„У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“

Аутор: отац Јасен Шинев

парох у Древном Успенском храму (Мале Богородице) и цркви Св. Атанасије“, град Варна

Света Црква је увек била жртва оптужби, богохуљења и неправедних напада са свих страна. Кроз своју две хиљаде година дугу историју имала је моћне непријатеље, како у свом настанку, тако и у свом изванредном успону, успостављању, па и на свим етапама до данашњих дана. Зато је као тврђава, бивала нападнута са свих страна.

Ово је горка истина која не треба да нас изненади. Зато што објављује чисту божанску истину и прска Божјом светлошћу овај грехом натопљени свет. Критике на њен рачун су мање-више жестоке и имају своја објашњења, али су сталне и имају један циљ – да је дискредитују у друштву.

Једна од њих је да је преозбиљно и веома старо, да је то затворено друштво људи, мање-више верника, који за новац обављају своје духовне дужности и довољно добро зарађују на рачун и леђа свих осталих. Његове слуге, обични свештеници по градовима и селима, постали су трговци, крупни профитери, нека врста самозадовољних дронова који, не само да никоме не помажу, већ су и терет остатку становништва.

Зато и они, који не желе да посећују храмове, воле да кажу у своју одбрану, што је, по њима, постало „суштинско оправдање“: „Зашто да идем у цркву кад познајем свештенике? За све траже новац, за све — од најмањег до највећег у храму — се плаћа, а црквени службеници од самог улаза почињу да се ценкају са нама. Црква је постала трговачко друштво, пијаца... Тамо би све требало да буде бесплатно за људе, и само брига и љубав према њима треба да постоје. Није ли сам Христос ушао у храм и протерао трговце и целог живота се противио фарисејима, званичном свештенству и њиховим правилима? Није ли сада исто?”.

Стога је питање „Да ли су свештеници себични“ значајно и увек актуелно. То је као „трн у пети“, „жалац у телу“ и мора се разјаснити и очистити у својој суштини.

Размотримо пажљиво основну тезу да све у храму треба да се ради бесплатно. Тврдња да свештеници своје духовне дужности треба да обављају апсолутно бесплатно нема нигде поткрепљена, ни у Светом писму ни у целокупном богатству Светог Предања.

Нигде нема директне назнаке за то. Сам Господ Бог говори преко светог ап. Павла: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? (1. Кор. 9, 13). Ово је јасан показатељ супротног, и то није говорио било ко, већ непосредни настављач дела Спаситеља, који своје учење претвара у систем. Његових четрнаест посланица укључене су у канон књига Новог завета и признате су као апсолутно божански надахнуте. Овај конкретан случај тиче се организације хришћанских заједница, која је плод, не само деловања Светог Духа, већ и целокупног дела апостола и његовог огромног практичног искуства као ученика у ширењу религије. Стога је лако објаснити да је ово упутство постало реченица која је преношена „од уста до уста“ између старих и нових свештеника и изражена на колоквијални начин: „У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“.

Још од Мојсијевог закона, добро познатог Савлу из Тарса, одређена је јасна накнада за извршење једног или другог свештеничког чина. Јасно је да се од тада служитељима издвајају хонорари за њихов приватни живот и егзистенцију, према месту и духовној власти.

Нема религије која то не регулише у свом унутрашњем поретку. То су људи Божији, али ипак људи који учествују у земаљским пословима и који носе сва обележја нормалних људских бића са свим својим правима и дужностима.

Постоји неколико случајева у којима Спаситељ, пошто излечи неког болесног, шаље га да оде у храм и покаже се свештеницима и не само да им исприча шта се догодило, већ и да плати наведену накнаду - новац или предмет (животиња). То се постепено и природно наставило у раној цркви са свом њеном организацијом и утврђивањем у суровој стварности овога света, у царству ћесара. Ово се преноси у традицији са генерације на генерацију до данас.

Сви свештеници у светом православљу имају породице за разлику од својих сународника римокатолика који су у целибату. Ово поставља питање са већом сложеношћу и даје му дубину. У овој савременој стварности, у стварној и динамичној ситуацији супружника и деце, ово питање ставља се на врло клизав терен. Свештеници су дужни да брину о својим породицама равноправно са осталим члановима друштва, тј. не уживају никакве привилегије и посебан третман и у потпуности учествују у друштвеном промету, као и сви остали.

Специфичност рада парохијских свештеника из градова и села наговештава незаустављиву динамику коју велика већина људи једноставно не може да разуме, јер ствари сагледава само споља.

Сваки свештеник има неколико парохија и посећује јавна места и јавне догађаје на које је позван. Свештеници су увек у објективу и верника и атеиста. Сви до једног су у стању свете послушности своме канонском епископу и његовој непосредној потчињености. У том погледу њихов положај је упадљиво сличан субординацији у војсци, где свако очекује наређења својих претпостављених команданата. Они представљају епископе или митрополију, што је ствар части и велике одговорности. Горка је чињеница да се наша помесна Црква налази у дубокој кадровској и личној кризи, а то испуњавање духовних дужности свештеника чини још тежим и интезивнијим.

Њихови задаци постају многоструко тежи, посебно током постова (нарочито за време Божића и Великог поста). Највећи акценат је на парохијама, у којима обичан парох мора да служи службе 24-часовног круга, да се моли и исповеда поклонике који му долазе. Паралелно са овим, мора да обавља – крштења, венчања, парастосе, и остале дужности предвиђене у његовом комплексном програму.

Ситуација је посебно компликована за оне свештенике који имају представничке функције у својим митрополијама и морају да их обављају без ослобађања од редовних дужности, као и сви остали. Ово је додатна и веома важна обавеза.

Свештеници морају бити у сталном контакту са својим парохијанима, исповедати, разговарати, посећивати болнице. Они су као очеви, пријатељи и саветници и у свему морају да испуњавају своје дужности.

Свештеници се свуда посматрају „под лупом“ и сваки њихов поступак одражава се на људе и њихов углед, али и на углед Свете Цркве као друштва и Тела Христовог. То их чини подложним супротстављеним хорским мишљењима и чини их покретним метама за увреде, увреде и спрдње свих врста.

Свештеници су врло често одсутни из својих породица и то може имати озбиљне последице по мир између њих и њихове деце. Морају да размишљају о правилном одмору и опуштању, да стално импровизују и размишљају о томе како да ослободе напетост.

Свештеници морају постати све за све људе у свако доба и на сваком месту. Сва њихова активност укључује колосалне силе и напрезање вољног, менталног и физичког карактера и не може се практично остварити без водеће улоге Божије благодати, која долази „одозго од Оца светлости“. Зато њихова делатност није професија са стандардним радним временом „од-до“ и не може се поредити ни са једном другом, већ је пројава вишег звања и Божије изабраности. Због свега тога заслужују да добију адекватну надокнаду којом ће обезбедити себе и своје најмилије. Стога оптужбе на њихов рачун да су себични и груби профитери не само да су лажне, већ и звуче апсурдно.

Тачно је да међу њима има и себичних (људи који воле профит), али их није већи проценат него у другим професијама и сферама рада. Авај, свештеници нису анђели и пате од свих слабости свог карактера као и остали људи. То је лична борба као страст и предиспозиција и о њој одлучује свако дубоко лично и у свом унутрашњем свету.

Да би био предан својим дужностима у свом позиву као посланик Христов и Његов службеник у овом сложеном и дубоко материјализованом свету, свештеник мора бити довољно смирен и сигуран да сву своју унутрашњу енергију усмери у потпуности ка својој духовној мисији. Питање „хлеба насушног“ мора се решавати дубински, без непотребних примеса ликовања и необјашњиве мржње, већ са љубављу и разумевањем.

Света Црква није од овога света, него је у њему. Она је стваралачки богочовечански организам, вечан и правовремен, изван и у времену, и све у вези са њом мора бити прихваћено у овој неизбежној симбиози.

приредила: Ј. Г.
 

извор