о. А. Шмеман - Тројство. Све је испуњено коначним смислом.

Да, од детињства знам да десет дана после Вазнесења, а самим тим и педесет дана после Ускрса, хришћани  увек славе силазак Светог Духа, по црквеном називу - празник Педесетнице , а по народном, свакодневном називу - Тројице, Тројичин дан . На овај дан, од памтивека, цркве су се чистиле и украшавале зеленилом, грањем, а под цркве је био прекривен травом... На дан празника, на свечаном вечерњу, људи су стајали са цвећем у рукама.

Тако је овај празник ушао и у националну свест и у нашу завичајну књижевност – као нека врста сунчаног, светлог славља, као прослава цветања, као нека врста радосног сусрета са Божјим светом у свој његовој лепоти и благодати.

Све религије – а међу њима и најстарије, најпримитивније – познавале су празник летњег цветања, празник првих изданака, плодова, биљака. Ако је у старозаветној религији Ускрс био празник пролећног васкрсења света и природе, онда је Духовдан био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник космичке пуноће.

Али у Старом завету, овај практично универзални празник добија ново значење: постаје годишње сећање на Мојсијев успон на гору Синај, где му се у некој неизрецивој, мистичној мистерији јавио Бог и склопио са њим Завет, дао му Заповести и обећао спасење. Религија, другим речима, престала је да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон, Своје заповести, Бог је открио Свој план за човека, Бог је показао човеку пут. Пролеће, лето, вечни природни круг - постали су знак и симбол не само природе, већ и духовне судбине самог човечанства и његовог заповеђеног раста у пуноћу знања, живота и савршенства...

И коначно, у самом последњем периоду Старог завета, овај празник је постао — у учењима и увидима пророка — празник који је гледао у будућност, у коначни тријумф Бога у Његовом стварању. Овако о томе говори пророк Јоил: „И догодиће се у последње дане да ћу излити Духа свог на свако тело; и синови ваши и кћери ваше прорицаће; старци ваши сањаће снове, и младићи ваши видеће виђења. И излићу Духа свог на слуге и на слушкиње; и показаће знаке на небу и на земљи... пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И догодиће се да ће се сваки који призове име Господње избавити...“

Дакле, празник природе и простора, празник историје као откровења Божје воље за свет и за човека, празник будућег тријумфа, Божје победе над злом, доласка великог и коначног „дана Господњег“... Све се то мора знати или памтити да би се разумело како су први хришћани доживљавали и славили празник Педесетнице, зашто је он постао један од главних хришћанских празника.

Књига Дела апостолска, посвећена историји првих хришћана, самом првом ширењу хришћанства, почиње описом онога што се догодило педесет дана након Васкрсења Христовог, десет дана након Његовог Вазнесења на небо. Почиње речима Христа, које је изговорио пре Вазнесења: „Не одлази из Јерусалима“, рекао је Христос, „него чекај обећање Очево, које си чуо од мене...“

И тако, десет дана касније, према јеванђелисти Луки, „када је дошао дан Педесетнице, сви су били једнодушно на једном месту. И одједном дође с неба шум као хујање јаког ветра, и испуни сву кућу где су седели. И показаше им се језици који се деле, као од огња, и спуштају се на свакога од њих. И сви се испунише Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да говоре...“

Онима који су ово видели и били збуњени, апостол Петар је објаснио значење онога што се дешава речима пророка Јоила, које сам управо цитирао. „Ово је пророк Јоил предвидео“, рекао је, „и догодиће се у последње дане, излићу Духа свога на свако тело…“

Дакле, за хришћане, празник Педесетнице је испуњење свега што је Христос постигао. Христос је учио о Царству Божијем: и гле, откривено је! Христос је обећао да ће Дух Божији открити Истину – и гле, испуњено је. Свет, историја, време, живот: све је обасјано коначном светлошћу, све је испуњено коначним смислом. Последњи и велики дан Господњи је почео у свету!

Протојереј Александар Шмеман