Шта је духовни раст?

Нарочито се такве препреке јављају током рата. Због тога можемо много погрешити у односима са породицом и пријатељима. Понекад нас различити погледи на решавање одређеног проблема претварају у огорчене непријатеље. Постоји ли начин да се са најмањим губитком превазиђе такво зло? Неки од оних који не иду у цркву обраћају се за помоћ сада веома модерним психолозима-тренерима. Неко други се нада акцији политичара. Већина неуспешно утапа своје проблеме у алкохолу или дроги, у разним забавама. Али, ствари су и даље ту. Обично ове методе изазивају више проблема. Међутим, не само људи који су удаљени од Цркве, већ и они који редовно учествују у богослужењима, моле се, примају Свете Тајне, не ходе увек у светлости. Људи су често обавијени тамом греха и нема духовних средстава којима прибегавају да им помогну. Опрано прасе се враћа да се ваља у блату.
Свети Оци Цркве нуде много начина да се ослободимо овог или оног зла, али најпоузданији начин нам показује празник Преображења.
Господ је одвео на гору Тавор своје најближе ученике: Петра, Јована и Јакова – и за време молитве лице Његово се озарило као сунце, а хаљине су постале беле као светлост. У исто време јавили су се и са Њим разговарали старозаветни пророци: Мојсије, који се на гори Синајској, примајући таблице са 10 заповести, удостојио да види славу Божију, и Илија, који се није плашио да разоткрије цара Израиља и паганских свештеника за њихову злобу, пошто су се удостојили да осете благодат Божију и пре Рођења Христовог .
Таворска светлост није била обична, какву смо навикли да видимо када је сунце на хоризонту или када укључујемо електричне уређаје. Имала је нестворену Божанску природу. Стога је апостол Петар, осетивши доброту и необичност ове светлости, ускликнуо: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.” Док је то говорио, облак их је засенио и из њега се зачу глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте“ (видети: Матеј 17:1–9).
Тако и нама, драга браћо и сестре, грех, сви страхови и сви проблеми ће нестати када нестворена светлост Божанске благодати дотакне наше душе и тела.
Како видети ову светлост Преображења? Десет заповести Божијег закона, датих изабраном народу на гори Синај преко Мојсија, јединствени су путокази на путу до њега. Истовремено, морамо се одлучно борити против лажних смерница, односно идола које овај свет подиже, као што је то чинио и свети пророк Илија. Нису се случајно Мојсије и Илија нашли поред Христа на гори Тавор.
Поуздан путоказ на путу ка овој Светлости је молитва, јер су ученици управо у њеном остварењу видели Господа у слави светлости Преображења. Међутим, разговор са Богом може да омета лењост, осуђивање других људи, гордост и страст за новцем. Стога Господ води ученике, а са њима и нас, на гору високу, да схватимо: док се не уздигнемо изнад свега овога, односно док не победимо своју лењост, нећемо престати да осуђујемо оне око себе, да се гордимо због наших достигнућа и приањања за богатство, нећемо моћи да дотакнемо Божанску светлост. А речи Божије које су се огласиле из облака („Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; слушајте га“), подсећају нас да сва своја дела и поступке морамо ускладити са Божјим гласом у нама – нашом савешћу. .
Црква је недавно канонизовала Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, који се упокојио у вечност 1991. године. За многе од нас он је скоро савременик. Старац је дуго времена служио као јеромонах у цркви на клиници.
Најчешће су му људи долазили не са радостима, већ са тугом повезаним са разним болестима и невољама у животу. Старац није волео да разоткрива недостатке људи који су били исцрпљени и збуњени у животу, већ им је само говорио: „Љубите Христа, и све што вас тлачи и уништава, грешне помисли, све што вас омета – све ће то отићи. Благодат Христова ће вам дати исцељење. То је као светлост. Када дође светлост, тада се тама повлачи“.
Монах је такође резоновао: „Неки људи теже светости, борећи се са својим страстима и гресима, а други – љубећи Христа и следујући Његовој светој вољи. Први постижу мало јер воде брутални хладни рат. Ови други постижу више. За оне који воле Христа, грешне страсти губе своју драж и моћ пред радошћу љубави Божије коју осећају. Када сване и зрачак сунчеве светлости уђе у нашу собу, тама се неизбежно повлачи.”
Светитељ је уверавао да нас „Христос чека, и чим отворимо своја срца макар мало за Њега, Он одмах уђе тамо, и тада имамо све. Он је као сунце, дете моје. Треба само мало подићи завесу на прозору и њена светлост и зраци ће одмах продрети у просторију и загрејати нас.” „Зашто терамо таму?" – понекад је реторички питао старац. „Упалимо светло и мрак ће нестати сам од себе."
Много енергије трошимо на гомилање богатства, побољшање здравља и развој интелигенције. Ово није грех, и Црква то не пориче. Али шта год да радимо, главни напор који морамо уложити је да примимо милост Божију у своја срца. Са њом нам је много лакше да савладамо грешне страсти са њом нећемо лутати путем живота у тами, већ ћемо јасно видети циљ. Сам Господ нас на то позива: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (види: Мт. 6,33). Управо у стицању благодати Божије, из које се рађа љубав, како нам поручује садашњи празник Преображења, лежи исправан духовни раст и прави смисао живота.
архимандрит Маркел (Павук)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор