Име Божје је Љубав - о. Димитрије Смирнов

Човек који жели да живи са Богом мора научити да зрачи љубав према околини, а за то је потребно да победи своју палу природу, односно потребна је борба, потребно је да целог себе трансформише . Све наше невоље, сви наши неспоразуми, сви наши греси настају само зато што нисмо способни да волимо, а циљ духовног живота је – управо то научити.
 *
Да бисте стекли љубав у свом срцу, потребан је стални подвиг, стално самоодрицање – само тако је можете стећи. Морамо се борити против сваког безакоња, против сваког греха у себи. Ако и поред свих наших жеља, тежњи, мишљења, ипак будемо испуњавали у свом животу закон Божији, односно ако се будемо трудили, иако смо грешни, да живимо свето, онда ће нас Господ, видећи нашу жељу, постепено очистити од греха. И постепено ћемо састругати грех по грех са наших душа. Али, ми не можемо сами себе да очистимо; очистиће нас Сам Господ. А када у својим срцима постигнемо све хришћанске врлине, а пре свега смирење, тада ће се, као врхунац свих савршенстава, у наша срца уселити љубав.
 *
Неки људи осећају да у њиховим срцима нема љубави, па се кају говорећи: „Господе, ја немам љубави“. Али, како ће се љубав појавити у њиховим срцима, када је тамо љубав према новцу, љубав према удобности, према укусној храни, према самозадовољству, према безбрижном, спокојном животу, према забави ума? Ако будемо радили супротно, ако непрестано будемо ломили себе, стално сабирали себе, стално се трудили – а то можемо на сваком месту, у свакој ситуацији – онда ће нас Господ, видећи наше непрестано усрђе, постепено очистити. И ми ћемо, не примећујући, од људи који за ништа нису били способни постати нешто друго. Постепено ћемо стицати особине племенитих људи, мудрих, поштених, чистих људи, савест ће нам бити чиста, имаћемо бистрину ума, јавиће се доброта, ћутљивост, кротост, смирење; мало по мало ће расти, расти, расти. А када свега овога буде у изобиљу, онда ће бити и љубави.
 *
Без обзира на то какав је човек сам по себи, ако га волим, спреман сам да учиним све за њега, све што ми срце заповеда. Волим га, па сам спреман да перем за њега, да чистим за њим, да проведем тридесет година поред његове постеље, спреман да се жртвујем за њега, да дам све, да идем било где. То је љубав, али таква љубав се данас ретко виђа. Свако настоји да угоди себи, па су око нас стално свађе, борбе, мржња, зловоља, неразумевање, међусобно неповерење, јер нико, заправо, и не зна шта је љубав, осиромашила је, а човек не зна ни шта треба да уради да би је достигао… Што више самоодрицања, самопожртвовања човек жртвује ради љубави, све више стиче Божанска својства и више окуша ову љубав – а то духовни живот, у ствари, и јесте.
*
А ми, ако желимо да се научимо љубави, морамо да живимо ради нашег ближњег. Ми нисмо богови, тако да не можемо живети за цело човечанство – али, то није ни потребно. Погледајте око себе! Ево су ваши ближњи, и потребно је показати љубав према свима, без обзира на то да ли је осећате или не. Морате приморавати себе да волите, да чините ствари које чине племенити, свети људи, који имају љубав у себи. А ради тога потребно је стално разапињати сопствени егоизам. Ако тако будемо радили, постепено ћемо окусити и спознати радост: испоставља се да је давање много блаженије од узимања… И није неопходно давати нешто материјално, љубав се може показати у било ком облику, али то захтева да на неки начин повредимо себе – одрекнемо се себе зарад другог. Како је ово лепо, како је племенито, како је Божанско!
 *
 Испоставља се да се ми у Причешћу сједињујемо не само са Богом, него и једни са другима. Требало би да смо једно тело, а свако од нас има свој живот, своје бриге, своје тежње, брине само о себи, о ничему другом. Добро је ако се између двоје или троје људи деси нешто макар налик љубави, па чак и тада покушајте да нешто кажете, покушајте да се успротивите некоме – одмах ћете видети каква вам се љубав показује. Зашто је у нама такво сиромаштво и неразумевање оног најважнијег? Ради чега, заправо, живимо? Да задовољимо неке своје амбиције? Да инсистирамо на нечему? Да се у нечему докажемо, поентирамо? Па, само напред! Шта вас даље чека? Ковчег од необрађених дасака… Шта ћемо оставити за собом? Кога смо својом љубављу инспирисали? Кога смо привели вери? Где су нам деца? Где су наши унуци? Шта од нас долази? Шта су они постали? Где је љубав? Где је тај континуитет међу генерацијама? Ми ћемо сада умрети – а они, шта ће бити с њима? Да ли смо им показали љубав? Да ли смо их научили шта значи живот, шта значи племенитост, шта значи светост, шта значи Јеванђеље, лепота, Царство Божије? Где је све то? У нашим породицама нема ничег сличног. Не само у породицама, нигде. Потпуно осиромашење, ужас, мрак, кошмар. И овај кошмар мора бити протеран из душе пре него што буде прекасно. Док још има времена.
*
Свето Писмо каже да љубав не чини зла ближњему. Ипак, ми стално гњавимо друге, тражимо своје, замерамо једни другима, боцкамо, указујемо, учимо. Зато ми нисмо деца Божија, јер колико год нам се говорило да се тако не може радити, ми упорно настављамо. Тако расипамо благо које нам је Господ дао. На крштењу смо примили благодат – и уместо да је сакупљамо, примамо благодат на благодат, да она расте у нашим срцима, умножава се, да се и други људи од ње хране, ми ову благодат расипамо, газимо је у прљавштини; чинимо све супротно заповестима Божијим.
 *
Сви ми, који тражимо Царство Небеско, кроз заједничку црквену молитву хрлимо ка Богу, обраћамо се Њему, учествујемо у једној Божанственој Трпези, причешћујемо се једном Чашом, да бисмо се научили љубави, да бисмо научили да се сједињујемо једни са другима и са Богом, како не бисмо живели свако за себе, него следили ову главну заповест – љубав према Богу и љубав према ближњем.
 *
Бог је љубав, и ако је човек задобио љубав, достигао је Бога. Али шта је љубав? Ми је често не осећамо, не разумемо, не знамо. Господ је на Тајној Вечери дао својим ученицима духовни тестамент. Посебно се односио на то како људи треба да се опходе једни према другима. Љубав се испољава у смирењу пред оним кога волите. Али, Господ жели да достигнемо љубав према било ком ближњем, тако да наша љубав не зависи од тога да ли нам је тај човек близак или далек, добар или лош, да ли нас воли или је, напротив, наш непријатељ, који нам жели зло. Господ даје пример овакве љубави, на којем се морамо учити. Без обзира на то да ли нас неко нервира или не, да ли нас разуме или не, да ли осећамо љубав према њему или не, ипак треба да покажемо љубав према том човеку. Морамо достићи такво стање срца да сваког човека, чак и ако нам чини зло – и ми знамо за то, знамо какав је и да нам само штети – ипак морамо научити да волимо. А ово је веома тешко, и дуго траје, мораш уложити цео живот у то.
*
Име Божије је љубав. Ми се окупљамо у цркви не само да бисмо се помолили за здравље или упокојење, већ да бисмо се научили љубави – макар у нечему, макар док овде стојимо, макар мало.
Љубав је када један човек жртвује нешто за другог. Како сува и себична особа може постати љубазна и саосећајна? Настојећи да све време показује љубав према ближњему, било коме и свакоме. На тај начин непрестано вежбамо и омекшавамо своје срце.
Христов ученик мора цео свој живот да посвети служењу Богу и ближњима. Давати од самог почетка до самог краја, јер бити ученик Христов значи стицати љубав. А љубав, према речима апостола Павла, не тражи своје – ни најмању своју корист, ни добитак, ни своје снове, ништа своје, него само да служи Христу.
 *
Ако је савест жива, онда, све време оживљавајући је у себи, све време распламсавајући у себи љубав Божију, јурећи ка Царству Небеском, морамо стремити ка Чаши, кајати се за своје грехе, не само механички их набрајати из дана у дан, већ од сваке исповести правити одређени, ма колико мали, али ипак корак ка чистоти и светлости.
 *
Ученик Христов мора да се труди да служи свима, да ни у ком случају не сматра никога горим од себе, да се труди да свакога прихвати са љубављу, чак и ако му је непријатељ.
Љубав према Богу се манифестује у томе што човек почиње да воли све остале. А волети – значи један другог сажаљевати, волети – значи и саосећати. Као што каже апостол Павле: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим. 12, 15). То јест, морате доживљавати туђу радост као своју; не да завидите, него да се радујете – радује се он, а и ти с њим: „Како је дивно, слава Богу!“ Морамо се трудити да поштујемо друге, с љубављу, са милосрђем – ради љубави Христове, ради истине, како би коначно испунили оно што Господ жели од нас.
Господ тражи од нас највише. Он не очекује испуњење спољашњих норми, Он жели да волимо изнутра, не речима, већ искрено срцем. Љубав је дар од Бога, и даје се само по благодати. Господ Свети Дух се кроз Своје Божанске енергије усељава у срце човека и чини га волећим.
Љубав је када те ударе у десни образ, а ти окренеш леви. Тако се она пројављује: када ништа на свету не може да извуче зло из твог срца, јер у твом срцу уопште нема зла, па како год се неко понашао према теби, ма шта урадио, од тебе нема одјека зла. И ово је дато благодаћу Божијом.
Љубав стално тражи нешто чему ће служити, чиме ће угодити Богу, чиме ће Бога обрадовати. Али од пет милијарди људи који настањују земљу, колико је оних који својим животом радују Бога? Врло мало.
Бог је љубав. Зато је Он дао заповест: Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн. 15, 17). Хтели ми то или не, ако смо прихватили реч Божију, морамо волети друге. Јер само који пребива у љубави, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16). И не може бити никаквих оправдања, никаквих разлога; свако непријатељство, свако зло је кршење заповести. Чак и ако је пред вама непријатељ који жели да вас убије, морате се молити Богу за њега, морате га волети… Како то испунити? Само вежбањем. Због тога су дате друге заповести.
 *
Каква је сврха сваконедељног причешћивања ако то не оставља никакав траг у нашим животима? Ако се и даље свађамо, љутимо, озлојеђени смо, и нисмо вољни да љубављу покријемо слабост другог? Али, да ли други човек греши? Наравно, греши. Да ли је урадио нешто лоше? Да, страшно, његов чин је ужасан и погрешан. И шта? Па, опрости му, јер другог пута нема, јер ово је једини начин да живимо заједно, једини начин да се достигне љубав је – опроштај. Господ је рекао да 490 пута дневно мораш опростити човеку ако ти је згрешио. То је љубав.
Само савршена љубав према Богу изгони страх. Тада се човек ничега не плаши, само се поверава Богу и зна да му, заиста, ни длака с главе неће пасти.
Љубав се врло често састоји у снисходљивости према другом човеку, и у томе нема понижења ни за њега, ни за тебе самог, јер је тако поступао и Сам Христос.
 *
Ко се разгори љубављу према Богу и хоће да постигне оно што је Сам Господ назвао Царством Небеским, Господ ће му то и дати. Царство Небеско је када се Господ усели у човеково срце и он доживи неизрециво блаженство заједнице са Богом. Исеци га на комаде, чини са њим шта хоћеш – ништа га не може одвојити од љубави Христове, ништа га не може поколебати, никакве спољашње околности, јер је радост због тога што је Господ са тобом непресушна, непроменљива и никако се не може умањити. Ово је прави хришћански духовни живот.

https://svetosavlje.org/ime-bozje-je-ljubav/