Дух који сведочи истину

Господ Исус каже: "А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох." ..."А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Јн. 14,26; 15,26). Као што Црква није скуп само истомишљеника, већ организам који живи Духом Светим, тако и вера сваког хришћанина није само скуп веровања, већ пројава – и дар – живљења Духа у њему. Као што каже апостол, "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим." (1 Кор 12,3).

Дух Свети се у великим подвижницима пројављује јасније него у обичним верницима, јер му светитељи дају више могућности да делује, али Он пребива у сваком хришћанину, и нико не може имати истинску веру у Христа без Духа Светога.

Можемо обратити пажњу на три аспекта наше вере – интелектуално поверење у одређене чињенице; преокретање воље да се потчини Христу као Господу и да Му се верује као Спаситељу; и коначно, искрено поверење у Христа и поверење у нови однос са Богом. Долазимо до поверења у одређене чињенице на основу одређених доказа – на пример, астрофизичари прихватају теорију „великог праска” на основу података које је прикупила наука о Универзуму. Бог нам даје довољно разлога да верујемо у Њега – и у стварању и (нарочито) у сведочењу апостола о васкрсењу Христовом. Зашто многи људи нису убеђени овим доказима? И сам сам пола живота био атеиста – и неко време ме нису убедили. Једном сам разговарао са неверујућим историчарем и рекао му: „Да је било који други догађај у историји тако добро сведочан као Христово васкрсење, не бисте сумњали ни на тренутак. Он је врло искрено одговорио: „Наравно. Али ниједан други догађај не захтева од мене да променим цео свој живот.”

Проблем неверовања је проблем воље, а не интелекта. Људи често не верују у оно што им не одговара; довољно је само посматрати било какву расправу о историји да би се видело како спорне стране одбијају да прихвате податке који би могли да угрозе њихове политичке или националне склоности. Јеванђеље захтева више од промене неких наших преференција, захтева од нас да потпуно преиспитамо читав свој живот. Ирод је желео да убије бебу Исуса јер је он, Ирод, сам желео да буде краљ и веровао је да је Исус, као претендент на царство, њему претња. Наша невоља је у томе што ми желимо да будемо краљеви у свом животу, а када дође прави Краљ, ми се томе нимало не радујемо. Грех није само лоше дело, већ насилна, горка побуна, увек спремна да експлодира у мржњу према Богу и ближњима. "Не желимо да он царује над нама". (Лука 19:14).

Дух Свети на тајанствен начин исцељује наша срца и оспособљава нас да прихватимо истину. Грех нас чини бунтовним и неповерљивим; Дух Свети ствара у нама способност потчињавања и поверења у Христа. Наша воља, поробљена грехом, добија слободу да се обратимо Богу.

Под утицајем греха, не верујемо у милост Божију, Његову жељу и способност да нас спасе; Дух Свети улива у нас искрено поверење у љубав Божију: "Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија." (Рим. 8:15, 16).

Сергеј Кудиев

приредила: Ј.Г.

извор