др Растко Јовић: Стид и поштовање граница приватног простора (1.)

У раној историји хришћанства проблем декаденције у Римској империји изгледао је незаустављив. Римски Август је, можда с правом, сматрао да само повећани наталитет може решити слабљење Царства, вратити му економску снагу и моћ.Учвршћујући дисциплину, он креће од своје сопствене породице, па своју ћерку због промискуитета протерује заувек из Рима.Теолошки аргументи су му веома добро користили, отуда Август инспирише своје поданике идејом о боговима који су били ожењени, те људи могу бити богови уколико имитирају њих. Теологија је тако имала значајну улогу у подупирању државне политике. Они који желе децу били су подржани, а они који су били без деце ризиковали су казну у складу са законом.

Пооштравање дисциплине ојачавало је и свест да су жене чувари части својих мужева. Њихов осећај стида јесте гарант доброг статуса и за њих и за мужеве. Доживљај стида је подразумевао свест о месту које жени припада у приватном и јавном простору. Одвајање од мушкараца – у догађајима од јавног значаја – подразумевало се за сваку поштену жену. Стога на Истоку и под грчким утицајем, жене обично нису учествовале нити у јавним, нити формалним јелима заједно са мушкарцима, него су имале своја јела одвојено, у женским одајама куће. Отуда је била јасно да је женски простор у кући кухиња, а не соба за ручавање. Уколико би жена ушла у простор тамо где мушкарци ручају, сматрала би се „бестидном.“ Тако су унутар самог дома невидљиве преграде делиле мужа и жену, децу и робове. Жене, робови и деца били су искључени из многих религијских обичаја који су били празновани по кућама у току прослава. Филон Александријски описује у својој књизи „О контемплативном животу“ како је изгледао Сабат у неким јеврејским мистичним групама. У том опису видимо да жене и мушкарци седе заједно одвојени преградом. Просторно одељивање указивало је на смерност жене и поштовање норми.

Религијске дужности жена биле су сведене на најмању могућу меру. Код Јевреја тог времена, чак и могућност да жене читају Тору у синагоги није практикована због „достојанства конгрегације“.Дакле, конгрегација је чувала своју част поштовањем задатих правила, измештајући жене у једини допустиви простор – приватни. Жена пак са своје стране, са осећањем стида, као позитивном вредношћу, неће ни покушати да „упрља“ простор који је намењен мушкарцима. По питању стида и срамоте, простор је играо значајну улогу – јавни или приватни. Свако је у друштву морао знати своје место, а присуство у једном простору подразумевало је одржавање части и достојанства заједнице.

Жена је такође сматрана проблематичном и због своје менструације. У јеврејском контексту, менструална крв је табу и нечистоћа, јер представља највишу форму загађења – смрт. Недостатак менструалне крви сигнализира нови живот, док њено постојање указује на смрт. То је у основи оптика кроз коју се посматрало ово стање жене. Услед јасно идентификованих момената који прљају жену, постављен је и утврђен тренутак када се она чисти. Осећање стида је било општеприсутна појава у животу сваке жене, седам дана менструације били су обележени осећањем стида, кривице и изопштености. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка; више социјални, а мање медицински проблем.

Брига о простору као граничнику и чувару части веома јасно може да се види у јеврејском Храму и јеврејском социјалном контексту. Нагласак на јеврејском контексту је значајан јер првобитна хришћанска мисија најчешће се вршила кроз синагоге. У својој мисији ширења хришћанства, апостол Павле је често користио синагоге (приватне куће адаптиране за јеврејску заједницу) или пак приватне куће људи у одређеном месту. Синагоге је Павле употребљавао како би пагане из различитих културних миљеа привео хришћанству, заједно са Јеврејима. Приватне куће су, дакле, постале матичне ћелије, мешавине култура и друштвених навика. За саме Јевреје, Храм у Јерусалиму је био репрезентација универзума јер почива на слици стварања онако како је она описана у Постању. Бог ствара свет ни из чега, али га креира кроз уређење првобитно хаотичног стања, раздвајајући материју и стварајући ред: раставља светлост од таме, море од земље, мушкарца од жене итд.

Структурирањем и организацијом хаоса у почетку, Бог успоставља организовани поредак као претпоставку света у којем данас живимо. Божије стварање и светост су изражени кроз ред и поредак. Бити део поретка, поштовати га и чинити постојећим, било је као учествовање у самом Божијем делу. Стога је архитектонски дизајн самог јеврејског Храма требало непрестано да подсећа на пожељни поредак који се очекивао од свих чланова друштва. У том и таквом простору, који је подељен на више делова, „неопходно је да свако задржи своје место.“ Промишљање о Храму одредиће и правац у коме ће се изражавати теолошко размишљање, у коме је појам вечног реда комплементаран простору које се супротставља времену као пролазном. Време може протицати и пролазити, али оно што остаје фиксирано јесте ред – вечни ред који изражава трајни поредак космоса установљен од Бога. Бити у том Храму ближе „светињи над светињама“ није било ништа друго него репрезентација и саме близине Божије. У тој архитектонској подели, жене су заједно са децом и паганима биле најдаље од Бога у својој позицији, а мушкарци најближе. Не сме се сметнути са ума како је обрезање као симбол завета са Богом био искључиви прерогатив мушкараца, чиме је искључио жене из унутрашњег јеврејског живота више векова. Пол је, стога, симболизовао извесну баријеру у односу са самим Богом.

У оваквом културном миљеу израња хришћанство, у границама које теолошки и просторно фиксирају могућности и вредности, друштвене односе, улоге, али и част и стид. Отуда нам може бити јасније, како поједине епизоде које налазимо у јеванђељу, имају много већи потенцијал у ширењу идеја слободе, него што нам се на први поглед може учинити.

(наставиће се)