Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев): Хришћанство пред изазовом милитантног секуларизма

Библијско и хришћанско виђење човека као иконе и подобија Божијег је потпуно супротно релативизму древних грчких софиста, нарочито Протагоре, по коме је „човек мера свих ствари“. Протагора је познат по свом уверењу да ништа није искључиво добро или лоше, истинито или лажно: оно што је истинито за једну особу, за другу може бити лажно, и обрнуто. Према томе, не постоји општа или објективна истина, не постоји виши критеријум истине од људске личности, човека: сваки појединац је мерило онога што је њему самом истинито. Овакво виђење религију шаље на руб људске егзистенције, чинећи је ирелевантном и непотребном. Заиста, Протагора је тврдио: „Из поштовања према боговима, нисам у могућност да знам да ли они постоје или не постоје.“ Другим речима, није ни важно да ли богови постоје или не, све док је сам човек мера свих ствари.

Радикална противречност између антропоцентричног и теоцентричног виђења може се уочити кроз људску историју, али ми се чини да живимо у епохи где је ова разлика актуелнија него икада. У савременој Европи, на пример, антропоцентрична визија добија облик милитантног секуларизма, који се активно супротставља било каквом испољавању религиозности. Конфликт између секуларизма и религије се одражава у борби против помињања Бога у европском уставу, бици коју су изгубиле цркве, а добили секуларисти. Исти конфликт се назире и у дебатама око забране ношења религиозних симбола на јавним местима, који прописује француска држава. У оба ова случаја, милитантни секуларизам избија на површину као једини легитимни поглед на свет, око кога треба градити нови светски поредак и у Европи и изван ње.

Прогласити човека за меру свих ствари, искључити Бога из јавног живота, избацити религију из друштва и прогнати је у сферу приватног – то је програм који представници модерног либералног хуманизма покушавају да спроведу. Овај програм је надахнут мишљу раног грчког хуманизма, као и просветитељством са његовим карактеристичним идејама слободе и толеранције. Према овом програму, религију треба толерисати само у оној мери у којој не нарушава захтеве политичке коректности нити оспорава такозване „опште људске вредности“. Све што прекорачи ове границе мора се ограничити, забранити или у потпуности елиминисати.

Категорично одбијање значајног броја европских политичара да помену хришћанство у европском уставу и одлучан отпор већине социјалних активиста Француске према свим видљивим манифестацијама вере, заједно са другим сличним појавама на многим подручјима Европе, само су врх леденог брега. У позадини оваквог деловања можемо да разликујемо доследан, систематичан, плански и добро усмерен напад милитантног секуларизма на оно што је остало од европске цивилизације, са жељом да се уништи једном и заувек. Овај напад су извршили заговарачи демократије и либералних вредности и уз гласне повике о одбрани људских права и слобода. Међутим, овај напад на религију, такође, повлачи са собом основно право човеково да отворено исповеда своју веру у Бога, што је под знаком питања. Такође угрожава слободу људских заједница да свој начин живота заснивају на сопственим религиозним погледима на свет.

Милитантни секуларизам као псеудо-религија

Када су бољшевици дошли на власт у Русији 1917. године, једна од главних тачака њиховог идеолошког програма била је објава рата свим манифестацијама религиозности. Агресија је убрзо прерасла у геноцид током двадесетих и тридесетих година, а рушилачки талас милитантног секуларизма никога није поштедео – ни епископе, ни свештенике, као ни монахе, монахиње и лаике. Горку судбина прогоњених клирика су осетили и њихове жене и деца, који су касније познати као „деца народних непријатеља“, били смештени у посебне интернате како би били одгојени у духу безбожништва. Сви верници: православни, римокатолици, протестанти, муслимани, Јевреји и будисти – једнако су били гоњени, и све се ово одвијало док су слогани борбе за „слободу, братство и јединство“, као наслеђе Француске револуције, узвикивани са највиших врхова.

Идеје о слободи, међутим, биле су од врло малог значаја када је у питању религија. Стаљинистички устав из 1929. године дозволио је истовремено постојање религиозних култова као и пропагирање атеизма. Другим речима, било је могуће пропагирати, односно, отворено говорити само о атеизму, јер је проповедање религије званично било забрањено. У пракси, само припадање Цркви, чак иако појединац није проповедао веру, сматрано је велком претњом за совјетско друштво и готово неизбежно је водило ка губитку посла и социјалног статуса. У многим случајевима, нарочито у крвавим деценијама двадесетих и тридесетих година, бити верник је подразумевало ризиковање сопственог живота и живота својих рођака.

Према тврдњи Берђајева, мржња руских комуниста према религији је узрокована чињеницом да су комунисти себе сматрали видом религије која је дошла да замени хришћанство.[1] Непомирљиво непријатељство комунизма према вери у Бога се може објаснити његовим полагањем права на монопол при формирању погледа не свет. Пошто је човек, према Берђајеву, „религиозна животиња“, „када одбије једног, истинског Бога, он себи ствара лажне богове и идоле и поштује их“.[2] Тако је руски комунизам постао антирелигија, псеудо-религија, замена за религију милионима људи који су насилно одвраћени од вере својих отаца.

Комунизам није створио само идеологију, већ цео култ који је укључивао поштовање идола као саставни део, само што то поштовање није указивано светитељима, већ лидерима светског пролетеријата, чије су „иконе“ висиле у свим собама сваке јавне зграде. Пошто је атеистичка држава видела религиозни симболизам као опасност совјетском друштву, створила је сопствени сет симбола са намером да избрише из јавног сећања симболе засноване на вери: место крстова и икона је дато црвеној петокраки, српу и чекићу.

Оваква ситуација је потрајала све до седамдесетих и осамдесетих година. Добро се сећам као школарац крајем седамдесетих година како ми је једна учитељица стргла крст, који је случајно приметила испод оковратника моје блузе. Са истом упорношћу су учитељи терали своје ђаке да носе црвене „пионирске“ мараме, без којих се школарци нису смели појављивати на јавним местима. Примера ради, када је једанаестогодишњи пијаниста Евгеније Кисин, чије је име сада добро познато у свету музике, одржао свој први соло концерт у Великој сали Московске конзерваторије почетком осамдесетих година, седео је за клавиром са пионирском марамом везаном око врата.

Милитантни секуларизам, који се проширио модерном Европом, такође је псеудо-религија са сопственим чврстим доктринарним начелима, култом и симболима. Попут руског комунизма 20. века, такође је полагао права на монопол при формирању стоназора и остао нетолерантан када је у питању конкуренција. Зато лидери савременог секуларизма имају непријатну реакцију на религиозне симболе и трзају се када се помене Бог. Волтер је говорио: „Ако нема Бога, човек би морао да га измисли“, наглашавајући значај вере за морално здравље појединца и друштва. Данашњи либерални хуманисти, међутим, инсистирају на томе да „ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке“, верујући да за Бога нема места у јавности. За њих, помињање Бога у документима која су од јавног значаја или ношење религиозних симбола на јавним местима представља кршење права оних који нису верници или су агностици. Међутим, заборављају да забрана помињања Бога и ношења религиозних символа једнако дискриминише вернике којима је ускраћено право да отворено испољавају своја религиозна уверења.

Савремени милитантни секуларизам, попут руског бољшевизма, себе сматра Weltanschauung-ом који треба да замени хришћанство. Отуда он није ни неутралан, нити индиферентан према хришћанству, већ отворено непријатељски настројен. Не ретко чујемо идеологе европског секуларизма како са уважавањем говоре о исламу, али готово никад не изговоре неку добру реч о хришћанству.

Заиста, један од аргумената који се упућује против помињања хришћанства у уводном делу европског устава је да то представља увреду за муслимане и могућу препреку уласку Турске у Европску унију. Ово је, међутим, псеудо-аргумент, јер је, пре свега, Турска секуларна држава, а не муслиманска, а са друге стране, нико у уставу није одбио помињање ислама, јудаизма, будизма или било које друге традиционалне религије, поред хришћанства. Штавише, историја Турске није баш најбољи пример коегзистенције религиозних вероисповести унутар секуларне државе. У овој земљи је почетком 20. века, више од милион Јермена убијено, десељеници из Грчке и Асирије су готово сасвим избрисани и остале су само рушевине ове древне хришћанске цивилизације. Штавише, и у наше време, када је Турска обзнанила своју жељу да добије чланство у Европској унији, околности у којима се налази религиозна већина – пре свега, жалосни остаци некада моћних хришћанских цркава – остављају много неиспуњених жеља. Забрана ношења црквене одеће се и даље протеже на клирике свих религија, а хришћанске заједнице су стављене под веома строгу контролу власти.[3] Ако Европа, градећи секуларну супер-државу, изабере да уважи напомену у вези са Турском, хришћане чекају тешка времена.

Милитантни секуларизам и хришћанство

Зашто је владајући став либералних секулариста тако непријатељски настројен према хришћанству? Због чега се, ради политичке коректности, чија су правила понашања изумели и установили као непогрешиве „моралне кодексе градитеља нове Европе“, уздржавају од критике ислама, а очигледно охрабрују клеветање хришћанства? Зашто редовно слушамо о окрутности инквизиције у средњовековној Шпанији и холокаусту нацистичке Немачке, а никада о геноциду над Јерменима или над било којим хришћанским народом у Турској? Који је разлог такве пристрасности и једностраности у казивању историје? Зашто хришћанство увек бива жртвено јагње кад год религија треба да буде одговорна? Чему намерно искључивање хришћанства из европског устава, док су „грчко-римско наслеђе“ и баштина просветитељства одабране у пројекту израде устава као основни елементи европске цивилизације?

Мислим да се одговори на ова питања могу наћи у особеностима историјског развоја Западне Европе у другом миленијуму после Христа. За већину западноевропљана, нарочито у земљама у којима доминирају римокатолици, хришћанство се изједначава са Римокатоличком црквом – црквом чија се историја састоји од више мрачних поглавља. Римокатолицизам у средњем веку је имао готово тоталитаран карактер, полажући права на монопол не само у сфери религиозног учења, већ и у другим областима социјалног живота. Западна црква је у идеолошком смислу контролисала уметност и науку, бискупи су се мешали у државне послове, папство је водило војне кампање и узимало активно учешће у политици. Да би оснажили своја уверења и политику, Латинска црква је прогонила дисиденте и сузбијала религиозне мањине.

Одговор на апсолутну диктатуру римокатолицизма уследио је у облику снажне антипапске реакције у западном хришћанству, што је изнедрило напредовање протестантизма. Како тада, тако и сада, полемика са римокатолицизмом и напори који су чињени како би се надвладао његов утицај, остао је основа протестантске теологије до данашњих дана. Дру­ги одговор на римокатоличку хегемонију био је брза дехри­стијанизација (или, боље речено „деримокатолизација“) секуларне европске културе.

Европска философска мисао се, такође, постепено дистанцирала од утицаја римокатолицизма, све док се, у доба просветитељства, у потпуности није ослободила тих утицаја, полажући тако темеље каснијег постхришћанског (или постримокатоличког) хуманизма. То је било пропраћено слабљењем политичке моћи Римокатоличке цркве. Одлучан ударац политичким амбицијама Рима задали су Француска револуција и Наполеонови ратови. Све што је остало од некадашње свемогуће папске империје, која је владала већим делом Западне Европе, јесте слаба ватиканска држава.

Иако је савремено европско антихришћанство, пре свега, укорењено у антиримокатолицизму, оно води борбу против свих хришћанских вероисповести, против хришћанства као таквог. Ово се не буни у толикој мери против постојања хришћанске Цркве, већ против захтевног утицаја Цркве на социјалне процесе, политику, уметност, науку и културу. Милитантни секуларизам може да омогући појединцима унутар уједињене Европе право да исповедају било коју религију или да не припадају ниједној од њих, али оно не препознаје „легитимност религиозног погледа на свет као основу за деловање које је од социјалног значаја“. Ово је управо извор конфликта који траје између секуларног друштва и оних хришћанских заједница које настоје да „потврде хришћанске вредности у процесу доношења одлука у вези са најважнијим јавним питањима како на националном тако и на интернационалном нивоу.“

Религиозне и „основне људске“ вредности

Шта подразумевамо под „хришћанским вредностима“ и на који начин се оне разликују од такозваних „основних људских вредности“ које обликују основу секуларног хуманизма? Пре свега, на почетку излагања сам напоменуо да је хришћански систем вредности теоцентричан и христоцентричан. Хришћанство потврђује да је његова врховна и апсолутна вредност, његов основни критеријум истине, један Бог који се свету открио у Исусу Христу. За хришћане, Бог је тај који се сматра извором правних и социјалних норми, а Христове заповести чине непроменљив морални закон.

Секуларни хуманизам је антропоцентричан, јер гледа на човека као „меру свих ствари“, као апсолутну вредност и аршин истине. Хришћанство полази од идеје да људска природа, оштећена грехом, захтева исправљање, искупљење и обожење. Због тога Црква „не може да буде наклоњена светском поретку који у центар свега ставља човека затамњеног грехом“. Хуманизам, међутим, негира саму идеју греха. Јер за њега, као и за древне грчке софисте, ништа није искључиво добро или лоше, врлинско или грешно: оно што је грех за једну особу, за другу може бити врлина, и обрнуто. Слобода појединца се сматра универзалном вредношћу, и једино што може да ограничи његову слободу су правне норме које штите слободу других појединаца.

Користећи изразе „хришћанин“ и „основне људске вредности“, свестан сам њихове дискутабилности и осетљивости. Можемо ли се разумно односити према основним људским вредностима, када свака цивилизација, култура и народ поседују стандарде који се увек не подударају са ставовима других? Да ли је могуће говорити о хришћанским вредностима у ситуацији када велики број савремених протестантских заједница подривају саме основе хришћанске догматике и моралног учења, модификујући их и доводећи у исту раван са нормама „политичке коректности“? Из тог разлога би било много прихватљивије описати тренутну амбиваленцију као антитезу „традиционалних“ и „либералних“ вредности. Генерализујући даље, могли бисмо да говоримо о конфликту између вере и безверја, основним разликама између религиозног погледа на свет и норми секуларног хуманизма.

Многи конкретни примери овог конфликта су изложени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, документу који систематски и на различитим нивоима афирмише предност традиционалних над либералним вредностима. Неколико наредних примера, што историјских, што из савременог живота, могли би да илуструју ову разлику.

У садашњем секуларном праву, убиство, крађа личне и државне имовине, и ремећење јавног реда и мира се убрајају у најозбиљнија кривична дела – и сходно томе се за њих изричу најстроже казне. Међутим, то исто право које осуђује оне који одузму људски живот, такође штити живот убице, што је засновано на становишту о апсолутном вредношћу људ­ског живота.

У религиозној традицији, човеков земаљски живот се не сматра нечим што има апсолутну вредност. Најужаснији злочини нису они који су извршени над другим човеком, већ против Бога и вере. Није случајно што су у древна времена, богохуљење и скрнављење светих места и објеката повлачиле најстроже казне. Примера ради, и у грчко-римској као и у јудејској традицији, криви за скрнављење су по правилу осуђивани на смрт. Истовремено, није непознато у многим културама да криминалци и осуђеници потраже прибежиште у светилишту. Иако то сада звучи готово апсурдно, имунитет криминалцима који би прибегли жртвенику Божијем би био загарантован истим правом које их је осудило на смрт. Штавише, хапшење некога унутар жртвеника се сматрало озбиљним злочином.

За овакво изражену противречност нема другог објашњења од чињенице да је правна наука давних времена била заснована на идеји о првенству религиозних над „основним људским вредностима“. У наше доба, осудити некога на смрт због богохуљења или светогрђа сматрало би се варварским и окрутним – казна непомирљива са окрутношћу почињеног злочина. Међутим, наши преци су имали другачији систем вредности. Обесвећивање религиозних симбола се сматрало нечувеним у односу на оно што је најсветије у духовном животу људи – њихове вере, без које се нација није могла сматрати правом нацијом. Због тога се чак ни одузимање људског живота, по средњовековном праву, није сматрало делом исте јачине као насиље према вери.

Још један пример се може навести из области просторног планирања. У Византији су се утврђења средњовековног Запада, по правилу, градила тако да црква остане последње упориште одбране: опкољени су ту видели своју последњу шансу, и на том месту су преостали грађани желели да дочекају свој крај. Са полазишта савремене војне науке било би потпуно сулудо имати цркву, грађевину која је сасвим непогодна за ратне услове, на последњем нивоу одбране. Међутим, веровања наших предака су била другачија.

Најизванреднија архитектонска дела некада су била посвећена Богу; она су настала као плодови живе и ревносне вере њихових твораца. У периоду док је религиозни поглед на свет био доминантан, градитељи нису подигли ниједну палату која би могла да надмаши величину и раскош тих грађевина у којима се поштовао Бог. Највеличанственија катедрала Византијског царства је била црква Свете Софије, а у сваком руском граду најсликовитија локација је била резервисана за најлепше зграде – цркве. Наши преци су говорили: „најбоље за Бога, најбоље за нас“. Ово дубоко запажање сабира суштину њиховог погледа на свет.

Савременом секуларном свету, опседнутом материјалним бла­гостањем и потрошачким култом, постаје све теже да схвати религиозни мотив оних који су одобрили градњу величанствених средњовековних катедрала, које до данашњих дана остају нешто најбоље од европске архитектуре. Иако верске заједнице нашег доба настављају да граде раскошне цркве, ово, по правилу, није случај у Западној Европи, која је ухваћена у канџе милитантног секуларизма, али то јесте случај изван њених граница.

Пре десет година у Обали Слоноваче, земљи у којој је проблем глади још увек далеко од решења – саграђена је римокатоличка катедрала већа од катедрале Св. Петра у Ватикану. Њено пројектовање су пратиле узавреле дебате, током којих се расправљало о томе да нема смисла у економском погледу градити тако велику цркву у тако сиромашној земљи. Слични спорови су се водили током градње цркве Христа Спаситеља у главном граду Русије, у земљи у којој су многи дугогодишњи економски проблеми и даље нерешени, где једна четвртина популације чак и сада живи испод границе сиромаштва. Међутим, они који уложе свој труд и новац у градњу ових храмова, не постављају питање економске корисности. Њихова главна покретачка сила била је вера у Бога и жеља да Богу дарују оно најбоље што имају.

Људи чије су религиозне вредности непомериве, не налазе се само у Обали Слоноваче и Русији. Приличан број оваквих људи, наравно, постоји и у Западној Европи. Према социолошким истраживањима, од 60% до 95% популације већине западноевропских земаља се и даље сматрају хришћанима. Међутим, број активних хришћана је у сталном опадању. Милитантни секуларизам користи сва могућа средства да хришћанство прикаже као застарело, као „остатак прошлости“, како би се поплочао пут за „прогресивније“ философије. Активно деловање у овом смеру је уперено ка младим људима; савремена култура младих, надахнута секуларним идејама, постала је изузетно непријатељски настројена према Цркви и хришћанству. Због тога социолози, не без разлога, предвиђају значајну стопу опадања броја европских хришћана за једну или две генерације (уз истовремен континуирани раст броја муслимана).

Православље и изазови милитантног секуларизма

Милитантни секуларизам је, као што сам раније навео, у својим настојањима да умањи утицај религије био инспирисан, пре свега, антиримокатоличким патосом. Римокатоличка црква је данас главни опонент секуларизму и либерализму у Европи. Међутим, на европском континенту живи такође и значајан број протестаната, као и не мање од 200 милиона православних. Жалосно је то што је одговор многих европских протестаната на проблем секуларизма био постепено одвајање од фундаменталних теолошких норми хришћанства, разарање доктринарних и моралних принципа и адаптација секуларном погледу на свет. Какав ће бити одговор Православне Цркве на овај изазов? Ко су наши главни саветници у борби да водимо живот заснован на првенству традиционалних над „основним људским“ вредностима?

Дубоко сам убеђен да је Римокатоличка црква наш главни савезник у Европи. Проблеми који су и данас присутни у односима између римокатолика и православних у Украјини и Русији се свакако морају решити, али истовремено треба и да се ограниче и предају у надлежност посебних билатералних комисија. Што се тиче европског друштва, православни и римокатолици заједно морају да пронађу начине за сведочење секуларизованом свету који је одлутао далеко од Цркве. Одиста, конфликт који је у току између Православне и Римокатоличке цркве се мора размотрити у врло незгодном тренутку (да ли је уопште могуће постојање конфликта у право време?), пошто је букнуо у моменту када би удруживање сведока две традиционалне цркве, уједињених заједничком вером и бригом због напада милитантног секуларизма, било неопходно.

Представници других традиционалних религија, као што су ислам и јудаизам, у многим стварима које поштују, такође су наши савезници, јер се њихова становишта по бројним питањима (која су предузели ради одбране традиционалних вредности) подударају са нашим. Када је Француска увела забрану ношења религиозних симбола („великих и јако видљивих религиозних обележја“), нарочито су били потенцирани hijab (муслимански вео за жене), yarmulke (јеврејске капе) и велики хришћански крстови. Овај ударац, очито намењен муслиманима, такође је утицао на вернике друге две монотеистичке религије. Није случајно што су хришћански лидери Француске, заједно са представницима јудаизма и ислама, образовали јединствени фронт, како би протестовали против такве одлуке. У светлу ових догађаја, још је очигледнија важност развоја међурелигијског дијалога.

Донедавно је утицај православног хришћанства на европске процесе био прилично ограничен. У земљама у којима доминирају римокатоличка и протестантска популација, православље остаје мало познато општој јавности, не играјући неку запажену улогу у друштву, било на националном, било на европском нивоу. Има изгледа да ће се оваква ситуација изменити уласком православних земаља (Кипар, Бугарска, Румунија) у Европску унију. Заједно са Грчком (која је чланица Европске уније од 1981. године), и балтичким државама, као и другим државама са знатном православном мањином, ове државе чланице би могле да формирају „православни лоби“ од значајног утицаја, који би водио пуноправни дијалог са европским политичким структурама. Од виталне важности је да не само политичари, већ и представници православних Цркава ових земаља, учествују активно и одговорно у овом дијалогу.

Такав дијалог је изузетно значајан сада када православно хришћанство, заједно са римокатолицизмом, често долази под удар, услед наметања секуларних норми. Почетком 2003. године Европски парламент је гласао у корист укидања забране женама да посећују Свету Гору – Атос, наводећи да ова забрана нарушава „универзално прихватање принципа једнакости полова“, као и законе који се тичу слободе свих грађана Европске уније да путују кроз њену територију. Ова резолуција одражава силовит напад европских политичара на специјални статус Атоса, православне монашке републике, у оквиру које поменута забрана постоји већ 1000 година. Европски делегати нису водили рачуна о томе да би укидање ове древне традиције неизбежно водило ка уништењу вековима старог атонског начина монашког живота, већ су били усредсређени само на сагласност или несагласност верских заједница са нормама које су они створили, које сматрају „општеприхваћеним“.

Православна Црква инсистира на неутралности секуларних политичара и ауторитета по питању религије и погледа на свет, и на недопустивости да се влада меша у црквена питања. Позивајући секуларне ауторитете да поштују унутрашње прописе Цркве, она је истовремено спремна да сарађује са секуларним ауторитетима по питањима која служе на добробит саме Цркве, појединца и друштва. Црква поштује принцип секуларне државе, али одбија да тумачи ове принципе из перспективе која подразумева да „религију треба радикално протерати из свих сфера људских живота, да верска удружења треба искључити из процеса доношења одлука о питањима која су од друштвеног значаја“.

Нажалост, постоје европски политичари који настоје да униште традиционални, црквени начин живота, јер управо у том светлу сагледавају функционисање секуларне државе – намера им је да раставе Цркву од социјалног попришта. Против оваквог става, Православне Цркве морају да се боре, удружујући своје напоре са свима који су данас спремни да бране традиционалне у односу на либералне ставове, религиозне у односу на „основне људске“ вредности, уједињујући се са онима који су вољни да бране право религија да се испољавају у друштву.

У свом чланку претежно сам се фокусирао на процесе који се углавном одвијају у савременој Европи. Међутим, неће ме изненадити уколико је оно што је речено једнако важно и за Аустралију, Америку и друге територије, где секуларни Weltanschauung настоји да се прикаже као једини легитимни систем вредности. Може да се деси да целокупна западна цивилизација, а не само Европа, постане радикално антихришћанска и антирелигијска. У том случају јавља се потреба не само за паневропским, већ и универзалним, заједничким фронтом, формираним од стране традиционалних религиозних конфесија, ради сузбијања агресивног милитантног секуларизма.

Извор: Теологија.нет