Људи долазе на исповест и признају да је дошло до раскола у њиховим односима са другима. Они признају свој грех, признају своју страст, завист и антипатију коју осећају према другима, чак и мржњу која се рађа у њима. Они разумеју да је оно што осећају погрешно, они разумеју да је потребно лечење, али не покушавају да промене своје стање. Много пута се присећају и праве менталне сценарије и имагинарне разговоре са људима које им се не свиђају, са којима су се свађали, завиде им, па падају у бес, очај, тугу.
Ви их саветујете како да промене своје јадно стање, али они вам одмах одговарају: „Не могу, оче, покушавам, али не могу!“. Грешка је, међутим, у томе што човек покушава да се ослободи симптома свог егоизма, а да не напусти сам егоизам, односно не жели да се понизи. Дакле, разлог свему томе је тај што човек не жели да се понизи. Нажалост, у животу ових људи не постоји „не могу“, већ постоји „нећу да будем понижен, нећу да изгубим, нећу да будем други, не могу да не будем у центру пажње, не желим да ме игноришу, желим да истакнем своју корист, желим да моје достојанство сија, желим да победим, желим да будем слављен…”.
Све ово може звучати екстремно, али да ли је заиста тако? Доживимо себе... Ако желимо да се бавимо правим духовним радом, открићемо да сваки раздор са другима, свако осећање зависти и антипатије према другима има за свог оца нашу себичност, жељу да се осећамо снажним, одличним, супериорним, а за мајку – недостатак кајања.
Не можемо превазићи своју злобу према другима осим ако нисмо вољни да се понизимо. Без понизности увек ћемо завидети, увек ћемо негодовати, увек ћемо (лако) осуђивати и гледати са висине на друге, увек ћемо негодовати. Страшно је то што узнемиравамо и повређујемо друге, али ми мучимо и себе.
Као да желимо да живимо у тузи и угњетавању. Зато свети оци с правом кажу да и ако егоиста има све најбоље, осећаће недостатак и имати тугу у срцу. Насупрот томе, понизна особа се осећа испуњена радошћу, чак и ако нема много ствари у овом животу; широко јој је срце, зато свакога прима.
Не постоји „Не могу да волим свакога“, постоји „Не желим да се понизим“, чија је последица да не могу да волим. Понизност је потребна. Да схватимо да нисмо толико важни и да нам нико ништа не дугује. Племенитост је потребна. Племенитост понизности. Не да вас други стављају на последње место и да то прихватите (наравно и то је нешто), него да сами себе стављате на последње место. То је понизност. Онда, ако вас на крају ставе мало испред, осећате се почашћеним и захвалним. Али ако себе стално стављате на прво место и инсистирате на томе да сте увек на првом месту, па понекад на другом месту, осећате се увређеним и повређеним.
Да ли желите да стекнете љубав? Желите ли да се ослободите злобе, антипатије, зависти, туге? Одговор је: понизите се. Тада ће се ваше срце отворити за све. Тада ћете на све гледати као пријатеље, а не као непријатеље, као сараднике, а не као конкуренте. Учините себи услугу, молим вас! Оставите свој его по страни јер је штета трпети врелину мисли (а то је пакао), док вам се даје остатак благодати.
Наш живот је ружичаст. Не пребивајте у трњу! Постаните мирисни цвет за друге!
https://pravoslavenhram.com/смирението-–-да-поставиш-себе-си-на-последно-място/478
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.