веома важан, тајанствени део. Ако можемо говорити о исповести као о светој тајни, онда морамо говорити о покајању као духовном, психичком процесу, догађају, делатности.
Не укључује свако покајање исповест, али без исповести не можемо говорити о ослобођењу душе од греха у мистичном и духовном смислу.
— Ако човек редовно исповеда исте грехе, шта то онда значи?
„Греси који се понављају указују, пре свега, да у човековој души, у његовој личности, постоје неки важни, сложени, кључни проблеми са којима он мора нешто да уради. Они га гурају на озбиљнији, промишљенији духовни рад и усмерени су на тражење, на разјашњавање разлога одакле долази овај или онај понављајући грех. Шта лежи у основи овог греха – страст, навика, околности или кукавичлук, равнодушност, неразумевање потреба свог духовног живота.
Сама чињеница понављања греха гура човека да тражи разлог овог понављања. Дакле, понављани грех не може проћи незапажено; захтева пажљивију анализу.
- Али има људи који кажу: гле, ја идем у цркву већ 10 година, али стално причам о истом; гроб ће све то поправити.
— Ове речи су највероватније ослобађајуће, али очито указују на то да човек није превише упознат са функционисањем и смислом духовног живота, јер духовни живот никада није механички: дошао сам, покајао се и заборавио. Ово се не дешава!
Духовни живот је дуг и сложен процес који се може упоредити са оним како вајар изрезује скулптуру од камена. Дуго га обрађује, прво сече велико камење, затим мало, па меље, обрезује... Постепено његов рад постаје тањи и финији, али је веома дуг, и сваког новог дана израста нова фигура. Исто тако, душа се током духовног рада непрестано изоштрава све док резултат овог рада не буде глатка површина.
Постоје греси који нестају када се човеку промени начин живота. То се може десити због заједнице којој припада, групе пријатеља, посла... Чим човек промени окружење, посао, или напусти претходну компанију, напушта га зависност. Нешто се пак повлачи са годинама, мења се као резултат духовног раста. Човек се ментално развија, развија се лично, нешто се мења у њему.
— Да ли сви људи имају способност да разумеју сопствене поступке, да их критички процене и донесу закључке о свом животу?
- Наравно да не! Уопште, култура покајања, духовни живот је уметност која захтева свесну припрему, вежбање и менторство. Нико није спреман за духовни живот од детињства. Уметност покајања, уметност интроспекције и самопоштовања долази у одраслом добу.
Има људи који су од детињства навикли на размишљање, на неку врсту дубоке самокритике, али су у исто време потпуно неспремни на покајање. Покајање и самокритика су сасвим различите ствари, па није истина да се људи, који се стално преиспитују, добро кају. Потребна нам је друга култура и другачије вештине.
Способност покајања долази кроз обуку, кроз знање, кроз духовност, менторство и рад.
- Која је онда разлика између покајања и самокритике?
— Покајање има за циљ идентификовање греха у себи, његово препознавање, разумевање његових корена, жељу за ослобађањем од њега уз помоћ Божију кроз Тајну Исповести . А самокритика се састоји у томе да се повредим да бих себи доказао да сам лош, да бих пребацио одговорност на некога, да бих себи доказао да не могу ништа, да не треба ништа да учиним, да су за све криви они који су ме родили.
Понекад самокритичност лежи и у томе што човек долази до излаза, али се окреће и каже: „Не, нема излаза“ и наставља да кружи даље у својој мрачној унутрашњој „пећини“.
— Жеља да се нешто промени у животу може човека да изведе из овог мрачног лавиринта?
– Када се човек умори од ходања у зачараном кругу, почиње да тражи и критички преиспитује своје уобичајене руте и скретања, и онда стане и каже: „Добро, стани! Овде нешто није у реду. На ово треба да гледам са друге стране“, и почиње да тражи друге тачке гледишта о себи и ситуацији, преиспитује своје вредности, тражи другачије искуство живота, искуство самоспознаје, пита, чита, и постаје заинтересован.
Жеља да се мења, расте, и развија једна је од основних потреба појединца. Жеља за саморазвијањем је оно чиме нас је Господ обдарио. Када кажемо „по слици и прилици“, мислимо на потребу за развојем и, као саставни део развоја, на потребу за променом.
Ово је заиста дубоко усађена потреба појединца, али она мирује док личност у особи остаје неразвијена. Може да даје појединачне бљескове, али за сада једноставно „спава“, а човек остаје у стегу задовољства своје стабилности,која му пружа задовољство постојаности, навике и удобности. "Иако је лоше, познато је."
— Када човек почне да се мења, да ли почиње да доживљава неку врсту кризе, укључујући кризу вере ?
- Сигурно. Криза вере сама по себи долази у своје време код верника, као и криза личности. Ако човек одлучи да се промени, онда креће на пут рушења старог и тражења новог, а то је увек кризна ситуација, јер привремено, при преласку са старог на ново, човек се налази у неуравнотеженом стању.
Када змија промени кожу, она се сакрије да је нико не дира. Или замислите кућу коју треба преселити на нови темељ. Док се помера, не може да има пун живот. Тако је и са особом. Ово је, наравно, криза, и то веома тешка!
— А шта човек треба да уради да би преживео ову кризу?
– Тешко је, па треба имати на уму да ако је особа, рецимо, озбиљно под стресом – на пример, отпуштена са посла или се удала, родила дете, пише дипломски рад, има тешку болест – онда су то објективне потешкоће које човеку одузимају вишак ресурса, вишак снаге. У оваквом стању човек веома тешко преживљава промену, покајање или кризу вере. Када је човек у тузи, када се осећа лоше, ретко када уради нешто тако озбиљно. Али када има унутрашње ресурсе, буди му се жеља да нешто промени.
— О којим ресурсима је реч?
— Ресурси су снага, време, пажња, здравље, радост, жеља да се нешто промени.
-  Обично се покајање повезује са плачем...
— Радост је енергија коју је Господ дао души у изобиљу. То је енергија која је неисцрпна у души. Жива душа непрестано храни личност овом радошћу.
Чим ујутру сунце засија, већ смо срећни. Чим птице почну да певају, прве латице се развију у пупољку, чим видимо цвеће, осмехе драгих и вољених људи – буди се радост у души.
Дакле, душа у нормалном стању непрестано тежи радости и зрачи овом радошћу.
Радост је светлост душе, она извире из ње по дефиницији, пошто ју је Бог тако створио. Бог сам је љубав и доброта, стога је Његово боголико створење – човек – радосно по природи. Његова духовна природа је да се радује.
Али ми не дозвољавамо себи да се радујемо. Деца то себи дозвољавају, али ми одрасли не, и зато нам је задатак да будемо срећни, да се вратимо радости.
— Како радост посебно доприноси покајању и промени?
- Она души даје осећај пуноће живота, целовитости, а управо је то неопходан услов да би се спустила у дубине...Када човек плива и намерава да зарони, прво мора да подигне главу горе, да дубоко удахне ваздух, а затим зарони. Исто тако, да бисте заронили у дубину свог греха, потребно је мало подићи главу, погледати у сунце, и радовати се.
И плач је неопходан, али само као последица тога што са горчином гледам на свој грех. Нећу моћи да видим свој грех као црно на црном; дефинитивно ми треба бела позадина за ово. Шта се сматра белом позадином? Унутрашње осећање моје Богом дане природе, моје унутрашње светлости. И у позадини ове унутрашње светлости, те божанске благодати која је првобитно дата мојој души, ја већ могу да видим своје поступке и да их у овом светлу оцењујем.
— Које кораке човек треба да предузме да би његова исповест заиста уродила плодом и довела до промене мишљења?
— Овде је важно поштење, искреност и вера у ту благодатну силу која може да произведе промену у њему у тренутку Свете Тајне. Ако човек приликом исповести није сасвим поштен и искрен, онда се, по правилу, ништа не може променити.

јереј Андреј Лоргус

https://www.pravmir.ru