Духовни отац

Сваки човек има биолошког оца - оног коме дугује улазак у овај живот. Поред биолошког оца, међутим, хришћанин има и духовног оца, коме дугује свој духовни препород. Духовни отац уводи хришћанина у живот у Христу и усмерава га на путу спасења. Нашим рођењем, ми ступамо у овај живот, у заједницу људи. Нашим препородом у Христу, ступамо у заједницу Цркве и пружа нам се могућност да активно живимо животом у Христу.
У древној Цркви, у којој су верни (велика већина) бивали крштавани у зрелом добу, духовни отац хришћанину био је црквени пастир, који га је поучавао у вери, крстио, а потом настављао да га уводи у живот Цркве. Данас, када је скоро свако крштен као новорођенче, духовни отац хришћанину често није исти свештеник који га је крстио, већ онај који га је у једном тренутку његовог живота привео вери и потом усмерио ка непоколебљивом хришћанском животу.
Пример апостола Павла даје нам да сагледамо тајну духовног очинства у пуном духовном сјају. Павле је духовни отац Коринћанима, као и хришћанима у многим другим градовима оног времена.
Обраћајући се Коринћанима, он им вели: ”Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам, као своју милу децу. Јер ако имате хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем” (1. Кор 4,14-15).
Павле, дакле, Коринћанима није био само њихов наставник и учитељ у Христу; он је био и њихов отац. Он их је духовно препородио. Он је био тај који их је увео у породицу Искупитеља. Његово апостолско срце горело је љубављу према његовој духовној деци. Таква, у Христу очинска љубав, била је подстицајна сила рођена од његове апостолске бриге. Чезнуо је да им преда не само Јеванђеље, већ и душу своју (1. Сол 2,8). Говорио је: ”Дечице моја, коју с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама” (Гал 4,19). Никада није одбио да посаветује и поучавао је “у сузама свакога” (Дап 20,31), ”за сазидање тела Христова док не достигнемо сви у јединству вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове” (Еф 4,12-16).
Ово Павлово сагледавање садржаја и значаја духовног очинства прожима читаву православну духовну традицију. Св. Симеон Нови Богослов, један од најгенијалнијих носилаца те традиције (кога ћемо често наводити), написао је следеће једном од својих духовних чеда: ”Зачети сте у учењу; у покајању вашем трпесмо порођајне болове. Родисмо вас са много трпљења, у мукама, страшним боловима и у свакодневним сузама”. Као што видимо, духовно рођење у поређењу са природним рађањем подразумева такође три фазе: зачеће, трудноћу и порођај.
За боље разумевање улоге духовног оца, ми смо такође просветљени са два примера, на која наилазимо у текстовима наших светих Отаца. Први је пример успињања уз стрму и оштру планинску страну. Онај који покушава да се успне по први пут, мора нужно да прати одређену путању; он мора да има пратиоца или водича, који се успео уз планину раније и зна пут. То је управо улога духовног оца: он је искусан водич и пратилац на нашем духовном путу, нашем животу у Христу. Други пример је из области физичког тренинга - атлетике. Сви они који тренирају било који спорт, морају имати искусног тренера, који ће их детаљно упућивати током тренинга. Слична је улога духовног оца; пошто је стекао искуство у духовном животу, он се онда обавезује да уведе своју духовну децу у такав живот.
  Како се старчество развијало кроз историју Цркве
Како је време пролазило и Црква узрастала, тако се и духовно очинство развијало. Место где се оно посебно неговало, наравно, била је пустиња. Место монаштва. И као у случају осталих битности, тако се духовно очинство ширило и продирало у духовни живот читаве Цркве.
Свима нама су познате речи, на које наилазимо у аскетској литератури: 'авва,' или 'герон' на грчком, или 'starac' на руском.
”Које су то одреднице да неко постане старац? Како је старац постављен у службу и од кога?” Ово питање поставио је највећи богослов православне дијаспоре, митрополит Калист Вер, како би истакао личност духовног оца у одговору који даје. Из овог његовог одговора, ја ћу навести његово основно гледиште:
”Духовни отац или старац је у суштини благодатна и пророчка личност, која је примила ову службу директним посредовањем Светог Духа. Није га рукопроизвела људска рука, већ сама рука Божија”.
Ипак, не постоји граница између пророчких и установљених елемената у животу Цркве; сваки се развија унутар другог и међусобно су повезани. Дакле, служба коју обавља старац – што је харизматично по себи – повезана је са јасно дефинисаном функцијом унутар институционалног оквира Цркве, а то је функција свештеника – исповедника...
Иако је света Тајна Исповести дефинитивно погодан тренутак за духовно руковођење, улога старца се не поистовећује са улогом исповедника. Старац даје смернице, не само током исповести, већ и у многим другим случајевима. То је чињеница, и док исповедник увек мора да буде свештеник, старац може бити и обичан монах...
Али, ако старац није рукоположен за свештеника, нити успостављен актом званичне хијерархије, како он уопште може да обавља такву службу? У свакодневном животу хришћенске заједнице, верујућем народу Божијем, који је прави чувар светог предања, постало је очигледно да ова или она особа има дар духовног очинства или материнства. Затим, на слободан и незваничан начин, људи почињу да се обраћају тој особи за савет или руковођење.”
 Служба духовног оца
Шта је заправо рад духовног оца? ”Да се приближи душама које су откупљене крвљу Христовом” рекао је св. Василије Велики. Духовни отац је водич кроз живот у Христу. Он је лекар душе, који, ”са много саосећања,” по учењу Господа Исуса Христа, ”лечи страсти” и помаже духовном чеду да стекне у Христу здравље, то јест, животодавну веру и стабилан духовни живот. Ако је услов и циљ хришћанства - по св. Василију Великом – подражавање Христа, онда они којима је поверено руковођење многих треба својим личним примером да покажу слабима како да живе живот у Христу. На путу који води заједништву са Христом и обожењу, наши духовни оци су искусни водичи и неуморна подршка. Али да би пастир служио овако одговорну и узвишену службу, он нужно мора да буде и сам истински духован – оруђе ”у рукама Духа,” како св. Григорије Богослов вели. Само онај који је научио нешто из личног искуства јесте у стању да то и пренесе; да би духовни отац друге руководио, мора и сам да живи хришћанским животом. Он мора да буде ”образац вернима” (1. Тим 4,12) и да живи по Јеванђељу. Према Василију Великом, он мора да ”својим животом служи као пример у свакој заповести Господњој.” Његова дела треба да говоре више од речи. Он треба да надахњује својим врлинским животом, да просвећује својом љубављу и очинском бригом, јер – по св. Јовану Лествичнику – ”прави пастир се потврђује у својој љубави. Ради те љубави Добри пастир беше разапет.”
Основне врлине: проницљивост и љубав
Требало би доста времена да бисмо описали личност духовног оца, начин како је та личност изашла на површину из вековне црквене традиције, и да набројимо појединачне врлине које красе истинске Старце. Због тога ћемо укратко говорити о две најбитније врлине.
Прва је проницљивост и љубав. ”Другим речима, способност да интуитивно продре у тајне туђег срца, да разуме скривене тајне којих други није свестан. Духовни отац види даље од уобичајених поступака и навика, којима ми скривамо нашу истинску личност од других – па чак и од себе. А изнад свих ових баналних детаља, он зачиње јединствену особу – ону која је била створена по лику и подобију Божијем. Ова сила је духовна, а не физичка, то није хиперсензитивна перцепција, нити је освећено обожење, већ плод благодати, чији је предуслов стална молитва и стални аскетски подвиг.” (Калист Вер стр. 126-127)
Врлине духовног оца откривају се као расуђивање помисли. Расуђивање по св. Симеону јесте духовна ”лампа” и ”око,” којим духовни отац може да види шта је у његовом сопственом срцу и у срцима његове духовне деце. На тај начин, он је у стању да сваки пут успостави тачну дијагнозу и да препише одговарајућу терапију. Расуђивање које, као предуслов, има чистоту срца јесте врлина – дар Светога Духа. Зато духовни отац “који нема светлост Духа Светога унутар себе, нити може да види своје поступке, нити је потпуно обавештен да ли су они угодни Богу. Он неће бити у могућности да руководи друге и да их научи вољи Божијој, или да буде достојан да распозна туђе помисли.”
 Друга врлина духовног оца је љубав, способност да воли друге и да на себе преузме страдања и патње других. Без љубави не може бити ни духовног очинства. Љубав, по нашим духовним учитељима, није само најбитнија особина, већ темељ и суштина духовног очинства. Љубав за друге подразумева ”састрадање,” дељење свих страдања са њима – што је дословно испуњавање речи ”понесите терет једни другима и испуните закон Христов” (Гал 6,2). Духовни отац је онај који носи терет своје духовне деце. Он преузима на себе њихове жалости, њихове кривице, њихова страдања, њихове грехе. Он пати и неуморно прати њихово узрастање у Христу. ”Брате Адрес, душо моја драга,” пише авва Варсануфије једном од своје духовне деце, ”ни трептај ока не прође а да те немам у својим мислима и молитви, и ако те ја љубим толико, онда Бог, који те је створио, љуби те још више. Њему се молим и Њега преклињем да те руководи по Његовој светој вољи” (Никодим Агиорит “Књига о Варсануфију и Јовану,” Сот. Schinas, публикација , Волос 1962, Одговор 108, стр. 132)
У истој књизи одговора Варсануфија и Јована сусрећемо потресну молитву која потврђује огромну љубав духовног оца према својој духовној деци: ”Ево, ово сам ја и чеда која си ми дао, заштити их именом Твојим, заштити их десницом Твојом. Води их ка луци воље Твоје и испиши имена њихова у књизи Твојој... Господе, уведи и чеда моја заједно са мном у царство Твоје, или и мене избриши из књиге Твоје... (као и горе, Одговор 99, стр. 82-83).
 Неопходност тражења искусног духовног оца
Значај који духовни отац има у нашем, у Христу усавршавању, истовремено доказује за све нас да имамо – да пронађемо – искусног и сигурног духовног водича. Ово је и дужност и право. Одговорност избора такође припада нама; то је избор који морамо да направимо са највећом пажњом, јер како св. Симеон запажа: ”Заиста су ретки они који исцељују ваљано.”
Опрез је, дакле, неопходан. Ми никако не смемо да останемо сами, јер ризикујемо или да постанемо плен душепрождрљивих вукова - ђавола – или, падајући, нећемо имати никога ко ће нам помоћи да устанемо – по речима проповедника: ”Тешко ономе који када падне нема другога да га подигне,” али не бисмо требали непромишљено да пратимо вука или ”неискусног лекара”, у чијем случају је сигурно да ћемо имати духовну штету и остати неизлечени.
Иако је избор духовог оца - као што је већ речено – наше право и почива на нашем расуђивању, ипак, откриће искусног духовног водича је велики дар од Бога. Зато нас св. Симеон саветује: ”Брате, преклињи Господа упорно да ти покаже човека који је у стању да те руководи добро, коме ћеш дуговати послушање као самоме Богу, и ствари које ти каже без оклевања испуњавати, чак иако ти савети изгледају да су против тебе и на твоју штету.”
Исти учитељ у својој седмој, моралној беседи, даје нам пример молитве, којом се можемо молити Богу, да нам пошаље искусног духовног оца: ”Господе, Ти који не желиш смрти грешника, већ си се оваплотио да бисмо ми живели, Ти који си ради нас сишао на земљу, како би грешници и мртви васкрсли и видели Тебе, Истиску Светлост, учини ме достојна, пошаљи ми човека који Те познаје, како бих, служећи њему, служио Теби, и предао се вољи Твојој, како бих удовољио Теби, једином Богу, и тиме си и ја, грешник, удостојио Царства Небеског.”
Узвраћање духовног чеда своме духовном оцу
У Христу просвећивање верника кроз везу са духовним оцем подразумева узвраћање на љубав коју им пружа духовни отац.
Први и основни предуслов је љубав. Веза између духовног оца и његовог духовног чеда је заснована на међусобној љубави. Верник одговара на љубав духовног оца својом реципрочном љубављу: ”Не постоји ништа што може да нас доведе до сазнања, до да волимо и да будемо вољени,” примећује св. Јован Златоусти. Духовна повезаност је много јача од сродничке и љубав Христова је јача од оне сродничке. ”Јер, шта би било пожељније од истинског оца?” пита Теодор Студит, чиме изражава своје лично искуство са својим сопственим оцем.
 Љубав према нашем духовном оцу је истинска, када се изражава кроз “веру” – тј. поверење – у његову личност. Ми смо целога себе предали духовном оцу. Ми смо га признали као нашег водича на путу спасења, зато, морамо имати поверења у њега, и следити га без оклевања и унутарње сумње, шта год нам он саветовао. Наши свети Оци одлучно истрајавају у овоме: ”Човек мора да верује без сумње ономе кога је прихватио да га руководи,” саветује св. Јован Златоусти. Без свесрдног поверења у нашег духовног оца, ми не можемо да напредујемо у хришћанском животу.
Св. Симеон пише следеће: ”Онај који је стекао поверење у свог оца у Богу, када га види, сматра да је видео самог Христа, и остајући уз њега и пратећи га, он верује да је са Христом и да Њега прати. Он неће желети да прича ни са једним другим, нити ће желети било шта друго од овога света, до сећање на њега и заједништво у љубави.”
Ако је дужност духовног оца да се стара за душу његовог духовног чеда, тако је и дужност духовног чеда да испуњава и верно поштује руковођење духовног оца. Сам Бог нам говори кроз нашег духовног оца. Уз послушност коју му показујемо, ми уствари испуњавамо Божију вољу. Заштићени смо од грешака у које можемо да западнемо, ако будемо желели да пратимо нашу вољу. Коначно, можемо да постигнемо унутарњу слободу и тако привучемо благодат Божију.
 Исповест је још један важан задатак верника. Ми са поверењем исповедамо све нашем духовном оцу, не само грехе које смо учинили већ и наше најдубље помисли. Св. Василије Велики нас позива да “не задржавамо ни један покрет душе. Већ да кажемо све што је скривено у срцу.” Ништа не сме да буде скривено од нашег духовног оца. Са смирењем и поверењем требамо све да му кажемо. То је једини начин да наши греси буду опроштени од Бога. Ослобођени смо од терета кривице. Искоренили смо наше страсти. И духовни отац нас, затим, води сигурно кроз наш духовни живот.
ПАТОЛОГИЈА ДУХОВНОГ ОЧИНСТВА У НАШЕ ВРЕМЕ
Све што смо укратко навели јесте у вези са вером и искуством Цркве у вези духовног очинства, начин на који се оно развијало и градило у прошлости, а уствари више у свери монашке духовности. Питање које се природно овде јаваља јесте: Да ли духовно очинство може да на исти начин функционише и данас, у нашем времену? Ово питање је значајно и може лако да буде предмет друге, одвојене беседе. Зато вечерас морате да ми дозволите да изнесем само нека одређена питања, која се односе на нашу тему, која озбиљно заокупљају многе хришћане и могу се сврстати у оно што би се могло назвати патологија духовног очинства.
 Старчество међу многим савременим свештеницима
Нажалост, ово није ретка појава. Многи наши свештеници – од којих неколико бива обдарено благодаћу и способностима – теже слави стараца исувише рано. Изузетно млади у годинама, још увек незреле личности, неискусни као пастири, јер нису учили – или чак били у послушности другом, искусном духовном оцу - они себе рекламирају својој околини, или вешто настоје да се представе као нови Варсануфије, или као благодатни младостарци. Они лутају, по речима нашег Господа – “походе мора и копна да би добили једног следбеника” (Мт 23,15), другим речима, они иду у лов на присталице. Они врше насилно угњетавање људи, наводећи обавезну, ”слепу” послушност старцу. Они негују нездраву посвећеност њиховој личности.
Нажалост – и нека ми Његово Високопреосвештенство дозволи да то истакнем - наши епископи су под‌једнако одговорни за овај феномен; епископи који обављају рукоположења пребрзо и који додељују духовно очинство непромишљено тим, још увек, незрелим свештеницима.
Истински мудра су запажања, која је блаженопочивши старац Пајсије изрекао, у једном од његових писама, које је недавно објављено, након његовог упокојења. Односило се на личност старца, којег је кандидат за монаштво позван да изабере. Ипак, његове речи су корисне и нама у свету, у погледу избора духовног оца.
”Настојте колико можете да ваш старац буде духован човек, врлински, практичан радије него учитељ. Добро је ако је постао капетан брода након што је био морнар на палуби, тако да неће на другима да спроводи оно што није научио, или по природи, ако има огромну љубав и расуђивање, да пати за својом децом и да не жели да их у Рај пошаље одмах, као Диоклицијан... Такође је изузетно важно за подређеног, да његов Старац буде најмање осамнаест до двадесет година старији од њега, јер ће природно имати за њега веће поштовање. Настојте што више можете да пронађете старца, који живи једноставним животом без узнемирености и световних, сувишних брига, и који не тежи личној користи, већ се стара за корист душе његовог подређеног, и уопште, за добробит наше мајке Цркве” (Старац Пајсије Светогорац; Посланице, Публикација Св. Јован Богослов, Соуроти, Солун 1994, стр. 43)
 Опасност од иделаизовања духовног оца
Дужност истинског и искусног духовног оца је да усмери погледе и срца његове духовне деце према Личности Господа, а не према себи. Обожавање особе – да ли свештеника, или духовног чеда, јесте болест која представља озбиљну духовну опасност за обоје. Искусни духовни оци не истичу њихову личност, већ Господа. Духовни отац не треба да буде препрека између Христа и његовог духовног чеда – да га омета да гледа у Господа - уместо тога, он треба да стоји по страни, дискретно, и да управља духовно чедо ка Личности онога који је наш Спаситељ.
По митрополиту Калисту, ”у стварности, однос није билатералан, већ тројни, јер између Старца и његовог чеда постоји трећа страна, а то је Бог. Наш Господ нам говори да никога не зовемо ”оцем,” јер имамо само једно Оца – на Небесима. (Мат. 23,9). Старац није непогрешиви судија, већ слуга живога Бога; он није диктатор, већ водич и пратилац на путу. Једини прави духовни водич, у правом смислу те речи, јесте Свети Дух.
 Степен обавезне послушности духовном оцу
Сврха духовног очинства није да осигура сталну зависност духовне деце, већ да духовни отац буде извор помоћи, како би деца постепено достигла стање духовне слободе. Истински духовни отац не осуђује своју духовну децу на доживотно духовно детињство, већ се константно бори да они духовно одрасту и постану – по учењу св. Павла – савршен човек, у мери пуног раста Христовог (Еф. 4,13). За ограничавање и духовно насиље нема место у односу између духовног оца и духовног чеда. Послушност духовном оцу не треба да буде “слепа,” већ разумна. Ова послушност не укида нашу личну одговорност, која произилази из наше, од Христа дароване слободе. Дужност духовног оца није да одузме слободу, већ да помогне духовном чеду да само спозна истину. Он не треба да тежи угњетавању личности свога чеда, осим да му омогући да само открива, да узраста, и да постане оно што јесте у стварности... Духовни отац не намеће своје личне идеје и врлине, већ свом ученику помаже да пронађе свој позив... Укратко, он је само оруђе Божије; он је дужан да води душу путем ка Богу, а не ка себи.
Св. Варсануфије вели следеће: ”Ви знате да никада нисмо стављали окове ни на кога, чак ни на себе.”
Немојте вршити притисак на (туђе) намере, уместо тога, посејте са надом, јер чак ни наш Господ није никога присиљавао – Он је проповедао, а ко год је желео, слушао га је.
Осим тога ми не смемо да мешамо степен монашке послушности са хришћанском послушношћу духовнику. Монашка послушност, с обзиром на своју величину и трајање, разликује се од послушности хришћана, који живе у свету. Из тих разлога, духовни отац није “легално” оправдан у захтевима – и духовно чедо није под‌једнако обавезно да испуњава врсту послушања коју Старац има право да захтева од монаха, (који је дужан да га слуша до ”последњег даха” - то је дужност која извире из монашког завета датог на дан пострига).
Ризик од претераног сентиментализма
Веза која постоји између духовног оца и његове духовне деце подсећа на однос који постоји у нормалној породици. Дакле, баш као што отац и деца у нормалној породици морају да буду уједињени међусобном љубављу, исто се мора примењивати и ”у благодатној породици” духовног оца. Ипак, ова веза је у основи духовна, и мора да буде очишћена од сваког сентиментализма и заштићена од било чега, што би могло да скрива опасни, болесно-слатки сентиментализам.
Најчешће, љубав се изражава спољашњим знацима. То наравно важи и за духовне везе. Ипак, то захтева велики опрез и проницљивост. У Христу везе морају се разликовати по својој скромности и једноставности. И да би се ове везе очувалу у оваквом духу, духовна дистанца је неопходна.
 Хвале упућене духовном оцу
Ово је још један чест феномен. Многи се хвале својим старцем. И они га помињу непромишљено, у свакој прилици, али на такав начин да тиме обелодањују своју духовну голотињу и свој болесно-слатки сентиментализам. Овај феномен није здрав. Св. Симеон Нови Богослов скреће пажњу на следеће: ”Не хвали се својим учитељем да би те почаствовали, да би те многи поштовали због његовог имена, већ се радуј да и твоје име буде написано на небесима у књизи понизности.”
И св. Јован Лествичник говори строго: ”Видео сам недоказаног ученика, који се хвалио људима о достигнућима свога учитеља, верујући да ће тако стећи славу за себе жањући туђу пшеницу; уместо тога, он је на себе навукао срамоту, када су га сви упитали: ”Како то да је такво дрво дало тако јалову грану?”
Пажња треба да се обрати и на други, сличан феномен. То се односи на говорљивост нашег духовног оца у присуству Бога. Наши Оци препоручују да не треба да будемо задовољни тиме. Нити треба да се ослонимо само на њихове молитве. Ми имамо обавезу да се боримо за нашу ревност, ради нашега спасења.
Једном, као што је поменуто у Старечнику, један брат посетио је св. Антонија Великог и рекао му: ”Оче, моли се за мене.” На то је старац одговорио: ”Нити ћу ја бити милосрдан, нити Бог, ако се ти сам не трудиш и не молиш се Богу.”
 И коначно – промена духовног оца
Као што је већ поменуто, избор духовног оца почива на нашој сопственој, слободној процени и склоностима. Ипак, богоносни оци истичу да променом постојећег духовног оца, можемо ризиковати наш духовни напредак, па чак и само спасење. Св. Симеон вели следеће: ”Не лутајте у потрази за надалеко чувеним монахом, и не испитујте његов живот. Ако сте, по милости Божијој, пронашли духовног оца, реците своје проблеме њему и само њему.”
Неприхватљиво је и духовно опасно да лутамо тамо-амо, мењајући духовне оце без разлога.
”Не тражите прозорљиве, већ изнад свега оне које су на сваки начин скромни и погодни вашим болестима.”
Овим саветом св. Јован Лествичник одражава тачно менталитет многих хришћана нашег доба и њихова јалова трагања, која их неминовно воде ка честим променама духовног оца.
Опет се позивам на величанствено сведочење митрополита Калиста:
”Постоје многи, који мисле да не могу да пронађу никаквог духовног оца, јер га замишљају као посебну личност: они желе св. Серафима Саровског, па затварају очи на оне које им Бог шаље у стварности. Врло често, њихови проблеми нису тако компликовани, и они већ у својим срцима знају одговор. Међутим, њима се одговор не допада, јер захтева константан и упоран напор са њихове стране, па су у потрази за оцем који би једном чудесном речју изненада учинио све лако. Оваквим људима треба помоћи да схвате прави карактер духовног очинства.”
Часни оци и драга браћо, православна свештеничка традиција није нешто што води само у прошлост; она је истовремено и садашњост и будућност. То је непрестана вера и непрекидно искуство Цркве, у благодати.
Ово се такође односи на духовно очинство, црквену институцију коју смо настојали да расветлимо вечерас – светлошћу наше православне традиције. А закључак који је постигнут из ове кратке 'шетње,' кроз црквену традицију је:
Наша је дужност да имамо сталног и стабилног духовног оца. Истовремено, наше је право да изаберемо оног који ће нама бити најпогоднији. Не оног најпријатнијег, већ оног најискуснијег – човека који је заиста од Бога – и оног са којим се осећамо духовно сигурни.
Св. Симеон примећује нешто што још увек постоји у нашим данима: “Они који су добри пастири и знају како да лече душе ретки су у сваком времену.”
Зато треба да водимо рачуна при избору. И ми треба да се молимо усрдно, како би нас Бог удостојио таквог врхунског дара; ”уз молитву и сузе,” пише исти учитељ ”преклињи Бога да ти пошаље учитеља, који је без страсти и свет” – водич на нашем путу за Царство Небеско.
 
Отац Симеон П. Коутсас, митрополија Неа Смирни, Атина

извор: манастир Лепавина