ТЕОЛОГИЈА ЗАЈЕДНИШТВА - Κοινωνία- С освртом на запажања Јозефа Рацингера (папе Бенедикта XVI)

Разматрајући питање заједништва у Цркви, стојимо пред есхатолошкомТајном пневматолошке еклисиологије – како Отац, кроз Сина Духом, ствара све што ствара. Базирања акта стварања и његово препознавање као динамичке ктисилогије, морамо посматрати из перспектива које јој претходе и које је употпуњују. Отац је из небића призвао све у постојање, дакле логосом познања свега пре постанка, чему даје облик и начин постојања. Сам чин је ктисиологија али однос Бога и света, самим тим и човека, однос за Есхатон = штоједино остаје, јесте еклисиологија. Наше постојање је из будућег –Ω; из царствујућег миленијума без краја. 

Рацингер постављајућипред себе питање о постојању Цркве, вели да је Дух онај који ствара Цркву[1]. То је чин динамичне еклисиологије историје спасења,са димензијом католицитета (свеопштости, саборности, васељенскости). Највернији осврт на то шта је заједништво у једном посебном контексту, даје нам ап. Лука:„И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“[2]. Дакле, видимо да се овде суштина бића Цркве (као par excellenceΚοινωνία) описује са четири појма: Наука апостолска, заједница(лат. Communio), ломљењe хлеба и молитвe. На први поглед то су засебне целине али у суштини имају одраз заједничког. Могу се посматрати као целине, групе или пак једно. Централни појам јесте заједница.

Апостолско прејемство (apostolica successio)је институт који црпи идентитет од Сина, коме Бог Отац даје наследство, а преноси се полагањем руку апостола на изабране. Тако у одбрани свог апостолског послања и ауторитета Павле вели Галатима: „И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима“[3]. Јединство долази из јединства са апостолима (сабраћом) и партиципирању у Телу Христовом, саборности Цркве. Стубовима апостолства сматрани су учесници синајског Преображења и гетсимантског Опредељења. Будући директно призван од Исуса на службу и апостолство, Павле ипак не брани ауторитет заснивајући апостолство на свом доживљају Христа, него на католицитету, саборности свих. Тачније, Павле се позива на оно што Лука препознаје као „науку апостолску“ и прејемство Христом предато апостолима.

Yuroz, Cupid's Help 2007.

Чињеница да је Црква Богочовечанска заједница, показује да она није само кинонија међу људима, него и кинонија са Христом, Оваплоћеним Логосом Божијим, у светлости Његовог Васкрсења. Оваплоћење Сина Божијег (Новог Адама, Рекапитулатора киноније) даје нам основ на коме заснивамо сваки наш трансцедентни али и хоризонтални, људски однос. Ова кинонија између Бога и човека, која је остварена у Личности Христовој, постаје опитна у Св.Тајни Евхаристије.

Постваскрсна перцепција Христа код Луке и Клеопе, пример је нашег гледања Бога лицем к Лицу у ломљењу Хлеба. Евхаристија је зато, како лепо описује Св. Игњатије Антиохијски, лек бесмртности (φάρμακον αθανασίας).Неопходност тог лека  парадоксално претпоставља и нашу смртност јер: „..Ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“[4]. Неопходност Евхаристије је истовјетна с неопходношћу Цркве и обрнуто[5].Најдубља тајна киноније између Бога и човјека је у Тајни Тијела Васкрслога, али и обрнуто јер та Тајна захтева и наше тело и остварује се у телу[6].

Платон у Гозби говори о наизменичној кинонији између богова и људи (ή περίθεούς και ανθρώπους προς αλλήλους κοινωνία). Према његовом мишљењу кинонија с боговима остварује и кинонију с људима. Крајњи циљ овакве киноније, по Платону, јестесмисао и најдубљи садржај свих жртава и култа уопште. У том смислу он формира низ лепих речи, које можемо сматрати његовим предокусом Евхаристије: каже да се у култу не ради ни о чему другом него о лијечењу и здрављу људи. Треба додати и средишњу идеју јелинске мистике, а то је заједништво божанства, људи и свих рационалних бића. Међутим, Рацингер у овом контексту сматра да стварна чежња јелинске мистике није кинонија или комунија, него унија; у коначници овакве мистике, не стоји однос него идентитет[7].

У досадашњем излагању видели смо, да пут сједињења и заједнице Бога и човека отвара Оваплоћени Логос. Према томе, примити Господа у Евхаристији значи ући у заједницу са Њим, а кроз то у заједницу са Тројицом - Заједницом. Истовремено, тај пут и таква заједница је једини услов ипостасног сједињења људи, у међусобној заједници с Богом. За правилну рецепцију Халкидона, који нам даје прецизне експликације свих ових питања, потребно је изучити христологију Трећег цариградског сабора (681 г.).  Халкидон је својом познатом формулом, о двјема вољама у једној ипостаси, описао онтолошки садржај Оваплоћења. Трећи цариградски сабор се, након спора који оваква онтологија изазива, позабавио подробније овим питањима. Велике егзистенцијалне и савремене последице је могло имати девијантно учење о вољама.

Из историје Цркве је познато да су се тада у седмом веку нудила два решења, која су била неприхватљива. Једни су тврдили да у Христу не постоји људска воља, а други да су то двије потпуно подељене сфере воље. Одговор Сабора је гласио:„Онтолошко јединство две воље(које остају самосталне, у јединству личности) на нивоу постојања представља кинонију двеју воља... Као што се Господње Тијело може назвати Тијелом Ријечи, тако се и његова људска воља може назвати властитом вољом Логоса“.[8] Обје воље су сједињене у ДА; Христова (Новоадамовска) људска воља, божанској вољи Логоса. Обје пак воље у синергији и кинонији са вољом Духа и вољом Оца као Иницијатора икономије.Бог Отац, Син и Дух Свети, Пресвета и Живоначална Тројица, су Кинонија и Заједница Љубави. Логос, Друго Лице, Син Божији узима „обличје слуге“ (човјека) те каже: „Сиђох с неба не да вршим своју вољу, него вољу Онога који ме је послао“[9].

У афирмативној мисији Логоса, у послушности се исправи непослушност, сједињење двеју воља у једноме „ДА“ Оцу[10]. Тиме се остварила Кинонија између Божијег и људског бића, јединство између Творца и твари. Спознавши ту велику Тајну, сви можемо попут теолога Рацингера радосно узвикнути: „Овде се рађа заједништво, овде настаје Црква!“

„Чин удионичарења у Синовљевој послушности као истинска промена човека истовремено је једини учинковит и делотворан чин обнове и промене друштва и света уопште: само онде где се оствари овај чин, догађа се промена која води спасењу – Царству Божијем.“

За Поуке.орг Божидар Васиљевић