Не скривај своје право ја

Већина нас је дошла у Цркву да упозна Бога. И онда, након неког времена мислимо да можемо да решимо све проблеме. О свему судимо, свима дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Али у исто време, ми сами уопште не личимо на оне идеале о којима размишљамо. Муче нас сасвим друге ствари.

Ако не желиш да ти се догоди нешто слично, причај о Богу о свом животу, причај о ономе што знаш, не скривај своје право ја. Ти си обична особа са својим страстима, грешкама и слабостима. Као и сви људи, и ти желиш љубав, пријатељство и друге радости.

Врло често, дошавши у Цркву, човек почиње да мисли да је приступање Цркви само по себи променило целу његову природу. Али, по питању мог сопственог „ја“ и сопствених страсти није дошло до промене. Карактер се не може променити само зато што је особа дошла на одређено место – чак и ако је то место свето. Али може се десити нешто друго. Ми настављамо да носимо у себи своје страсти, али оне почињу да се трансформишу.

На пример, човек престане да се туче на фудбалским утакмицама или престане да посећује ноћне клубове, престане да се дрогира, али страст која га је нагнала на све ово није отишла никуда – јер је немогуће опростити се од страсти.

Страст није кошуља коју можемо скинути, бацити на прање и заборавити. Ми смо уједињени са нашим страстима.

Стога често следи следеће: „световна“ страст је претворена у хришћанску“ страст. Зато понекад човек, који је некада био фанатични навијач, потукао се, разбио прозоре после меча, након уласка у цркву постаје бесни фанатик.

То је исти случај, као када људи говоре о својим ближњима који су постали црквени људи: „Иде у Цркву, али се нимало не мења!“

Шта се није променило? Основне, главне особине личности остале су исте. Оне се не могу преобразити – само зато што је човек дошао у Цркву и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да бес и раздражљивост остају са нама. Иако смо ми сада љути из „духовних“ разлога, код нас је главна страст иста као и раније. И ако хоћемо да будемо искрени, сложићемо се са речима старца Пајсија Светогорца. Када је Старац једном путовао бродом из Дафне у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

-"Старче, дођи овамо, не седи са мирјанима!"

А старац му одговори:

„Али, дете моје, хоћемо ли ишта изгубити седећи са њима?“ Да ли смо ми толико бољи од њих? Имамо ли неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо као они? Оно што живи у нама, живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти и проблеми испољавају на другачији начин.”

Ако то схватимо, пре свега ћемо успоставити бољи контакт са самим собом, а затим ћемо постати попустљивији према другима. Међу нама ће се појавити више човекољубља и понизности. Ако се помиримо са својим 'ја', ако упознамо себе и заволимо себе, онда ћемо и своју децу почети много више да волимо, јер ће се у нама појавити далеко више снисходљивости.

  Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се боримо са својом децом да не скрену са правог пута, а заправо смо и сами скренули са тог пута. Сви смо се одмакли од њега, сви смо избеглице, са свима нама нешто није у реду. Само се трудимо да то замаскирамо, тако да се не види.

Андреј Конанос