Духовни живот и индивидуализам

Неуспеси у нашим животима су неизбежни. Сви ми не успевамо у нечему, без сумње. На тесту у школи, на послу, у вези. Међутим, важно је да се не замрзнемо пред својим неуспехом, већ да га прихватимо и превазиђемо, да прихватимо своју инфериорност. Није лоше бити несавршен и признати то. Лоша ствар је када си такав, а мислиш да ниси, или када, увидевши своју инфериорност, паднеш у очај, несрећу, безнађе.

У духовном животу све има своју улогу. Чак и оно што мислимо да нам је нашкодило, сигурно нам је донело и добро.

Тако долазимо до великог питања духовног живота и индивидуализма, о индивидуалистичком приступу духовном животу. То је губа која нас једном зарази и не жели да нестане. Зато многи не могу да поднесу ни један сопствени пад, јер духовни живот гледају кроз призму свог непогрешивог индивидуалног искуства, а не из перспективе самодаривања и заједништва међу појединцима, праштања и узајамности.

Долази до замене православне духовности индивидуалистичком религиозношћу. Верујемо да ћемо победити грех тако што ћемо се очајнички држати своје потраге за самодовољношћу и индивидуалном сигурношћу, моралним признањем и друштвеном афирмацијом. А ми само успевамо да доследно и постојано следимо правила, што је на ивици апсурда.

Ми водимо битке за стицање врлина, а не за Христа. Боримо се да докажемо другима да смо добри и врли, али се истовремено свађамо са оним ко се усуди да нам изнесе примедбу.

За нас други нису сапутници на путу спасења, већ објекти да улепшају наш индивидуалистички живот. Мислимо да се издвајамо од осталих; да смо другачији; да нисмо као „други људи“; да на крају крајева не требамо ми њих,  него они нас.

Други су, међутим, кључ нашег спасења. Нема духовног живота без везе са другима, без везе са Богом. Јер, ако се према људима односимо као према предметима за личну употребу који обезбеђују нашу личну удобност, тако се односимо и према Богу.

Видимо да се у Цркви испољава тајанствена међусобна повезаност између личности. То је начин постојања Бога и Његове Цркве. Отац, Син и Свети Дух коегзистирају у онтолошкој љубавној узајамности. Зато у Цркви сви ступамо у односе једни са другима. У Цркви је послушност доказ међузависности и међусобног прожимања, заснованог на смерном и пожртвованом духу. Наш однос према другима одвија се не по вољи неке спољашње принуде, већ у духу слободе крста по Христовом примеру.

Духовни живот се мери по томе колико смо волели друге, колико смо се жртвовали за њих, колико смо се кајали, колико је Христос наш Женик, колико нам је ближњи брат. Духовни живот се не мери по томе колико смо пута ишли у цркву, колико смо свећа запалили, да ли смо девице, да ли нам је сукња до колена или до глежња. Духовни живот се не састоји од парола за морално усавршавање, сакаћење личности на олтару „објективног побожног живота“.

Много пута се иза побожних маски крије мржња према грешницима, жеђ за неиспуњеним жељама и страстима, рађајући комплексе и неравнотежу душе. На тај начин „чиста савест“ хришћана постаје њихова егзистенцијална пропаст.

У духовном животу слобода се изражава као љубав, а љубав као слобода. А све ово претпоставља односе, а не индивидуална достигнућа; заједнички пут појединаца од пропадљивог ка вечном, од земаљског ка небеском, од људског ка богочовечанском.

Није битно да ли смо починили било какав грех, да ли смо окружени искушењима, све док нисмо сами. Када будеш сам, оправдаћеш свој грех, препустићеш се искушењу, покушаћеш сам да нађеш излаз. И врло често ће вас то одвести на погрешан пут или у ћорсокак.

Тражити помоћ уопште није погрешно, већ је напротив, богоугодно.Зато Црква каже: Тешко ономе ко падне и нема никога да га подигне (Проп. 4,10), тј. тешко ономе ко остане сам, затворен у себи, не тражећи савета ни од кога. Пошто су нас други повредили, мислимо да је боље бити сам, потпуно сам. Међутим, ово је деструктивно за нас јер нас обезличава, искривљује нашу побожност и уништава сваку наду у боголичност.

Бити особа значи бити у односу са другим. Простор за те односе је Црква и ту се одвија веза између личности – између живих и мртвих, грешних и светих, земаљских и небеских, малих и великих, знаних и незнаних, сједињених у Телу Христовом. И сви постају једна заједница, једно тело, један дух, једна душа. Сви постају Христос. Нико не пропада, нико није одбачен, нико се не одваја од других. Сви су обучени у исту братску љубав, сви се вежу вечно и непрестано у љубави. „Нека сви буду једно“. Једна особа. Један Христос по тројичном начину постојања.

архим. Павлос Пападопулос

https://www.bogonosci.bg