Не волим идеологије. Вежу ме. Оне стварају одређену зависност. Пристајањем на одређену идеологију лишавам себе слободе коју је Христос дао сваком човеку.
Осим тога, идеологије „трпају” човека у флаше са уским грлом кроз које он на тачно дефинисан начин сагледава свет.
Желим да будем широкогруд човек, иако је то човеку тешко, јер се прво мора отрести окова мисли које га вежу и не дозвољавају му да дубље размишља о датим случајевима и темама.
То је и један од разлога зашто хришћанство нема и не може имати никакве везе са идеологијама. Човек је јединствена, непоновљива личност, слика и подобије Личности. Решења „једном заувек”, која су својствена радикалним покретима и екстремнијим идеологијама, су стога по дефиницији у сукобу са хришћанским схватањем света и човека.
Неке идеологије су иза себе оставиле реке крви. Њихов сукоб са Личношћу сада је превазишао ниво теорије и испунио је земљу тугом. Када идеолози покушају да искористе утицај Цркве за ширење својих веровања у народу, постаје језиво.
Неки од најкрвавијих прогона у Цркви дешавају се због људи у истој Цркви који покушавају да прилагоде хришћанство својим схватањима – да од њега направе идеологију.
Стога верујем да је реакција нас хришћана на идеологије овог света кључна.
Господ Исус Христос никога није приморавао да верује у Њега нити да Му служи. Он се није јавио Пилату после свог васкрсења, јер Он не присиљава слободну вољу човека. Христос није желео да му се служи, него је сам служио човеку ради његовог спасења и понизио се „до смрти на крсту“ ( уп. Фил. 2,8 ). Тако да и ми морамо да нађемо реч утехе и загрљај чак и за људе који су против нас, са којима се не слажемо или које на неки начин презиремо.
Када из нас сија Христова љубав, када људи виде Христа у нама, то је најбоља проповед свету.
20. и 21. век се могу назвати вековима идеологија. Хришћани имају задатак да својим речима и делима проповедају јеванђелско учење у мноштву мишљења, погледа на свет и различитих култура. Зато је важно да не изгубимо из вида „срж“ наше вере, а то је Христос Господ. Без Христа хришћанство не може постојати!
У „Историјском путу Православља“ прот. Александар Шмеман описује гностицизам као покушај тадашњег грчко-римског света да прилагоди хришћанство својим веровањима. Да прихвати оно што је умео да прихвати и да негира оно што је паганима тог времена изгледало невероватно (наиме, да се Бог могао родити).
Ови покушаји да се „оскрнави“ сама суштина хришћанске вере опаснији су од отворених прогона, јер прогони крвљу мученика запечаћују Христово учење у срцима верника.
А у исто време, важно је бити у стању да водимо дијалог са овим идеолошким, плуралистичким и секуларним светом.
Односно, немојмо бити маргинализована заједница која се плаши да сведочи Истину и „ограђује“ се у неке зидове, заборављајући да је за народ „споља“ и Господ Бог разапет.
Вратићу се на почетак – не волим идеологије. Они на човека гледају превише поједностављено, превише површно. А личност као Личност се не уклапа ни у какве моделе и оквире.
Како одговорити на изазове времена у којем живимо? Христос се прво мора усликати у нама самима, а онда ће се све што дотакнемо преобразити. „Нови човек“ је Христов човек.
Маргарита Генчева
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.