Митрополит Иларион (Алфејев): Зов

Вера је пут којим Бог и човек иду један другом у сусрет. Први корак чини Бог, који увек и беспоговорно верује у човека. Он даје човеку некакав знак. Неки предосећај Његовог присуства. Човек као да чује тајанствени Божји позив и његов корак ка сусрету са Богом је одговор на тај позив. Бог позива човека јавно или тајно, приметно или чак неприметно, човеку је тешко да верује у Бога.

Вера је скривена и тајанствена. Зашто се једна особа јавља на позив, а друга не? Због чега, када неко једном чује реч Божију, спреман је да је прихвати, а други остаје глув? Зашто неко, сусревши се са Богом на свом путу, истог тренутка оставља све и иде за Њим, а други се окреће и одлази у страну?

А идући покрај мора Галилејског видје два брата. Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари.И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.А они одмах оставише мреже и пођоше за њим.И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. (Матеј 4, 18-22).

Која је тајна галилејских рибара да напусте све и пођу за Оним кога први пут виде у животу? А зашто се богати младић, кога је и Христос позвао - „Пођи са мном“, није одмах одазвао, него је „отишао жалостан“ (Мт. 19, 21-22)? Није ли разлика у томе што су они били сиромашни а овај је имао „много имања“, они нису имали ништа осим Бога, а овај је имао „богатство земаљско“?

Свака особа има своје благо на земљи, било да је то новац или материјална добра, добар посао или животни просперитет. А Господ каже: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт. 5, 3).

У старим рукописима Јеванђеља по Луки још једноставније и директније се каже: „Блажени сиромаси, јер је ваше Царство небеско“ (Лк. 6, 20). Блажени су они који ће осетити да немају ништа у овом животу, чак и ако имају много, они који ће осетити да никакво земаљско богатство не може да замени Бога човеку. Блажени су они који одлазе и продају своје богатство, да би добили један драгоцени бисер – веру (Мт. 13, 45-46). Блажени су они који знају да су без Бога сиромашни, блажени су они који постану гладни и жедни Њега свом душом својом, свим својим умом и вољом.

Реч вера никада није било лако прихватити. У данашње време људи су толико оптерећени проблемима везаним за земаљско постојање, тако да многи, једноставно речено, немају времена да чују ту реч и да дубоко размишљају о Богу. Понекад се вера своди на прослављање Рождества Христовог и Пасхе, и држање још неколико обреда само да се „не одвајају од својих корена“, од народне традиције. Негде вера постаје „модерна“, и људи иду у цркву да би ишли у корак са ближњима. Али, за многе је главни проблем пословни стил живота. „Пословни људи“ представљају посебну генерацију људи двадесетог века за које не постоји ништа осим сопствене фикције о некаквом „послу“, који их потпуно заокупља и не оставља им ни најмањи трачак светлости или паузе за глас Божији.

И опет, ма колико то изгледало парадоксално, у буци и вртлогу рада, догађаја, утисака, људи у својим срцима чују тајанствени зов Божији. Можда се овај позив не поистовећује увек са идејом Божанског и често се субјективно прихвата једноставно као нека врста незадовољства, унутрашњег немира, тражења. И тек после много година човек постаје свестан да је цео његов ранији живот био толико инфериоран и непотпун јер у њему није било Бога без кога нема и не може бити целовитости постојања. „Ти си нас ради Себе створио“, каже блажени Августин, „и срце наше пати у немиру док се не упокоји у Теби“.

Божји позив се може упоредити са стрелом којом Бог, као искусан ловац, рањава људску душу. Рана која крвари и не зацељује, тера душу да заборави све и потражи лекара. Душа онога ко је осетио тај позив постаје заокупљена снажном жељом за Богом. Она гори духовном љубављу и несавладивом жељом за светлијим лепотама духа, и тежи ономе што је најузвишеније и највеличанственије, што се више не може изразити речима, нити разумом људским разумети - великим подвизима, напорима, дугим подвижништвом и савршеним подвигом... Такве душе су занесене небеским духовним тајнама и задивљене разноврсношћу лепоте Божије жуде за оним што је најбоље и највеће. Јер, у Духу Божанском садржана је многострука и неисцрпна, неизрецива и несагледива лепота, која се открива достојним душама на радост и усхићење и живот и утеху, тако да се пречиста душа, која сваког часа гори најинтензивнијом и ватреном љубављу према небеском Женику, више никада не би окренула земаљским стварима, већ би била потпуно обузета љубављу према Њему.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор