Духовске ( летње) задушнице

"Као што је Небо више од Земље, тако је и помињање на Светој Литургији за упокојене веће и моћније од свих других молитава.
Централни део Свете Литургије за вернике је сједињење Бескрвне Жртве - Господа Исуса Христа - Тела Крви Његове, под видом хлеба и вина, са нама, децом Његовом, кроз Свето Причешће. Свето Причешће на тајанствен начин у нама убија све смрти, све отрове греха и удахњује у нас дах Вечног Живота у Самом Господу Христу. Веће дело човек не може да уради у животу, него да се достојно причести*.

Али, Бог није Бог мртвих, него Бог живих, јер су сви у Њему живи. Јер Он, као глава Цркве, подједнако воли и нас, утелу, алии душе наших прествљених, које чекају васкрсење и повратак у тело, и у Својој тајни спасења, жртвују се на Светој Литургији, жртвује се за све. И чудесно спашава све. И живе и мртве.

Већ од апостолских времена приносиле су се молитве на Светој Литургији за умрле. На проскомидији, припремном делу Свете Литургије, свештеник вади из просфора поред Агнеца (Господа Христа), честице за Пресвету Богородицу, за чинове светих, за живе и честице за упоојене, али само за крштене и који су остали у вери Православној. Овакво молитвено заузимање за покојнике израз је тајанствене повезаности земаљске и Небеске Цркве у љубави Христовој, и зато им пружа највећу утеху.

По сведочењу Светих Отаца, они на начин познат само Господу, примају благодат која није ништа мања од оне коју ми добијамо примањем Свете Крви и Тела Христовог. Јер при крају Свете Литургије, када прође причешћивање верника, четице, које издвајају из просфоре на проскомидији за наше умрле, погружавају се у Животворну Крв Христову у Путир, при чему свештеник изговара: ОМИЈ, ГОСПОДЕ, ГРЕХЕ ОВДЕ ПОМЕНУТИХ КРВЉУ СВОЈОМ ЧАСНОМ, МОЛИТВАМА СВЕТИХ ТВОЈИХ!' А Крв Господа нашега Исуса Христа очишћује од сваког греха... Зато се и данас по манастирима, на захтев родбине служи 40 Светих Литургија за новопрестављеног у нарочито драматичном периоду од 40 дана после смрти.

На Светој Литургији се Сам Господ приноси и полаже на Жртвеник, тј. Часну Трпезу у олтару, и томе покреће Божанствено Милосрђе да опрашта грехе умрломе, као Највеличанственији Заступник. Може ли се не очекивати опроштај и утеха за преступника заповести Цара Небеског тамо где се Сам Син Царев заузима за опроштај, само ако се преступник, бар у тренутку умирања, покајао. О, са несумњивом надом и уздањем треба очекивати да се свим умрлим очевима, браћи и сестрама нашим који се преставише, са макар и магновеним чувством покајања пред Богом, и за које се приноси Бескрвна Жртва, избришу греси, те да и они добијају могућност да пређу у боље стае. Ова несумњива нада Свете Православне Цркве заснива се, са једне стране, на томе што стање њених умрлих чеда до Последњег Суда још није коначно одлучено, а са друге стране, на томе што се неизречено Милосрђе Божије и сила заслуга Христа Спаситеља пружају и пружаће се у сва времена и на све људе - до Страшнога Суда Господњег.

Свети Григорије Двојеслов (+604), римски папа ( - из периода пре раскола - напомена М.С.), приповеда да се извесни монах, Јустус, који је био похлепан, разболео се и умро. За његову душу је одслужено 30 Литургија. Једне ноћи он сам се јавио свом брату по телу Капиосу и овај га је питао како му је тамо. 'У почетку је било страшно, али сада је дивно.' Капиос се истог тренутка упутио у манастир и извесио нас о овом сну. Када смо прецизно избројали дане, открили смо да је управо тод дана одслужена 30 Литургија за душу преминулог брата.

Следећи догађај још више задивљује:

Свети Григорије Двојеслов је одслужио 40 Литургија за покој душе прогонитеља Цркве, Трајана, који је ипак имао неко учињено добро дело, због кога се светитељ молио (сажалио се над једном удовицом којој су нанели неправду). Бог је чуо његову молбу и извео Трајана из пакла. Господ је тада прекорео светитеља и рекао му да се више не моли за безбожнике. Бог је прекорео Светитељ тек након што је Трајана извео из пакла, а не пре тога? Какво милосрђе!

Зар нам све то не изгледа чудно? Сви ти задивљујући догађаји? Зар није сада, у периоду до Другог доласка Христовог, време за милосрђе према живима и мртвима? Зашто би милост Божија била ограничена само на Рај? Зар она није бесконачна?

Зато уместо да зидамо раскошне дворце уместо скромних споменика на гробовима наших умрлих, трошећи огромне паре, подајмо тај новац у неки манастир да се трајно наш упокојени помиње на Светим Литургијама и тиме ћемо му неизмерно више помоћи."

*НАПОМЕНА: Наше је да се трудимо да се припремимо што је могуће достојније, у шта спада пост у време поста и ако свештеник благослови додатни пост пред само причешће (уколико се не ради о посном периоду године), појачана молитва, милостиња, исповедање грехова и, уопште, своје недостојности због огреховљености људске... - једном речју, дела љубави; међутим - ОНАЈ КО СЕБЕ СМАТРА ДОСТОЈНИМ - НИЈЕ ДОСТОЈАН, већ горд и у прелести. Потребно је, дакле, живети комплетним животом у Христу тако да нам цео живот буде припрема за Причешће, иако никад довољно не можемо да се припремимо (зато се то и зову Часни Дарови, јер се Господ дарује, ми бедни грешници ничим не можемо то да заслужимо!); али - можда, још важније - битно је каквим животом се живи и после причешћивања, да се светиња не би похулила, да не бисмо у самима себи распињали Васкрслог Господа и себи спремали вечну погибао. Светиња обавезује. Узимање у себе Тела и Крви Господње обавезује. Љубав сама по себи тера човека на добро, те он и не може да греши, чаки да хоће - али ову меру светости ми још увек нисмо достигли, те нам ваља да се трудимо, да трудом покажемо жељу да нам Господ подари срце да Га љубимо како доликује. "Царство Небеско с напором се осваја" - говорио је Христос - "и подвижници га задобијају."