Када се разболиш, не заборави...

Истина је да нико нема савршено здравље. Не постоји нико ко је потпуно здрав. Постоје различите болести. Болести тела и болести душе. Излечиве и неизлечиве болести. Акутне и хроничне болести. Болести скривене и латентне, али и очигледне. Наследне и стечене. Већ познате и ретке, непознате.  Болнице су пуне иако медицинска наука чини чуда. Али из све ове патње коју носе болести, постоји и нешто позитивно. „Из горког, Бог извлачи слатко“.

„Нема зла а да није помешано са добрим“, говорили су наши стари.

Шта је то што је добро? У својој болести свесни смо своје слабости, понизимо се, тражимо помоћ од других, потребни су нам. И коначно, потребан нам је Бог.

Свети Порфирије је говорио да је рак многе одвео на небо кроз покајање и исповест.

Бог је створио тело а не болест. Болест је ушла са грехом као и пропадање и смрт. Али цео процес болести и разни тестови приближавају нас Богу и другим људима. Када се разболимо онда се сетимо Бога. Болест је педагогија. Педагогија је мала и најчешће привремена, јер Господ не жели да нас уништи. Њена сврха је да нас врати на час. Поново постајемо деца Божија. Вернији Богу и саосећајнији према страдалницима. Образовање Господње открива да нас Бог воли и жели да нас спасе. Често због болести, али и излечења, мењамо свој живот.

Главни извор проблема код човека ствара тело. Дакле, болест утиче на тело и човек је понижен. Он почиње да схвата своје границе. Не може да ради шта хоће. Сазнаје да има рок трајања.

С друге стране, бол ваја душу и чини човека попустљивијим, кроткијим, вернијим, молитвенијим. Он враћа Христа, Деву Марију и свеце у први план свог живота. Грли Крст и чита Јеванђеље. Трчи на ходочашћа и донира храну манастирима. Најважније је да страдалник најчешће почиње да иде у цркву, да се исповеда и причешћује. Он започиње нови ход кроз живот.

Такође, када су људи болесни, лакше комуницирају. Постају пријемчивији и причљивији. Са лекарима комуникативнији. Са медицинским сестрама послушнији. Са својима кооперативнији. Са комшијама симпатичнији и попустљивији.

Унутар болничких одељења, многе породице, браћа и сестре су се помирили. Почела су доживотна пријатељства. Посећују нас пријатељи и рођаци из далека. Интересовање показују комшије и духовни сродници. Често у болести откривамо ко нас заиста воли.

Наша Црква се непрестано моли за здравље и за болесне. И ми се морамо усрдно молити за болесне, да их приволимо Божанственој Литургији. Позовимо их на исповест и Свето Причешће. Обезбедимо им одговарајуће духовне књиге за читање . Подучимо их да чине дела милостиње себе ради.

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/otan-arrostainoyme-na-mi-xechname/