Манастир Брадача - најстарији сакрални објекат у Браничевској епархији

Манастир Брадача је српски православни манастир који се налази недалеко од села Куле испод планине Кожух на брду Велики Бубањ, недалеко од регионалног пута Пожаревац-Петровац на Млави. Припада Браничевској епархији и манастирска црква из 13. века представља најстарији сакрални објекат у епархији, док је сам манастир датиран у 14. век.

Манастир је смештен у шумовитом пропланку у близини села Кула и Црљенац, испод планине Кожух на Великом Бубњу. Манастирски храм посвећен је Светом Ваведењу Пресвете Богородице. Слава манастира су Благовести.

Овај манастир, који поседује осам ари дворишта и 5,8 хектара шума, данас је активан и о њему брину монаси. У овом делу Србије велики значај придаје се светим и лековитим водама и изворима, на које се највише долази на црквене празнике. Један од извора за који се верује да је лековит налази се и у манастиру Брадача, познат као „Манастирски кладенац“, у народу назван још и „Светињица“.

Историја

Најстарији помен манастира у српским писаним изворима потиче из половине 15. века уз напомену да је у то време Брадача био веома жив и активан манастир. На основу систематских археолошких истраживања спроведених 1985. и 1986. године установљено је да је објекат подигнут крајем 14. века. У Браничевском тефтеру из 1467. године помиње се манастир Раван у близини села Куле за који се мисли да би могао да буде Брадача, јер рекогносцирањем нису установљени остаци било каквог другог објекта у атару овог села. Девет година касније, у Смедеревском тефтеру записано је име манастира Брадаче.

У 16. веку помиње се игуман Панкратије, као старешина манастира Брадача по чијем је налогу писан један пролог. Крајем 17. века поред манастира пролази пећки патријарх Арсеније на путу за Браничево. Он га описује као запустео. Од тада па до почетка 19. века нема записа о манастиру. Обнова је започета 1990. године, па се може рећи да је манастир био у рушевинама више од два и по века.

Према предању Турци су једне године о Преображењу посекли све затечене посетиоце а манастир порушили и запалили. У народу је остала да живи прича како се на овај велики празник сваке године код манастира одржавао молитвени сабор. Долазили су људи из Стига, Пека, Млаве и Поморавља. Предање каже да су једне године на тај дан Турци ударили на манастир. Силан народ су погазили коњима и посекли сабљама, а светињу порушили и запалили.

Легенда о постанку манастира

Народна легенда везује постанак манастира за народну песму „Бог ником дужан не остаје“ и страдање сестре Јелице које је описано у њему. Према песми, коњи су растргли сестру Јелицу коју је невино оптужила њена јетрва и тамо где су пале њене очи, руке, брада и она сама, настали су манастири:

Сестрољин

Рукумија

Брадача

Заова

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Манастир_Брадача

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Нема ни најмањег податка који би говорио о ктитору и времену изградње Брадаче. Највероватније да је у питању задужбина неког српског властелина из времена средњевековне српске државе, који је на овим просторима имао своје поседе. Не знамо ни какве је дарове и имања манастир првобитно добио од свог ктитора. Традиција приписује ктиторство Брадаче краљу Вукашину, у народу неомиљеном због "убиства" цара Уроша, који, иначе, овим крајевима није никада владао, или опет Вуку Бранковићу, омрзнутом због "издаје" на Косову. Треба приметити да народ све порушене цркве и манастире чије ктиторе не зна, приписује Вукашину или Вуку, сматрајући да су порушени по Божјој вољи као казна за грехове његових ктитора. Бог од издајица неће ни цркву на поклон да прими, а то проклетство спречава и сваку обнову манастира. Друга верзија народне традиције приписује Брадачу кнезу Лазару, а народна машта исплела је легенду и везала га за култ сестре Јелице познате из песме неисторијског циклуса Бог ником дужан не остаје.

Какав је углед манастир уживао у време српске државе, како је дочекао и поднео ропство, питања су на која нема одговора. Можда би се први помен наслутио у попису Браничевског субашилука из 1467. године, који наводи село Кулу са 41 домаћинством као тимар Синан-бега диздара (заповедника) тврђаве Голубац. У атару села Куле уписан је манастир Раван, без икаквих других података. Може се претпоставити да је то манастир Брадача, јер на овом простору нема другог манастира. У следећем попису из 1476. године, уписан је манастир код села Брадаче код Куле, у коме живе три калуђера, без прихода и без обавеза према султану. Манастир је био жив током целог XVI векa, јер је сачуван један пролог писан у овом манастиру 1566. године, који је касније - ко зна којим путем, стигао у Љубљанску библиотеку. Из записа на прологу сазнаје се да је писан "повељенијем игумена Панкратија и всего братства". Манастир је дакле постојао и имао братство. Истовремено, ово је једини познати игуман овог манастира из целокупне његове историје. У време владавине султана Мурата III (1574-1595), попис бележи Брадачу са два монаха и обавезом да султану плаћа 500 акчи.

Извори затим дуго ћуте не пружајући никаквих вести о Брадачи. Познавајући српску историју можемо само да претпоставимо шта је манастир и његово братство преживљавао том бурном времену. Највероватније да је страдао у освети Турака крајем због устанка Срба у Банату крајем XVI века, када је спаљено тело Светога Саве. У другој половини XVII века манастир је већ био опустео и таквог га је затекао патријарх Арсеније III који га је посетио 1677. године. Како није било монаха у њему, манастир је пропадао а патријарх се потрудио да бар сачува књиге за којима је била велика потражња. У библиотеци Пећке патријаршије сачувана два минеја из овог манастира. У минеју за месец децембар патријарх је записао: "на путу по Браничеву нађох ову књигу у манастиру Брадашево (?) ни од кога чувану, па је донех у Патријаршију, да у њој служи док се поменута обитељ не обнови". У минеју за месец април патријарх је оставио нешто дужи запис: "на путу по нахији браничевској, нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео ... и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме - да му није просто него проклето". Свјатјеши патријарх одређује да књига опет припадне манастиру Брадачи "аште ли се поврати", тј. ако се обнови и добије братство.

Читав XVII и XVIII век манастир је у рушевинама, а наноси са брда затрпавали су темеље и рушевине цркве и осталих манастирских зграда. Таквог га је затекао Јоаким Вујић 1826. године и забележио да: "бјаше от Турака пређе толико стотина година попаљен и порушен. У церкви видити се може гди је био олтар и трапеза, мужеска препрата и женска, и то све порушено, камен на камену лежи". Ипак народ и свештенство су поштовали ове рушевине и на њима служили и читали молитве. Ради боље услуге и заштите, митрополит је Брадачу потчинио као метох манастиру Витовници.

Дуго очекивани тренутак обнове, наступио је 1991-1993. године, залагањем Епархије браничевске, Скупштине општине Мало Црниће која је платила израду планова и статике, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Зем. Задруге "Стиг" из Божевца која је приложила 17.000 конвертибилних динара (=17.000 АТС). За тај износ купљени су цемент и гвожђе. Највише су ипак дали верници села Куле - добровољним прилозима у новцу и раду. Откопани су темељи и зидови цркве, сачуваних до висине 1-2 м. На садашњој грађевини обележени су оловним лимом. Сав шут је уклоњен и двориште очишћено и поравнано. Откопавања су открила осам скелета у цркви. Два занимљива костура источно од олтара: мајка са забоденим ковачким ексером у лобању, држала је једно дете на грудима, а друго дете од 10-12 година лежало је поред ње. Милан Милићевић забележио је народно предање да су Турци код ове цркве исекли сабор народа који су ту затекли. У току радова, извршено је измештање тока вододерине које је на тај начин могуће бујице скренуло и цркву заштитило. Обнова манастира је завршена 1997. године када је и освећен од стране епископа Игнатија.

ЦРКВА - План и пројект реконструкције манастирске цркве урадила је Снежана Вукашиновић, дипломирани инжењер архитектуре, радник Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.

Цркве тролисне основе димензија 13х6 м, са једном куполом изнад амвона висине 10,5 м до крста, са полукружним певничким и од њих већом олтарском апсидом, зидаа је од ломљеног камена. Предвиђено је малтерисање спољних фасада. Покривена је црепом "медитеран", а купола и олтарска полукалота, нижа од висине крова цркве, покривени су оловом. Око темеља урађен је потпорни зид од бетона. Конструкцију свода и куполе носи 6 пиластера, који одвајају притвор од брода. На 4 од њих постављено је квадратно постоље које носи осмострани тамбур куполе. Прозори куполе изливени су од белог цемента и сваки има по шест отвора у облику цвета.

Главни и једини улаз у цркву је са западне стране. Изнад улазног портала остављена је ниша за икону Благовести, црквене славе. Западна фасада завршава се атиком (калканом) која се уздиже изнад крова. Стара црква имала је притвор дозидан накнадно, јер су под њим пронађена два скелета чије су главе биле напољу а тела унутра, што би било немогуће да је притвор зидан истовремено са црквом. Олтарски простор је веома мали и у њему је смештен првобитни часни престо из средњег века.

Археолошка истраживања открила су темеље манастирских зграда, али се за сада планира подизање само једног конака. Једини објекат је извор са капелом на њему. За звонару ће бити искоришћен лук над манастирском капијом.

Осим манастирског дворишта од 7-8 ари, манастир има 5,80 хектара шуме.
 

Старешина манастира јеромонах Отац Александар.
мобилни 062 868 2834
Адреса: Кула, 12313 Божевац, Србија

https://manastiri-crkve.com/manastiri/manastir_bradaca.htm