(Разговор са Александром Ткаченком, психологом и богословом)
Психолози кажу да је гнев наш савезник. Али ако је гнев заиста помоћник, зашто толико људи пати због њега? Са друге стране, многи црквени људи уверени су да је сваки гнев тежак грех. Али како онда разумети то што се и Сам Христос понекад гневио?
О најнемирнијим питањима у вези са гневом разговарали смо са Александром Ткаченком, психологом, богословом и сталним сарадником часописа „Фома“.
Теза 1: Гнев је, као и свака друга емоција, Бог положио у човека са добром и спасоносном сврхом
Шта је гнев?
Обично под гневом подразумевамо стање у којем човек изгуби власт над собом: виче, удара, ломи ствари, разбија посуђе или намештај и препушта се необузданом бесу.
Међутим, природни гнев, какав је Бог наменио човеку на корист, уопште се не испољава тако.
Снага здравог, природног гнева јесте одлучност, храброст и сигурност да човек има право да тежи добру и остваривању добрих циљева.
И та се снага не показује само у сукобима.
На пример, да би младић пришао девојци која му се допада, потребна му је одлучност. Управо ту одлучност покреће здрав природни гнев. Ако је та унутрашња сила потиснута, он неће имати снаге да начини први корак, да се издвоји из масе и покаже ко је.
Тада се често дешава да ту неиспољену снагу окрене против самога себе: прекореваће се због неодлучности, осуђиваће себе и мучити се стидом. Зато психолози понекад кажу да је стид гнев усмерен према самом себи.
Други пример здравог гнева јесте способност да човек мирно, без повишеног гласа, можда чак и са осмехом, али чврсто каже:
„Не.“
Не онда када жели да увреди другога, него онда када зна да је то исправно.
То није само психолошко схватање природе гнева него и светоотачко.
Тако епископ Варнава (Бељајев) пише:
„Гнев је, по својој суштини, законита и човеку неопходна способност раздражајног дела душе, коју је човек после пада, као и све остале силе душе, изопачио и од врлине начинио страст. По првобитном плану Творца, гнев је требало да буде енергија, ревност и усрдност која покреће и укрепљује жељну силу душе за чињење добра.“
Дакле, та врлинска улога гнева – да човеку да снагу, ревност и одлучност онда када су потребне – није нестала.
Проблем није у томе што гнев постоји, него што људи више не умеју правилно да га користе.
Борећи се против болесних испољавања гнева, они често одбацују и саму ову Богом даровану способност. Као што се каже: са прљавом водом избаце и дете.
А преподобни Ава Исаија јасно каже:
„Ум по природи има гнев; без њега човек не може достићи чистоту, ако се не разгневи на све што непријатељ сеје у његову душу.“
Блажени Теофилакт наставља исту мисао:
„Кротки нису они који се никада не гневе, јер би такви били лишени расуђивања, него они који имају гнев, али умеју да га обуздају и гневе се онда када треба.“
Према томе, потпуно одсуство гнева није врлина, већ, како каже блажени Теофилакт, нарушавање човекове природе и Божјег промисла о човеку.
Као и свака друга здрава емоција, гнев је благодатна сила душе, коју је Господ положио у нашу природу ради добра.
Како се гневио Христос?
Да бисмо разумели зашто је Бог дао човеку гнев, довољно је да погледамо како га је Сам Господ употребљавао током Свога земаљског живота.
У Јеванђељу има више таквих примера.
Христос се гневио онда када су људи, под изговором побожности, покушавали да оправдају очигледно зло.
Један од најупечатљивијих примера налази се у Јеванђељу по Марку:
„И уђе опет у синагогу; и беше онде човек са усахлом руком. И мотраху на Њега хоће ли га исцелити у суботу, да Га окриве. А Он рече човеку са усахлом руком: 'Стани на средину.' Па им рече: 'Ваља ли у суботу добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити?' А они ћутаху. И погледавши на њих с гневом, жалостећи се због окорелости срца њихова, рече човеку: 'Пружи руку своју.' И пружи је, и рука му постаде здрава.“ (Мк 3, 1–5)
Међутим, Христов гнев није био усмерен против људи.
Био је усмерен против њиховог греха.
Грешнике Господ није престајао да воли. Јеванђеље каже да се гневио „жалостећи се због окорелости срца њихова.“
То је веома важно.
Господ није исцељивао човека зато што је био љут, него се разгневио зато што није хтео да прихвати зло које се представљало као добро.
Исто тако, када је истерао трговце из Храма, није то учинио из личне увређености, већ зато што није могао да дозволи да се Дом Божји претвори у место неправде и користољубља.
Христов гнев означавао је границу између Њега и греха.
Као да је говорио:
„Ја нисам са вама онда када законом оправдавате безакоње.“
Здрав гнев као чувар личних граница
На сличан начин здрав гнев посматра и савремена психологија. Она га види као средство заштите личних граница.
Када су угрожене наше вредности, достојанство, породица, вера или савест, управо нам гнев даје снагу да их бранимо.
То не значи да треба викати или вређати. Понекад је довољно мирно, али одлучно рећи:
„Не. Ово није прихватљиво.“
У том смислу, гнев је попут ограде која чува оно што нам је поверено и драгоцено.
Свети Јован Златоусти каже:
„Не обраћати пажњу на оне којима се чини неправда, не саосећати са онима који неправедно страдају и не гневити се на оне који чине неправду – то није врлина, него порок; није кротост, него немар.“
Наравно, такав гнев понекад нарушава туђе „границе“. Лопов сигурно неће бити задовољан када му неко не дозволи крађу. Трговци које је Христос истерао из Храма свакако нису били одушевљени Његовим поступком.
Ипак, и у томе се открива добра сврха гнева.
Познати византијски тумач Јеванђеља, Јефтимије Зигавен, пише:
„Понекад је благовремено гневити се на оне који живе супротно Божијим заповестима, али не ради сопствене освете, него ради њихове користи, из љубави и братске бриге, уз дужно поштовање.“
Другим речима, човек може да се успротиви злу не зато што мрзи другога, већ зато што му жели добро.
Како то изгледа у пракси?
Рецимо да муж свако вече сатима гледа у телефон и више готово не разговара са супругом.
Она има неколико могућности.
Може да ћути и годинама гомила огорчење.
Може да направи сцену и започне свађу.
Али постоји и трећи пут.
Она може мирно да му приђе и каже:
„Драги, имамо проблем. Последњих месеци осећам да ме више не примећујеш. То ме боли. Хајде да заједно размислимо како да поправимо наш однос.“
То није слабост.
То је управо пример здравог гнева.
Она није напала мужа.
Није га понизила.
Није га увредила.
Али је заштитила оно што је важно – њихов брак.
За такав разговор потребни су и љубав и храброст.
Зашто није довољно само не узвраћати зло за зло?
Наш језик често користи једну реч – гнев – за веома различита стања.
Зато би оно што је добро можда било прецизније назвати:
одлучност,
храброст,
ревност за добро.
Тај гнев је сила душе која човеку омогућава да стане у одбрану добра и да каже злоупотреби:
„Не.“
Recommended Comments
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах