Бог не кажњава

Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе".

Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/

Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).

Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 

Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."

Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР