О нашем преображењу

Преображење. На данашњи дан размишљамо, читамо и слушамо шта се догодило Сину Божијем и тројици Његових ученика на гори Тавор.

А шта је са нашим преображењем? Није ли то главни задатак у животу верника? И уопште, да ли се људи мењају? Да ли се мењају на боље после много година молитве, поста, исповедања, причешћа? И ево још једног питања: може ли се човек драматично променити, једном заувек? На крају крајева, видите, ми желимо поуздане, неповратне процесе промене на боље, и ми и други покајнички хришћани. Проћи тачку без повратка - и то је то! Јер ти то желиш!

Реалност је да нас навике, пороци и страсти обузимају много чешће него што бисмо желели. И понекад се чини да су они наше друго „ја“, а можда и прво.

Као искусна новинарка, сакупила сам тужну архиву случајева, када после писања оптимистичног, похвалног материјала о људима који су пришли вери, или се венчали из љубави, или замонашили, након извесног броја година сазнате да су јунаци чланка напустили свој светли, лепи пут и почели да живе некако другачије, одричући се својих завета и претходних уверења.

Иако најчешће нема тако тешких ломова у путањи судбине, људи се једноставно враћају свом пређашњем начину живота – ономе што су живели пре него што су постали верници, или се нешто охлади. Шта се то дешава?

Да, има много разочарања! Иако ти људи још увек нису изгубили веру.

Али немојте журити да судите и оцењујете! Покушајте да се упознате са целим животом јунака публикације и сазнате шта су успели, а шта не. А ко може да предвиди развој догађаја, осим Бога?

Слажете се да понекад не можете себи опростити оно што сте оставили, одбили. Посебно је тешко схватити да нисте могли, нисте стигли до више летвице, да сте се повукли... Дакле, нећете бити међу првима, одабранима... Али зашто? Са Богом, на крају крајева, последњи може постати први ...

Желим да вам понудим једноставно парадоксалан одговор на питање да ли се људи мењају: они се могу променити без промене споља. Како то? Тешко је то изразити, али покушаћу, ослањајући се на речи духовно искусних људи који су ме својевремено лично тешили и подржавали.

Никада нећу заборавити речи старе монахиње Матроне из Полоцког манастира: „Код Господа је све тако компликовано, тако нам је несхватљиво... Код Њега један дах може да замени деценије рада и патње. Тако је Господ дао човеку слабост и ставио у срце његово осећај своје безначајности, слабости, да би се човек могао потпуно покајати. И то не јавно, не наглас, већ у души... Све је важно – у срцу!

Човек је већ на самрти, спреман на све... И тада му Господ открива Своју снагу, Своју милост – и човек се каје... Каје се у души, не говорећи никоме ништа. Људи мисле да је отишао исти као што је био, али не - отишао је потпуно другачији! Он је ближи Богу“.

Постоје тренуци када погрешно дело може бити корисније од исправног дела које не разумемо.

Митрополит сурошки Антоније је рекао:„Није воља Божија да се понашате што је могуће моралније и исправније. Често ће воља Божија, између два или три исправна излаза, изабрати онај који најмање очекујемо. Јер, Бог не тражи да сваки наш чин или радња буду што савршенији. Он тражи да буду прикладнији. То значи да Бог жели да нас  води. А постоје тренуци када погрешан чин може бити кориснији од исправног чина који ми не разумемо.” Стога, када се трудимо да све у нашем животу буде чисто, исправно, глатко, не тражимо увек оно што нам је потребно. Потрага за путањом је понекад важнија од резултата претраге.

Прво, вреди говорити само о онима и за оне који желе да се промене. Ко је задовољан собом или се плаши или је лењ да нешто промени, неће радити на себи.

Тек када се појави подстицај, мотив, циљ или чаша патње, тада се човек одмиче од земље и креће на пут ка нечему непознатом. Без наше жеље за променом, неће бити промене. Ново нас плаши, зар не?

Не мислим да је наш животни пут права линија која иде само горе или само доле. Пре ће бити да је спирала: па зар не ходамо у кругу истим утабаним стазама и не понављамо исте грешке? Није ни чудо што се каже: не можете два пута ући у исту реку! Увек правимо нови круг живота у новом сплету животних околности. И увек имамо шансу за развој и преображај. Главна ствар је вектор, правац, и било би веома добро када би вектор нашег унутрашњег кретања био усмерен нагоре – ка светлости..

А, ако опет нешто није успело, не морате да „ставите тачку”. Неопходно је акумулирати искуство, мада понекад не радосно, већ болно искуство пуно грешака... Али, према речима владике Антонија, то је благословена лекција дата одозго! Драгоцена су зрнца духовне мудрости која, као мана небеска, падају право на ваше дланове у тренуцима болне збуњености и малодушности. И искуство, коначно, доноси дивна открића.

Ако нам се чини да се ни ми ни други људи не мењамо, да се непрестано враћамо својим грешним страстима, ако се осећамо беспомоћно пред нашим слабостима, навикама и зависностима, то не значи да смо духовно мртви.

Овај наизглед монотон процес – као удах-издах-удах, откуцај-тишина-откуцај је - пулс и дах нашег живота!

Ми видимо само спољне околности. А шта се дешава у дубини човекове душе, које синусоиде и спирале савладава и шта тражи – не знамо. То је тајна Промисла Божијег о свакој души – она мора сазрети. Неко ће успети тек у тренутку смрти, а неко раније ... Не разумемо увек исцелитељске путеве Божије љубави, није јасно зашто Он дозвољава човеку да лута и греши. Стога, немојте журити са закључцима. Боље је веровати да ће наши напори сигурно донети резултат који је потребан нама и Богу.

Елена Наследисхева

pravoslavie.ru