игуман Нектариј (Морозов) - Помири се са Небом

Бог је човека обдарио многим даровима, од којих је главни сам живот. А међу њима постоји тако непроцењив и важан дар као што је могућност покајања. Ово је прилика да се вратимо Ономе који нас највише воли – да се вратимо, ма како падали, ма какве грешке правили. Монах Марко Подвижник негде каже да је кроз дела, поступке и мисли само један Праведник – Христос, али покајањем многи су постали праведници. И сваки човек који дође у Цркву мора да схвати да нико од нас нема другог пута да се врати Богу, другог начина хришћанског живота, осим путем покајања.
У Делима Апостолским и још раније, у Јеванђељу, можемо видети да је покајање увек постајало прекретница у обраћању Христу. Данас се древна пракса покајања пре крштења не поштује свуда, али по мом мишљењу, ако се одрасла особа крсти, то је изузетно важно. Свако ко ће променити свој живот и наставити га као члан Цркве треба да схвати да оно чиме је био испуњен његов живот одлази у прошлост и да нема враћања. Човек и пре крштења мора да схвати шта је покајнички рад, јер ће као хришћанин тај посао морати да обавља до краја живота. Само ако је човек спреман за ово, можемо говорити о његовом свесном уласку у Цркву.
Тренутак када човек почиње свесни хришћански живот је тренутак његовог стварног и дубоког покајања у исповести. Штавише, овај тренутак може наступити годинама након доласка у Цркву, а можда никада неће доћи – уосталом, можете ићи у цркву, проучавати православље, али се никада не отварати Богу. А човек се врло често отвара када више не може а да не види да је сам себе, будући ван Бога и ослањајући се на своје страсти, довео у неку врсту ћорсокака. А у оквирима свог претходног живота, он више нема излаза – може  само почети сасвим другачији живот.
Монах Јован Климак има дивне речи: „Чак и да се попнеш на сам врх лествице врлина, и тада се моли за опроштење грехова“. Зашто овај светац то говори? У ствари, сведочи о духовној стварности: што се човек више приближава Богу, то јасније у Његовој светлости види своје слабости, несавршености своје душе. И само непрестано покајање штити човека од тешких посрнућа, пошто не дозвољава гордости да заузме власт над његовом душом – а тамо где је пао, увек се, по речима преподобног Јована Климака, гордост најпре утврдила.
Када ми, свештеници, говоримо о томе да живот хришћанина треба да буде испуњен покајањем, суочавамо се са чињеницом да људи покајање доживљавају као нешто што живот чини туробним, досадним и безрадосним. У стварности то свакако није случај. Зашто се човек генерално осећа тужно у овом животу, зашто постаје малодушан, зашто је лишен радости? То се дешава када његова душа није у миру са Богом, са људима, са самим собом. И покајање враћа овај мир души. Узрок нашег унутрашњег немира, наших емоционалних сломова, нашег депресивног расположења су увек на крају наши греси. Није случајно да и људи који још не живе правим црквеним животом, после исповести, врло често осете необјашњиву лакоћу, радост која их изненађује, а понекад и подстиче да науче нешто дубље о овом животу. Морамо изнова и изнова осећати да је нешто тешко пало са наших рамена и сада имамо прилику да нешто у свом животу започнемо изнова, и да то другачије градимо, другачије третирамо.
Исто важи и за сузе покајања. Оне дају снагу души, обнављају човека и помажу му да постане сасвим другачији. Ако сузе проливене пред Богом рађају у нама потиштеност и безнађе, ако овај плач није, по речима Светих Отаца, радостан, нешто свакако није у реду у нашем покајању. Ако човек, који препозна своје грехе и говори Богу о њима, не жели ништа да учини, ако то не побуђује вољу за делатним добром, онда то није стање покајања, ово је стање потиштености које је непријатељ нашег спасења.
У дефиницијама које различити речници дају покајању, не постоји дефиниција као „промена мишљења“. У међувремену, знамо да ове речи најтачније одражавају суштину и садржај хришћанског покајања - ово је буквални превод теолошког израза "метаноја" са грчког. И можемо рећи да, не само стална промена, већ и уздизање ума ка Богу треба да буде стална активност током целог живота хришћанина. У нашем савременом црквеном животу ово је веома важно разумети: покајање није набрајање грехова написано на папиру, није покривање главе епитрахиљом. Ако се човек покаје само у тренутку исповести, онда можемо рећи да покајање као покрет у његовом животу практично изостаје.
Често можете чути следећу изјаву: савремени хришћани уопште не знају да се исповедају. И може бити тешко не сложити се с њим: оно са чиме многи људи долазе на исповест може личити на било шта осим на покајање. Некада је то прича о човековом животу, некада је то његова притужба на неке околности, некада је то његова жалба на себе. Понекад човек почне да прича о томе какве страсти и греси уопште постоје, признаје да су сви присутни у његовом животу, али при томе је потпуно несвестан какав живот живи, шта му се дешава. Он стоји, гледа овај списак грехова, који је написао својом руком, и не може да схвати како је све то дошло у његов живот. А разлог овог неспоразума је непажљив живот, који најчешће уништава нас, савремене хришћане. И тек променом става према покајању, ширењем простора покајања у свом животу, постепено ћемо почети да живимо пажљивије.
Дакле, можемо рећи да се пуна исповест врши када је човек први пут схватио своје грехе, имао је осећај покајања за њих, затим се јавила жеља да се покаје у исповести, у процесу припреме је разумео шта га доводи до ових сагрешења, има решеност да те грехе не понавља – и уз све то – са покајањем, са разумевањем, са закључцима, са одлуком – долази у храм, сведочи о свему томе пред Самим Богом у присуство свештеника и у тајни Покајања измирује се са Њим.
Сви ми, вероватно, без изузетка, из искуства знамо шта значи увек изнова кајати се за грехе који се понављају у нашем животу. С тим у вези, човек понекад има питање: да ли уопште има смисла сваки пут долазити са истом ствари? Много је људи који су због тога потпуно престали да се исповедају или се исповедају веома ретко, што је на крају довело до изумирања њиховог црквеног и хришћанског живота.
У ствари, исповест је тренутак који открива да ли се у свом животу боримо са гресима којима је овај живот испуњен, или смо га напустили. И у том смислу није ствар у томе да ли ми исповедамо исте грехе или да ли су се појавили неки други, већ да ли им се опиремо или не. Ако се овај тренутак самопрепознавања и самопреиспитивања уклони из нашег живота, тешко је уопште рећи у шта ће се претворити наше хришћанство.
Наш живот од исповести до исповести треба да тече овако: разумемо да можемо пасти али се категорички трудимо се да то не учинимо. Тада на исповести више нема осећаја неспретности, нема осећаја бесмисла: говоримо о ономе што нисмо успели у овој борби.
Вреди рећи да је погрешно сваки пут једноставно именовати грехе – лажи, љутњу итд., а да не објашњавамо на шта се тачно мисли. Када кажу да не треба детаљно да говорите о својим гресима, то не значи да уопште не треба да говорите о околностима греха, о степену његове тежине. Неопходно је говорити тако да свештенику буде јасно шта је тачно била манифестација ове или оне страсти, а да нас притом ни сувише оскудно ни превише детаљно излагање не удаљи од ове јасноће.
У житију светог Силуана Атонског постоји тако диван пример: стари монах умире у манастиру на Атосу, његов исповедник у то време није у манастиру, и он се на самрти исповедао другом манастирском свештенику, али је страшно измучен, душа му се не може одвојити од тела, и осећа да неопроштено одлази у други свет. Тада се његов исповедник коначно враћа, исповеда га, и после тога овај монах смирен и чак радостан одлази ка Господу. Неко је упитао монаха Силуана: шта се догодило? На крају крајева, у оба случаја обављена је света тајна у којој је свештеник само сведок, ни у ком случају се не може рећи да је права исповест могућа само са одређеним исповедником. Монах Силуан је одговорио да овај монах, када се није исповедио свом исповеднику, није могао да верује да су му греси опроштени – а заиста му нису опроштени због неверја. А када је његов дошао исповедник, смирио се, поново поверовао у опроштај и ослободио се тежине ових грехова.
Из ове епизоде видимо да тајна исповести захтева веру од човека. Вера у свемоћ и љубав Божију; вера да је сам Христос невидљиво присутан, прихватајући наше исповедање; веру да нам Господ, видећи наше покајање, опрашта наше исповедане грехе. Али поставља се друго питање: како се та вера рађа, и зашто је човек понекад тражи у себи, а не налази је? Ова вера је нека врста смелости према Богу, а рађа се из самог живота човека – када схвати да је цео његов живот рад и борба. Рађа се када човек може да каже: „Господе, ево мојих модрица од падова, ево мојих уморних руку и истрошених ногу – али сам спреман да устанем и поново кренем."
Често се свештенику поставља следеће питање: да ли Господ опрашта човеку све грехе? Знамо да не постоји грех који Божија милост не би превазишла, али не треба заборавити да је гаранција овог опроштаја душевни бол који доживљавамо у покајању, патња са којом је повезан. Осим тога, како каже свети Варсануфије Велики, доказ покајања за грехе је губитак саосећања према њима. Све док човек, макар потајно, макар у малој мери, настави да воли свој грех, он и даље живи у њему. Али када је ваша једина жеља да избаците овај грех из свог живота, долази до исцељења. И зато ми се чини веома важним да се тестирамо у том погледу: не само да смо свесни својих грехова, не само да имамо решеност да их не понављамо, већ и да ли смо престали да волимо ову грешну ствар, да ли је она постала нама туђа, чак и омражена, или постоји бар кап онога што бисмо хтели да оправдамо и што бисмо желели да задржимо за себе.
Уопште, реч је о веома озбиљној ствари око које се верници спотичу годинама и не могу да схвате шта није у реду у њиховим животима, зашто је њихов духовни покрет стао. Човек се сваки пут може темељно припремити за исповест, покајати се за многе грехе, исправити свој живот, али му притом неки греси остају „омиљени“ и драги. А када покушате да убедите ову особу да треба да напусти ове грехе, она је спремна да да било каква објашњења, било каква обећања, спремна је да нађе много изговора, али никако не може да се растане са овим „слабостима“. И ови греси, ма колико то страшно звучало, чине човека савезником непријатеља људског рода. У исповедању мора доћи до раскида овог савеза – исто што се дешава у тајни Крштења, када се одричемо сатане, свих његових дела, служења њему и све његове гордости. А после тога мора доћи до сједињења са Христом. Углавном, можемо рећи да се Света Тајна Исповести одиграла онако како треба, када осетимо да смо раскинули ову заједницу, успели да се одвратимо од свега мрачног и суморног у нашем животу, и да окренемо лице ка Светлости .
Питања људи о исповести често су повезана са осећањем кривице. Како пронаћи границу иза које се искуство кривице претвара у нешто патолошко? Шта да радите са овом кривицом ако вам је цео живот затрован њоме? А ако се ослободиш кривице, како се онда можеш осећати грешником?
Пре свега, вероватно треба да за себе јасно раздвојимо два стања: оно у коме нас осећање кривице води ка опуштању и оно које нас подстиче да свим силама своју кривицу исправимо тако што ћемо нешто учинити по том питању. Ако нас осећање кривице слаби и трује нам живот, онда се дешава једно од две ствари: или то осећање долази од непријатеља, и треба да покушамо да се изборимо са њим, или показује да је наше покајање некако непотпуно и неаутентично. Ово последње се дешава, нарочито, када се покајемо за своја дела, али не желимо да признамо ни себи ни Богу шта је била основа ових поступака.
Дешава се и да човека мучи осећање да не ради у највећој мери све што би требало да ради – и толико се мучи тиме да уопште нема мира у души. Овде морамо пре свега схватити да ово осећање у човеку настаје, по правилу, из поноса: то је оно што се конвенционално назива комплексом одличних ученика, али од тога не пате само одлични студенти већ и верници. И морате не само да прихватите као реалност то што у свом животу нећете урадити апсолутно све како треба, већ и да схватите: искуство, да у вашем животу не испадне све како сте желели, је такође изузетно вредно и важно. То је унутрашњи рад који помаже да се стекне смирење – а смирење је, пак, нешто што не отупљује, већ лечи осећање кривице у човеку. Понизите се и разумете да уопште нисте оно што би Господ желео да будете, али у исто време можете наставити да идете ка Њему.

https://pravoslavie.ru