Живот без стреса

Ако схватимо шта се крије иза стреса, ако видимо лаж која се крије иза њега, на крају ћемо видети да нема разлога да будемо под стресом. Наш живот треба да буде срећан, миран, радостан и да живимо много година. Зашто да не? Христос нам је дао живот да бисмо уживали у њему, да видимо Његове дарове и да их евхаристијски примамо, тј. са захвалношћу, и кроз њих пронађемо Њега самога. Када изађем из нечије куће и тамо нешто заборавим, нпр. наливперо, наочаре или нешто друго, домаћин ће их касније видети и рећи: О, то су очеве наочаре. Па, гледајући наочаре, он ме се сети, памет му је усмерена ка мени. Зашто дајемо поклоне? Да би особа, када види наш поклон, могла да се сети наше љубави према њој, да смо једном разговарали... Ако особа користи поклон који смо јој дали, а нас се не сећа, онда сврха поклона није испуњена.

Тако чини и Бог – Он нас поставља у овај прелепи свет, који ми на крају претварамо у нешто другачије, Он нас поставља у њега да бисмо могли да уживамо у Његовим даровима, да се радујемо Његовим благословима, и да живимо мирно као деца у кући свог оца, која се не боје, која се не буне, јер кажу: имамо оца! Кад имаш оца и он је благ и добар отац, не плашиш се. Чуо сам у једној емисији веома доброг доктора који је рекао да су наши гени, односно наш састав, такви да можемо да живимо много година ако водимо правилан живот. Наравно, правилном исхраном, али и кад смо психички уравнотежени, са мирним унутрашњим светом, са тихом, мирном душом. Међутим, човек стари од брига, проблема, стреса, страха и несигурности. Све ово доводи до тога да му коса побели док је још веома млад, коса му опада без правог разлога, само од бриге. Видите да стрес изазива болове у стомаку, чиреве... Колико болести почиње од психичког проблема! Стога, ако желимо да уживамо у животу, треба да пронађемо претпоставке и тајне за ту дуговечност. Једна од тих тајни је да живите без стреса. Без те стрепње, те ране, која нам непрестано изједа душу.

Медђутим, тешко је срести људе који немају стрес, који могу да нам пренесу мир своје душе. Тај мир као да не постоји, видимо га само насликаног, на иконама, описаног у књигама, али то није довољно да утоли нашу жеђ за њим. Као кад си жедан, и донесу ти лепу слику воде која тече, и ставе је пред тебе, она ти неће утолити жеђ. Видиш да има воде, можда је неко пије, али ти је не пијеш. Тако остајеш жедан.

Стрес нас обузима због нашег егоизма, јер желимо све да урадимо сами и верујемо да смо господари свог живота. Ако се осећате као да сте господар свог живота, заиста ћете бити под стресом. Ако мислите да све мора проћи кроз ваше руке и да сте одговорни за све, заиста сте под стресом. Поготово, када је реч о нашој деци. Не би било тако да сте рекли - Бог ме је увео у овај живот, дао ми децу, дао им је постојање кроз моје тело и уз моје учешће, али Бог не тражи од мене да учиним баш све за своју децу. Тражи да учиним шта могу, а шта не могу, препустићу Богу и нећу бити под стресом због своје немоћи. У Бога ћу се уздати, Богу ћу децу поверити, понизићу се и смирићу. То је исправан однос према животу. Али, када мислимо да смо управници живота свог детета, свог посла, и желимо да све прође кроз нашу главу, онда дођемо до границе исцрпљености, паралишемо се и постајемо збуњени. Може ли ваша глава све то сабрати, а ваш ум о свему судити? Не! Оставите нешто Богу, нека Бог нешто учини. Тргните мало и помолите се.

Дакле, не кажем вам да не радите ништа, већ да не радите све. Предајмо себе и сав свој живот Христу Богу. Та молитва, тај израз из Свете Литургије, који сви знамо, говори нам о томе: да себе, друге, и сав свој живот са свим својим невољама, стидом, болестима, злом, невољама, децом, имањем, свиме предамо Христу Богу. У твоје руке предајем свој Дух. Предати се значи поверити себе, оставити све пред ногама Господа, у Његовим рукама и загрљају. Ако успете да доживите то предавање Богу, одмах, аутоматски се све ослобађа, мишићи вашег тела су опуштени. Да ли сте видели бебу како спава у наручју своје мајке? Ако сте мајка, видели сте је док спава, како после неколико минута руке почињу да висе, олабаве се, ноге раде исто, дете се не опире, не напреже, ни један мишић у телу није напет. Зашто? Јер постоји загрљај мајке, оца, они га држе га и оно спава.  Никада нисмо видели дете под стресом. Да ли је могуће да се мало дете пробуди и каже: Шта ће бити? Шта ћу данас јести? Не могу то да поднесем! Деца имају потпуно поверење у родитеље и предају им се. Христос и Црква вас позивају да и ви то чините свесно, добровољно, да то желите, да о томе размишљате, да то узмете као решење, да га изаберете, да верујете у то.

Препустите свој живот Божијим рукама, своје проблеме, све, Христу Богу. Не било ком човеку, него Богу, Богочовеку Христу, Који о свему може да брине. Све си нам дао Господе, све си учинио ради нас, како се каже у Светој Литургији Светог Василија Великог, и никада нас не остављаш а да нам не помогнеш. У последњем тренутку безнађа, учинићеш нешто за нас. 

Сетите се прошлости, колико пута вас је Бог спасао, избавио, заштитио, дао вам најбоље решење? Колико пута вам је Бог показао да вас воли и штити. Нека та огромна неизвесност, страх и ментални немир који нас обузимају коначно нестану. Требало би да поштујете другу особу, њену личност, снагу, зрелост, а не да постављате границе и прекретнице које она треба да постигне. Нека деца једу под стресом, јер им родитељи вичу: Тешко вама ако не једете! Али не може тако да се једе! Дакле, храна за њих постаје отров! Када стално осећате да морате да постигнете одређени идеал који вам неко други поставља и на коме инсистира, то је извор стреса и стрес вас збуњује, притиска, не можете да издржите. Једите колико желите, осећајте се удобно, пријатно и мирно! Зато деца лако једу са својим друштвом.

Било би веома је лепо да око себе направимо опуштену атмосферу, да немамо бриге и да их не стварамо, и да свој стрес не преносемо на друге. Господ није осетио страх у овом свету, ничега се није плашио, ишао је усред таме, отишао је у пустињу и молио се и постио 40 дана. Сам је отишао на Маслинску гору, боравећи на пустим местима. То је био Његов дом. Није осећао страх, јер је имао љубав, није био под стресом у овом свету. Волео је свет, који је Он сам створио, који је дело Његових руку. Бог је непристрасан. Црквеним језиком, бестрасан није неко кога ништа не занима, ко је хладан и равнодушан према животу, у оном смислу у ком ми данас кажемо: Он је тако равнодушно прошао поред мене, тј. у негативном смислу. Не. То значи да Бога не дотиче наш проблем да би Га збунио, већ Га дотиче саосећањем. Он нас воли, али не може да уђе у наше стресно стање. Господ то не може да осети, јер Он живи у другој духовној атмосфери, у свом миру, у својој божанској тишини. Христос је био миран, срце Господа нашег било је тихо и мирно. Уместо да преузима наше стресове, Он нам даје мир из свог тела, из своје божанске душе, пружа нам своје руке. Проблема ће увек бити, није ствар у томе. Важно је да ваша душа оздрави од самог корена проблема, и тада ћете већ пронаћи тајну, а то је поверење у Њега.

Господ није осетио страх или стрес чак и у најтежим тренуцима свог живота, непосредно пре свог страшног страдања, непосредно пре свог распећа. Позвао је своје ученике на трпезу Тајне вечере, и подарио им Свето Причешће и свој мир. Мир вам дајем, дајем вам мир који је другачији од оног који даје свет. Скидам стрес са вас, дајем вам друга искуства, дајем вам Себе. Христос је наш мир. Себе је оставио за нас, да бисмо имали Његов мир, оставио нам је дарове своје љубави и благодати, послао нам је благодат Духа Светога. Дакле, у нашим срцима имамо све услове за мир и сигурност.

Црква нам поручује да свој живот гледамо очима Христовим, да имамо ум Христов – да видимо, расуђујемо и размишљамо, не светским духом, него духом Христовим. Да гледамо на ствари онако како их је Христос уредио. Мислим да, ако неко својом молитвом стане пред Христа и призове Га и осети Господа у свом срцу, аутоматски ће се показати да је његов стрес велика лаж, обмана, лажно осећање, ништа. Христос жели да видимо живот онако како га Он види. Он је наш мир, Он је право царство које чекамо. Он је небо, а пред Божјим небом ниједан проблем не може постојати, немогуће је да било који проблем опстане пред Христом. Дакле, када се човек моли, када изађе из овог света, живи нешто другачије, и уздигне се ка Богу, нема проблема који може да те стресира, сви страхови нестају.
Ако смо и даље под стресом, замолимо Господа да направи корак кса нама, а док полако улазимо у Цркву и приближавамо се Христу, стрес ће нестати. Замолимо Господа да нам подари своју љубав, да уклони из наших душа сваки страх, стрес, неизвесност о садашњости, будућности, прошлости, свему што нас се тиче – без стреса и са пуно љубави према Христу!

архим. Андреј (Конанос)

адаптација: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор