Узимајте себе за озбиљно!

На путу ка одрастању, деца не воле да се родитељи претварају да су нешто што нису, већ желе да их виде онаквим какви они заправо јесу.

Сви смо рођени са високим степеном личног ауторитета. Од самог почетка, природно изражавамо наше жеље, потребе па и границе у односу са другим људима – и то већ у узрасту од четири месеца. Тек касније учимо да се запитамо и да се осећамо кривим због наших жеља, потреба и сл.

Да бисмо развијали лични ауторитет, потребно је имати бар минимум самосвести. Баш због тога, желим врло кратко да дефинишем појам „самосвест“. Он се састоји из две компоненте:

 Колико добро познајем себе? Колико добро познајем и своје унутрашње и спољашње понашање, своја осећања, вредности и личне границе. Ове компоненте развијају се током целог живота, док темпо њиховог развоја зависи од интеракције са окружењем.

 Како се у моралном и емоционалном смислу носим са оним што знам о себи? Ови саставни делови зависе од тога како су се, првенствено родитељи, понашали према нама, па онда и остале одрасле особе у нашем животу.

Потпуно убеђена у љубав својих родитеља деца сарађују и преузимају родитељски став према њима самима, без обзира да ли је тај став прихватање (оптимална претпоставка), похвала или замерка, моралисање, физичко или психичко насиље.

Здраво доживљавање самог себе се препознаје по томе што човек има веома трезвен, нијансиран однос према себи и прихвата себе како у добру тако и у злу. Током историје васпитања, показало се да већина људи преко тридесет година нема развијену самосвест, па ни способност да себе озбиљно схвати. Уколико себе не схватамо озбиљно, тешко је добити поштовање других и очекивати да ће нас други схватити озбиљно.

Жене посебно имају потешкоћа да их други схвате озбиљно

У ранијим временима, друштвене улоге су представљале важан начин компензације, и давале су право да се други људи, углавном слабији кажњавају или понизе. Такав је био подразумевани део патријархалног васпитања и структуре моћи. Жртве су, пре свега, биле жене и деца, које смо видели, али не и чули.

Жене још увек имају потешкоћа са тим, да саме себе схвате озбиљно – поготово у љубавним везама. Иако су, у многим породицама и педагошким установама, жене преузеле моћ.

После једног мог говора, једна мама ме је питала следеће: «Имам троје деце – ћерку од четири године и два сина: од шест и девет година. Стално се такмиче да би добили моју наклоност, па се због тога често свађају. Мој супруг много путује, а ја радим готово половину дана. Толико сам исцрпљена по повратку кући да више ништа не знам. Како довести децу до тога, да престану да се свађају због мене и да на крају и ја мало „продишем“?

Моја енергија припада само мени, користићу је онако како ја желим

Мој одговор је био, да би требала почети са тим, да прво спозна себе, односно своје личне потребе, границе. Завртела је главом, док је њена пријатељица са одобрењем климнула. «Шта онда предлажете?» питала ме је мајка.

Дао сам јој следећи одговор: «Када вечерас стигнете кући, вероватно ће већ бити 23х. Пробудите Вашу децу и реците им да дођу у дневну собу. Када сви будете седели у дневној соби, погледајте их у очи и реците им: Моја љубав припада само мени, а ја ћу је сама расподелити како желим. Моја наклоност припада мени и поделићу је како ја то будем желела. Моја енергија припада само мени и користићу је како ја желим. Лаку ноћ и лепо спавајте!».

Била је шокирана: Не може будити своју децу у сред ноћи. Шта ако се буду осећали одбачено? Шта ако је буду мрзели? Да ли може бити тако себична ?

Било ми је сасвим јасно, да мој предлог стоји наспрам генерацијама утиснутог погрешног схватања љубави мајке, угњетавања и саморегресије. Могао сам само да јој предложим да размисли о мом предлогу. Две недеље касније добио сам и имејл: «Знала сам да је Ваш савет био прави, али сам се ипак двоумила. Због тога ми је требало чак недељу дана да скупим снаге. Свакако нисам пробудила своју децу. Позвала сам их пре успављивања млађег сина и рекла им то што сте ми саветовали. Прво су били тихи, да би потом старији син дошао до мене да ме загрли. Остало двоје је учинило исто, а на моје изненађење сви смо осетили олакшање и срећу. Од тада су обазривији, а поподне ми дају чак пола сата да се одморим, да бих, на пример, могла нешто да читам».

Наћи времена за оно што нам је битно

Можемо рећи да се ова мајка као и многе друге покорила архетипској улози мајке са којом нико није потпуно задовољан. Сада има ту слободу да више сазна о себи, а да то омогући и својој деци. Сада може да покаже свој карактер. Ако ово не уради, или пак заборави на то, деца ће је својим понашањем свакако подсетити.

Многи од нас проживљавају ове кризе у односима са децом, партнером или родитељима. Можемо чак осећати да смо сагорели пре него ли скупимо храброст да поново нађемо себе или оно што нам је стварно важно.

Када нам то успе, мења се начин на који зрачимо, а од‌једном се и други људи понашају другачије према нама. Сада је постављен темељ нашег личног ауторитета, а све остало ћемо од сада сазнавати са мање боли и моралног премишљања.

Не морамо бити перфектни или превише љубазни, већ само своји

Овај процес сам посматрао и пратио код безброј људи, код људи који су себе видели као жртве доминантне деце, претенциозних родитеља, увредљивих колега или мајки које су контролисале своју децу. Наша сопствена деца су прва која нас изазивају и скрећу нам пажњу на то да сами себе схватимо озбиљно.

Не морамо бити савршени или посебно љубазни према деци да бисмо оправдали наше постојање – морамо бити своји. То је оно што наша деца, а и они остали, покушавају да нам кажу када их сматрамо «екстремно немогућим», «тотално досадним» или њихове поступке доживљавамо као екстремну провокацију. «Не желимо да глумиш» тиме мисле «буди оно што јеси!».

Нико не би требало да прихвати увреду, без долази од детета или тинејџера – али идеја да ће они сами од себе престати са увредама, а да ми одрасли не еволуирамо као људи је велика илузија. Време у којем смо могли вођство да заснивамо искључиво на моћи је прошло. Исти је случај и са моћи да кажњавамо или награђујемо.

Вашем детету је потребан лични ауторитет – можда чак и више него што сами мислите да је вама потребан. Он је најбоља превенција на свету, а уједно и важан фактор у вашем односу када наступи криза. Уз то, како одрастају, он ће обогатити и друге односе.

Мене је коштало педесет година, док нисам изградио свој ауторитет.

Срећом нису сви тако тврдоглави као ја!

Јеспер Јул

https://familylab.rs/uzimajte-sebe-za-ozbiljno/