16. година од упокојења Патријарха Павла. Светионик и наш Молитвеник пред Господом.

Петнаестог новембра 2009. године упокојио се Патријарх Павле. Сахрањен је у манастиру Раковица уз присуство највиших државних функционера, црквених великодостојника и више стотина хиљада грађана.
Патријарх Павле (у свијету Гојко Стојчевић) рођен је 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. С три године о малом Гојку и његовом брату бринула се тетка.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. Послије тога услиједило је школовање на богословији у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За вријеме Другог свјетског рата радио је једно вријеме као вјероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне. Спасавајући једно дијете да се не удави у Дрини, Гојко се разболио и добио туберкулозу. Борећи се молитвом против болести, ипак се излијечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру. После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле. За Епископа рашко-призренског устоличен је 1957. године, у призренској Саборној цркви.
Постдипломске студије на Богословском факултету је похађао у Атини. Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко вријеме за Србе и Српску цркву. Обавјештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вријеђања, па и физичке нападе. О том времену сам Патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду јер они долазе и до руку свјетовне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје, на неком месту, пресуђено да више не буду српски”.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног појања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премјештена у Ниш, а сједиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.
Као Епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.
Имајући у виду заслуге Патријарха Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му звање почасног доктора богословља.
Објавио је монографију о манастиру Девичу. Заслугом Патријарха Павла умножен је у 300 примјерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.
За вријеме његове патријарашке службе обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу, 1997. године, као одсјек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за умјетности и конзервацију, са неколико одсјека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава вјеронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Патријарх Павле је добио бројна одликовања.

https://mitropolija.com/2025/11/15/ljetopis-sesnaesta-godisnjica-upokojenja-patrijarha-pavla/