Недостатак вере

Разговор са оцем Максимом Первозванским

- Оче Максиме, где видите узрок недостатка вере у Русији и свету, зашто је тако мало верујућих?

- То је дуга прича која нема само корен у данашњици, иако је он веома прост, исти као код грехопада Адама у рају. Господ предлаже човеку да иде путем који Он сам назива уским И тесним. Уски пут, тесна врата уводе у Царство Божије и мало њих га налази. У чему се састоји његова тежина најбоље је објаснити на примеру. Најпростији је породичан живот. Зато, да би изградили нормалну породицу, треба много снаге уложити. А за то да би живот био блудан, снаге практично не треба. При томе друга варијанта доноси одмах брзе плодове у виду јаких осећања, силних емоционалних доживљаја, сјајних као буктиња, бљесак. То је тако привлачно за човека и много простије него труд и рад да се створи породица. Волети своју жену, васпитати децу, то је стални напор. Ево нпр. када почиње нова школска година а моја деца већ десет година од кад иду у школу, ја помислим да више не могу, уморио сам се.
Сваки дан устајати да би дете одвео у школу, уплести косицу, једну другу трећу, пету, довести децу до школе, затим их вратити, и још штошта. При томе пошто моје најмлађе дете им само две године оно ће поћи у школу кроз пет година. То је тешко. То је сталан напор, као земљорадња, када стално треба копати, орати, наводњавати, сејати и ако се све не усклади, све ће пропасти. Много је лакше одустати од свега и поћи неким лаким путем. То је прва проста слика, коју чак не могу ни назвати посебно духовном, када човек не издржава тешкоће тог нивоа живота који му даје Господ. Али ако тај напор не издржи човек престаје не само бити хришћанин него и човек, све се руши.Тј. да би се кретали напред и градили, треба се трудити, и то много. Други моменат је што религиозна вера ограничава права рационалистички мислећег разума.
Не разума уопште већ управо рационалистички мислећег. Простом логиком не можете измерити таква осећања као што је љубав, логиком се не може описати верност, дуг. Простим рационалним објашњењима многе ствари нису доступне. И заједно са тим рационално мишљење има велике предности. И својевремено када се у периоду после препорода Европе помоћу рационалног мишљења дошло да значајних резлтата у објашњењу овог света, привлачност религиозног погледа на свет се смањила. Зашто су нпр. у роману Герберта Узлса «Рат светова» марсовци страдали?
Они су окупирали земљу али су уништени вирусом грипа.Нису имали имунитет.Тако и пре октобарске револуције руски сељаци у маси који су били јако верујући, доживели су саблазан од таквог рационалистичког размишљања и показали се неспремним.
Рационалистичко мишљење се одликује тиме да на било који аргумент има контра аргумент. Али тада када је почео атеистички поглед на свет,није било контрааргумената. Сада је разумљиво да на све атеистичке аргументе има конрааргумената, а тада на неприпремљеног човека ти атеистички аргументи су деловали као бомба.Тешко је било носити се с тешкоћама. Нпр ти си у рововима од 1914 до 1916. Први светски рат. Веома тешко, неизвесно шта се дешава код куће а ја прости сељак треба да сејем, а већ давно је трећа година од када нисам код куће.
Не знам шта је са женом и децом. А ту долазе агитатори и говоре да су буржују за све криви, идите с фронта, тај рат је империјалистички.Даћемо ти земљу, мир људима, земља хришћанима, распустити војску. Живот је веома брзо показао да је то лаж. Али како је било лако подлећи пропаганди кад си две године провео у рововима. Како је било лско подлећи пропаганди западњачког начина живота почетком 90-тих: сви ћемо бити срећни, свако ће добити купон и свако добити део општенародне вредности. Тако су све и уграбили. Људи који се налазе у скученим условима ненаоружани интелектуално, не разумеју ситуацију и могу лако да падну под пропаганду да Бога нема, да треба опљачкати богате, да су жене заједничке. Грех може бити веома заблажњив.
Трећи моменат – је тријумф цивилизације која као начин устројства живота чини живот лаким, разумљивим, укусним, са циљем да се стичу добра, утисци. Нпр. ако ја идем некуда Например ако ја чиним нечто криминално ја разумем да лоше поступам. Али ако живим животом простог грађанина онда не чиним ништа страшно.
Али заједно са тим ја проводим својм живот у раскоши комфору и најважније са одсуством смисла и циља. Када се спомене циљ, тада се под смислом подразумева изградња удобног, спокојног живота, што је тако привлачно. Религиозан начин размишљања позива на подвиг, на самоограничење, на аскетство. Без тога је немогућ религиозан живот. Сит стомак је глув за учење. Тим више и са неку вишу пројаву духовности. Под ситошћу немам у виду преједање, већ удобан живот, који нема жељу за саморазвој, за тражење.
Још у Старом Завету је било записано за европски народ који је био заједнички назван Јаков по имену праоца Јакова: «И јео је Јаков, и угојио се и умртвио, и заборавио Бога, који га је љубио». Тј. Бог је возљубио народ израиљски али је сит живот довео дотле да је народ заборавио Бога. Тај закон се односи на било ког човека и друштво. Зашто се појавило монаштво? Оно се појавило као искуство одрицања од ситог живота јер се схватило да такав живот није хришћански. Друга ствар је средњи век. Још се не зна где и међу којим народима је било много заиста верујућих.
Али они су били традиционалисти, живот им се заснивао на ономе што су од родитеља наследили. Форма је наравно била хришћанска. А шта је било у суштини, сада је тешко рећи. Заиста верујучих људи је одувек било мало. Чак и када су сви били крштени и ишли у цркву. А данас имамо то да човек може бирати поглед на свет.
- Вратимо се на први разлог, тј. одсуство жеље да се иде уским путем, реците, молим Вас, зашто треба ићи уским путем, зашто човек треба у животу да тражи тешкоће? 

- Тако смо створени. Господ нас је створио из љубави, да бисмо волели. Али љубав тражи снагу ана је сама по себи давање. Љубав није када је нешто моје власништво. Тј, за мене може да постоји мој ауто, кућа мој сто, али не може моја вољена жена. Жена није то што ја користим, није елеменат комфора, није власништво. Ако је ја заиста волим онда ја постојим за њу. А она у свом сазнању постоји за мене.Тада настаје љубав. Један од самих шокантних утисака када сам постао свештеник пре 10 година, на мене је оставио случај када је један млад човек рекао да је отошао од жене када је она добила ожиљак од упале слепог црева. Тј. мој вољени Мерцедес се оштетио, ја га мењам за БМВ. Ето логике човека који употребљава и одбацује, доведене до саме крајњости. Већина људи није таква наравно али ако моја жена остари пре мене или јој се поквари стас после порођаја, једног, другог, трећег, или ако од‌једном осетим да ми се друга више свиђа ја могу да је просто оставим. По логици друштва «корисника» тако и треба урадити. Живимо заједно док нам се свиђа зајендо. Али реално, ја се надам да не треба објашњавати зашто тако не треба.
- Ипак објасните зашто је тај принцип много раширенији од хришћанства? 

-Све што постоји подлеже законима, нпр. закону кретања. Када би ти хтео да летиш не би могао јер немаш крила, ниси за то створен. Када купите нпр. веш машину пре употребе прочитате упутство. Човек има упутство за употребу – то су Божје заповести, Т.ј. Бог је рекао не убијај не кради не чини прељубу, почтуј родитеље. Када је кроз Мојсија давао те заповести Израиљцима рекао је «Живот и смрт сам ти предложиом благослов и проклетство, изабери живот, да би живео и ти и твоје потомство после тебе». А на другом месту је речено: «Испуњавај заповести, јер је у томе твој живот. Кршење инструкције за коришћење, тј Божјих заповести је грех. Грешећи ми се сламамо. Тј, ако сам ја отишао од своје жене њој је постало теже него мени. Споља гледајучи сада у овом тренутку жена плаче а ја сам задовољан, живим с неком другом, али реално треба плакати надамном, јер сам ја доживео слом. И то не у смислу да ће по небеском законодавству ставити иза неких небескох решетки. Не, ја у овом животу добијам рану на души.Веома озбиљну.
Ја губим способност да волим. Нпр. тинејжер иде у дискотеку, и тамо он осети еуфорију, буђење чула, њему је лепо. Јака музика ствара адреналин, ту су девојке, са којима долази у приснији додир при плесу, враћа се из дискотеке задовољан. Све је наизглед нормално,ништа се страшно није десило ништа лоше није урадио. Али кроз пола године дискотека му постаје досадна јер га више не узбуђује.Шта урадити даље да би се доживело узбуђење?треба попити пиво.Треба отићи пијан у дискотеку.А после ће и то бити недовољно... Потреба за јаким узбуђењима или чак просто, одржавање узбуђења на истом нивоу нису емоције повезане са љубављу, трудом, с напорима и доводи човека до неке зависности: алкохол, наркотици. С друге стране лак начин добијања задовољства никада не засити човека, остаје празнина у души.На души настаје брзо ожиљак. У принципу нам нису забрањена задовољства, није потребно да идемо у пустињу или носимо мантију. Али имај у виду да добијање световних задовољења не може бити циљ. Принципски је важно да циљ може бити друго. Човек се опредељује тиме ради чега он живи. Ако живи због потреба, у крајњем резултату ће довести до сопствене несреће. Човеку је потребно нешто дубље, озбиљније, а за то је потребан напор.
- А шта је то озбиљно и дубоко?

- То је Бог. Човек треба да тежи Богу, да га тражи и да живи са Ним. То је главни циљ, ид кога зависе сви остали. Какав други циљ треба да имам? Благо Цркве као Тела Христовог, где је Глава Цркве Христос. То не значи да сви треба да буду свештеници, али треба да брину о дому Божјем.Не у смислу да брину о Цркви као кући, камену, већ као скупу људи, обједињених једном вером, једним таинством, једним свештеноначелништвом. То је моја прва и главна породица. Ја сам дужан да волим Светлог Патријарха, као свог првог оца и владику овде на замљи. Дужан сам да бринем о свом храму, парохији, парохијском свештенику. То постаје природно када човек нађе Бога. Даље сам дужан да се бринем о својој земљи, да јој желим добро.
За мене смисао добија сва историја која се покаже свештеном. Све историјске догађаје видим на други начин. Ако ја имам само потребе не треба ми ни дело Сергеја Радоњежског, ни Димитрија Донског није ми стало до Великог Отаџбинског рата ни дело Јурија Гагаринаништа ми не треба.Све једно ми је где живим ако спокојно живим. Али ако верујем у Бога, онда ја последично постајем патриота. При томе не било какав патриота на нивоу скинхедса, већ смисаоно, ја разумем и правилно видим историју своје земље. Даље је породица, моја жена, или мој муж, деца. Тј.ја ради њих живим. Али чиме ћу се конкретно бавити на свакој од етапа тог циља, није само до мене, то одлучује Господ који ми живот даје.Да ли ћи бити председник или Патријарх, отац толико деце колико Господ да, или ћу бити програмер. То или друго ја бирам врсту делатности не излазећи из тих циљева и смисла који су у мени постављени. То се показује веома сложеним за савременог човека. Много је лакше размишљати како доћи до задовољства.У крајњем како нахранити породицу,да би задовољство добио не само ја него нас троје. Тј не лични него породични егоизам. Сви ти циљеви, се показују лажним, и човек ће се обавезно у њих разочарати пре или касније.Они ће се показати као недовољни.Они немају у себи живота, јер је један од главних пунктова у упутству за употребу укључење у струју. Зато што без укључења у струју машина за прање ће бити само кутија у коју стављају прљав веш. То је за човека Господ. Ако ниси «прикључен у струју», нема живота за тебе. Ти можеш да уображаваш, чак можеш да имаш акумулаторе, али они трају само два сата.
То је сложено за човека који је рођен и васпитаван на другим принципима, али ако се то разуме и прихвати умом, а не реализује у пракси, ствара се прекид између сазнања и живота. Јер вера није просто начин размишљања то је истовремено и начин живота. И они треба да се поклопе.Ако се не поклапају ствара се противречност Али оно постоји у сваком човеку, нема живог човека који не греши. То је «нормално». Али ако се не трудиш да исправно живиш, то је ужасно,то је катастрофа, за човека, друштво, човечанство.
- Како прећи из једног у други начин живота?За то је потребно спознати Бога, а како спознати Бога кад то није лако? 

-Сусрет с Богом је веома личан сусрет, као нпр, са будућом женом. Да би се десио у животу сусрет с Богом, потребно је да се десе још неке ствари. Најсложеније је код људи из средње класе.Сиромашни људи мисле да зависе од спољних ствари, мисле да им не припада све.Моћни људи, богаташи, мисле да су повлашћени.Људи средње класе се труде да реше егзистенцијалне проблеме а озбиљнији проблеми као да их се не тичу. И они мисле да све имају и са великим напором се одазивају на религиозне утицаје. Зато Господ најчешће подвргава искушењу средњу класу. Сиромашни и тако разуму да од Бога зависе, Богати знају, али њих треба опоменути.
То могу бити бриге, болести, потреси, неки људи приступају томе интелектуално, неки душом. Познавао сам човека који се осетио заљубљеним али није могао да разуме у кога. Тј, осећај заљубљености постоји а објекат не. А затим од‌једном срео је човека који му је дао Јеванђеље, он је прочитао и разумео да га је Бог додирнуо у сну. И ништа се с њим није десило али је он реално схватио да постоји Бог. У почетку је имао осећање које није могао да разуме, а затом, прочитавши, схватио је да га је посетио Бог. Ако никада у животу ниси видео добру слику, послушао добру музику, ти не можеш ни да схватиш о њиховој суштини.Неко каже да је био у филхармонији и слушао Бетовена а теби то ништа не каже. Ти мислиш да само будале данас слушају Бетовена,ја слушам нешто друго. Ево Дима Билан – то је друга ствар. И ја никада о томе нисам размишљао али ако је мене од‌једном судбина довела и ја имам такав музички слух, разумећу да је та музика она права. Исто се дешава када човек који дође у храм, и почне из неких разлога да се моли, од‌једном открива за себе цео свет.
Неко долази Богу кроз литературу, неко преко свештеника, неко преко пријатеља, жене, мужа.Све су то поводи.У време комунистичке власти нико храмове није затварао али су ипак били затворени, Свештеници нису уважавани, били су немогући сусреди духовника са обичним људима. Нпр. Патријарх Пимен је путовао разним градовима али му нису дозволили да се сретне с људима. Фигура свештеника је код људи изазивала подсмех. Комуникација је била отежана. Сада је комуникација лакша, али још увек отежана. Човеку је лакше али ипак није просто успоставити контакт и то је оно главно.
Људи се не васпитавају да имају потребу да се обрате Богу. И зато се данас Богу прилази индивидуално, а не колективно.

Са сајта: http://www.pravmir.ru

Превела мр. Ж. Манчић